Леона: КАД ЕНА ПЛАЧЕ

"Тата, немој ићи молим те. Не требају ми играчке, ево нећу никад више питати за сладолед, не треба ми ни роба, требаш ми ти татааа.." ломио је тај врисак и разглас на колодвору.

Lilly / 16. јул 2019

Јули и ужарени бетон загребачког колодвора.
Аутобус за Франкфурт, перон 406. 
Нервоза се ширила зраком, гужва, кофери по поду.
Улазе у колони. Кратко махну и сједају. Сви имају неки замишљен поглед.

 
И онда, однекуд, човјек, у неким четрдесетим годинама јури са сједишта и пробија се до излаза. 
Малена дјевојчица. Памтим јој хаљину. Имала је некакве полумјесеце и звјездице на тој љетној хаљиници. 
Како чудно плачу дјечје очи. Као да то уопће нису сузе. Као да на те крупне капи не дјелује сила гравитације. Оне не падају, оне лете.
Старија сестра је држала за руку. И она је плакала. Али некако одрасло.
"Тата, немој ићи молим те. Не требају ми играчке, ево нећу никад више питати за сладолед, не треба ми ни роба, требаш ми ти татааа.." ломио је тај врисак и разглас на колодвору. Дошао је до ње, спустио се и загрлио је. Покушавао ју је насмијати а сваки мишић на његовом лицу грчио се од бола.
" Ена, тата мора на посао, бакица ће вас чувати, па ево ме опет за мјесец дана, а онда ти, сека и ја идемо на море."
"Нећу на море, не иди тата. Ја не волим море, ја би да нас ти чуваш и причаш ми приче за лаку ноћ."
Бака је стајала по страни и тај њен поглед је био поглед као да је управо чула да умире, слеђена и без гласа. Није плакала. Само су јој суха уста производила нешто налик на молитву или клетву.
Пришла је и отргнула дјевојчицу из очевих руку, малена је ударала рукама и ногама, гребала као да се бори за живот.
Бака је мирно стискала то тијело што се бацало и говорила: Шшшшшш...и шапутала неку пјесмицу.
Ћовјек се вратио на своје сједало, бака је ужурбаним корацима односила ту дјевојчицу. Она старија је ходала иза њих мирно плачући.
Бацила сам поглед на њега. 
Више није крио сузе. Мислим да није било никог у том бусу ко није плакао.
Аутобус је кренуо с перона а ја сам трчала до агенције колико су ме ноге носиле, испадали су ми некакви папири из руку, трчала сам као да сам хтјела истрчати из ове земље што нас једе, жваће, меље и абортира.


Улетијела сам као вјетар у уред, закључала врата и само сјела на под.
Тај дан сам мислила да никад нећу престати плакати.
Престала сам, сцене које сам виђала на колодвору постале су свакодневица.
Но још увијек не могу заборавити јули. И ону ријеку.
Из Ениних очију...


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.