ЛУЂАК ИЗ ОГЛЕДАЛА

Познато?

Kole ovakva Kole onakva / 13. април 2019

Важно је упознати макар једног луђака у животу. Најважније је познавати оног који те гледа из огледала.
Пред њим си огољен, зна ти сваку пору, осјећај, грешку, гори је и од твоје сјене која иде за тобом, јер овај те гледа директно у очи.
Познато?
Понекад вјешто избјегаваш тај сусрет, заплетен у изговоре свакодневног живота, обавеза, рачуна, редова, хитних састанака, журећи да превариш вријеме развлачећи једну минуту у немогуће двије.
А када нам се очи сретну случајно или намјерно у неком огледалу дуже од пет секунди, ти си тај који  спусти поглед први. Онај луђак те и даље гледа. Непријатно ти је од тог погледа. Једини који ти мисли препознаје, а њих упорно тјераш. Читаш и ти њега, у мислима му поручиш не гледај ме тако, јер не љубим те више...
Он ти се грохотом насмије, само тако и толико.
Онда постајеш упоран у своме науму да докажеш да појма нема, да не прави корекције погледом, да се не петља и нек гледа нека своја посла...
Заборавиш да му је то посао. И отјераш га. Уживаш у својој моћи коју њему одузимаш правећи корак у страну, дивиш се себи како га поништаваш и отимаш му тај поглед. Навучеш у брзини јакну преко леђа јер још траје мјесец са словом Р па се не гаси ни гријање, нити се одлажу јакне за неке нове зиме. Побјегнеш на зрак варљивог прољећа, у сусрет истима као ти који су управо отјерали своје луђаке и радују се теби.
Онда се лијепо дружите тако опуштени, без погледа, са окусом киселе кафе неког на пола опраног апарата из ког се точи то пиће за спирање ријечи. Киселина свакако све нагриза, можда то и није за джабе. Данас је тешко наћи добру кафу. Саговотника ту и тамо.
Мало у повратку развучеш корак да уживаш лажно у покојем оцвалом стаблу уз пут које одвлачи поглед са прљавог града ка горе, случајно и ништа више.
Правиш грандиозан план за одмарање од других и себе, јер онај филм ти стоји већ двије седмице и сада је прави тренутак. Можда у кухињском ормарићу има таман толико кокица за пуну ћасу, за коју немаш појма ни од куд ти у кући. У глави правиш инвентуру фрижидера, присјећаш се садржаја којим би се те кокице могле сапрати. И појма немаш. Ући ћеш у оближњи маркет за сваки случај тамо бар увијек имају нешто питко. У одразу мутњикавог стакла под облачним небом насмјешиће ти се онај исти ти, луђак. Али нема шансе. Нека само гледа.
Бациш поглед на комшилук који у реду на каси оплакује нечију тужну судбину, једна од четири пакује у онај прљаво бијели папир килу коцке и пола киле кафе. Неко је умро. Окренеш главу од смрти и побјегнеш између начичканих рафова од свега што ти данас није потребно. 
Зарониш у савршенство окуса у глави свих боца испред тебе док ти мирис кромпира, лука и банана пара носнице. Игноришеш пјесму са радија "Још не свиће рујна зора", тачно у подне. Радујеш се беспосленом викенду.
Планови су ту да пропадну чим ти зазвони телефон или кад се већ с врата сретнеш са оним луђаком из огледала. Мршнеш га и угасиш телефон за сваки случај. 
Переш руке док још има воде, трљаш сапуницом као серијски убица кад спира доказе у глави. Држиш се плана убио си тог луђака из огледала, ликујеш док пешкир ноншалатно лети у погрешном смјеру. И исти онај којег си малоприје ликвидирао оживио је, смије ти се из десетина крхотина с пода. 
Шта ће се десити у наредних седам година читат ћете...


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.