МОЈЕ НЕВОЉЕ СА ЧЕТНИЦИМА 1

МОЈЕ НЕВЕОЉЕ СА ЧЕТНИЦИМА

blogeras / 07. јануар 2019

Слушао сам како није добро спомињати да си потомак четника. Како су већина комунисти. И сад одједном читав разред разјарених малих четника изазива мене због петокраке на буквару.

 

 

Моје невоље са четницима почеле су већ 1993. године. Нису то биле ни сличне невоље са четницима какве су имали Бошњаци и Хрвати у ономе што се тада звало Република Српска или слично, и што је заузимало преко 70% територије државе Босне и Херцеговине. Али су битно одредиле мој даљи живот.

 

Моја мајка потиче из једне „четничке породице“. Можете вјеровати или не, али читава породица је посредно и непосредно осјећала послиједице због тога што је ђед са 16 година насилно мобилисан у четнике.

 

Ми смо вољели да слушамо ђеда кад прича приче како је „четово“. Како су га ватали партизани и како је неколико пута побјего од стријељања. Како се борио са усташама и мислио да митраљезом може да убије њемачки тенк. Додуше више је пута излазио пред стрељачки вод четника него партизана, али су га некако сељани спасили.

 

Слушали смо како због четничке прошлости ђед није могао наћи посо и због тога су живјели и сиромаштву. Како је ујак као четничко дијете у ЈНА био у некој казненој експедицији на граници са Грчком и како је лежећи данима непомичан на Грчкој териториј, на камену добио реуму и друге болести.

 

Све је то доприњело да не волимо Тита, петокраку и Југославију. Да се некако осјећамо изопштено у југословенком друштву. А са радошћу смо дочекали период пред сам почетак рата кад је ђед отворено могао да носи шајкачу и на њој кокарду. Занимљиво је да смо и тад кокарду и шајкачу добијали „каналима“ из Њемачке.

 

А онда је дошла 1993. година. Те године сам пошао у школу. Коридор је био пробијен и преко Мађарске и Србије дошла родбина из Њемачке, коју смо први пут видјели након неког времена. И отишли смо на породично окупљање.

 

Отац је искористио наш долазак у Бања Луку да ми купи књиге за школу. Иако смо били сиромашни, добио сам нове књиге. Али била је једна цака. Увјек има нека цака, јебига. Књиге су биле нове, али издање од претходне године. И птица на мом буквару је на крилу имала петокраку.

 

Како сам доста времена прије тога проводио на селу код ђеда, старог четника, помало изолован од остатка друштва и како сам био мали, нисам ни мога видјети  и схватити шта се иза брда ваља.

 

Моје невоље почеле су када сам први пута извадио буквар из торбе (јебига ово је сад смијешно), само птица на мом буквару је на крилу које је било у бојама југословенске заставе имало петокраку. Све је било готово кад је друг из клупе примјетио ту „аномалију“ на мом буквару. Читав разред од тог тренутка почиње да ме задиркује и провоцира. Чак и ученик С. Р. који је био унук једног партизана и из ђедовог села. Тад већ нисам ништа разумио и настала је тотална конфузија у глави.

 

Слушао сам како није добро спомињати да си потомак четника. Како су већина комунисти. И сад одједном читав разред разјарених малих четника изазива мене због петокраке на буквару.

  

Отац је мобилисан у Хрватску 91. године и отишао је и вратио се са петокраком на капи. Људима је сметало кад на БХТу за Србе кажу да су четници. У књизи је писало да су домаћи издајници четници. Ђед ми је говорио да су то партизани, и да су они заначајно доприњели поразу војске у Априлском рату.

                   

Сад одједном сви већи четници од мене.

 

Касније су ти мали четници почели да носе војничке торбе у школу. Да будем искрен, и ја сам желио једну такву торбу. А онда и беретке и маскирна одјела шивена од шаторског крила. Све са кокардама.

 

Неко је онда спрејом на школи написоао „Балије“, „Шешељ“ и нацртао „четири ес“.  А два ученика, брат и сестра, из другог одјељења су заједно са породицом промјенили вјеру и прешли на православље и промјенили имена и презиме.

 

Након тога су порушили джамије и муслиманске куће. А киоск сластичара „шиптара“ је запаљен. Војска је дошла у објекат у комшилуку и данонћно смо слушали рафале и четничке пјесме. Гледали брадате и распојасане војнике. Али то је друга прича.

 

И тако сам ја као врло млад, са само седам година постао антифашист.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.