Национални издавачи, пардон издајице

susnicas / 18. фебруар 2010

Опет ја тако прегледавам свој инбо кад наиђох на текст извјесног Драгана Бурсаћа. Аутора не знам од раније, а вјероватно ни он мене. Претпостављам да је по струци новинар (можда и гријешим) и да овим текстом брани новинарску струку од самозваних новинара, колумниста и разно-разних “медијских“ плаћеника, који, ето да би били успјешни и запажени морају бити прво талентовани у националном (и наравно вјерском и државном) издаваштву, пардон издајству, а онда и у другим видовима „издајства“ (другарском, страначком, пословном, идеолошком, моралном и сл.). Да имате цијелу слику, у наставку вам дајем текст, а послије њега мој коментар.

 

“Како постати страни плаћеник (упутство без псовки)


Образовани сте? Начитани? Склони скрибоманији? Отвореног духа и ума? Сувише често критикујете десничарске организације? Ви сте готово идеалан кандидат за страног плаћеника у области медија (новинар, колумниста, уредник чак).

Е, сад, да је то баш тако лако, нахрлила би свеколика братија Обора, не би ли добила какву пару на текућем рачуну. А сви знамо да има оно али, које срећу квари. А није Мухаммад (Али).

Прво и основно правило сваког плаћеника, који иоле држи до себе је да мора издати национални, вјерски и наравно државни интерес.

Дакле, мораш знати који је и какав интерес локалног попа, има ли Аудија или је обични скрушеник (пожељно је, рецимо да се упутиш у имовинску картицу владике Качавенде, лијепо би било да знаш нешто о неофенси-шеријату и његовом провођењу по идејама Церићевим). Мораш, будући ,,страни плаћениче“ да знаш шта значи бити заправо ,,страни плаћеник“. Сходно томе, требао би знати и шта је плеоназам и конгломерат ријечи.

Идемо даље. Рецимо, на твом путу националне издаје, увијек ће стајати добро обучени и научени националисти, који ће те питати гдје си ти био док је Растко одлучио да постане Сава и изборио аутокефалност тог туробног љета 1219, као Симеон. Онда му мораш објаснити у хипу како је мирио Вукана и Стефана. Све ти је то, енциклопедисто, плаћеништво. Мораш знати, нема друге.

Кад те неко пита које је платежно средство у Неуму и Орашју, као из топа пукни: ,,Куна!“, јербо си информисан. Писменост и смисленост можеш предочити и писањем на тему ,,Требају ли нам минарети, кад их ни Швајцарци неће“. То је већ озбиљно питање и као прави страни плаћеник мораш балансирати, а баланс је најважнији. Са једне стране ваља подржати слободу избора, рецимо фереџе и осталих вјерско маскенбалских догодовштина, а са друге стране мораш адекватно оправдати и секуларну државу.

Савјетујем ти да читаш Ибн Халдуна, претечу данашњих социолога и саопштиш плебсу нешто о његовој науци о култури.Тако ћеш помирити ислам и запад, а тиме приопштити како си познавалац лика и дјела Самуела Хантингтона.

Е, сад си већ ушао у дубине плаћеништва и леће ти покоја парица.

И ту је прекретница. Можеш одустати, уписати неки мастер, учланити се у СНСД, купити капут, и то је то. Осим ако ниси дупли играч (али о томе други пут).

Овако, ако си суви ,,фајтер плаћеник“ вријеме је да се поред религијских, почнеш бавити и државно-политичким питањима. Ту ти могу помоћи разноразни фамилијарно-породични односи. Рецимо, свако има неког, ко је у СНСД-у. Распитај се, сезона је слава, људи попију па свашта торокачу. Наћули уши! Рецимо пар кључних израза и фраза ове седмице: Штрабаг, Милин насљедник, паре за квази-референдум, ко кога и зашто тужи у Рафинерији Брод.

Сад се већ можеш бацити у ,,истраживачко новинарство“. А, то ти је домен Елиот Неса у Обору, који мора да се понаша као Бетмен. Од првих пара, за претпоставити је да си купио снимач, лапче-топче, квалитетне ципеле и да си се мало уљудио.

Тако,тек-тек, сређен крени на презентације. Није битно чега, од винарије Вукоје, до Гетеовог института и Ротари клуба.

Схватићеш да се иста братија од 70-ак људи креће по чаршији.

Идеш на виши ниво, а пара капа. Сад већ можеш почети и читати, Одмах, али одмах узми пребјеге. Они су најсрпскији. Нпр. омиљени Срби су Ахмет Хромаџић, Скендер Куленовић, Иво Андрић, Емир-Немања Кустурица, Меша Селимовић. Нјихова дјела вриједе. Заиста! Сазнаћеш. Ако читаш.

Ту ћеш већ почети разликовати човјека од његовог дјела.

Сад је на реду последњи стадијум. Мораш се упознати са страним културама, језицима и уопште свим ксенофобичним фанатицима.Одмах, схвати и предочи људима да је Америка једина империја, која води перманентно ратове на Кисинџеровим крилима задњих 40 година (ако ти то објаве зли плаћенички медији онда се можеш назвати ВИП-овцем). Не овцом!

Мало се бави и 7. умјетношћу. Гледај филмове. Сад су бар свима доступни. Погледај ,,Цајтгејст“. Провали велику сионску завјеру и објелодани је.

Е, сад иде најважнија ствар.

Неће сваког да приме у новинарски олош звани ,,страни плаћеници“. Али, не брини, можеш без проблема да будеш разносач информација од тачке А, до тачке А, пошто је Б из друге партије, можеш да србујеш, кроатиш се и бошњачиш.

Онда си домаћи плаћеник и не мораш чекати да те мрски Сорош, Б92, Фонд за отворено друштво, Хелсиншки одбор и остали цимају за коју кинту.

На крају крајева у Обору, послије нагазних мина има највише новинара, тако да ти је егзистенција скоро па загарантована.

А могао би да опсујем на све ово. Али нећу!”

 

 

Ма схватио сам ја шта је он хтио рећи, али ме ту нешто жуља...!

Ма све он то паметно збори, факти су факти па нек’ се прозвани препознају, него ето, опет ми ту нешто у концепту не штима...!

Питам се коју поруку шаље чланак, ето осим да се неки препознају, да се укаже на професионални и морални амбис новинарства и „скрибоманије“ (који је узгред присутан свугдје)? Да ли је то, у ери интернета, е-медија, блогова, фацебоок-а писање резервисана вјештина одабраних и образованих жреца и друида? Да ли је „скрибоманија“ „начитаних“, „образованих“, „отворених духом“, „плаћеника“ и (не)истомишљеника нешто што није добро и пожељно у отвореном и цивилизованом друштву које је календарски дубоко загазило у 21. вијек.

Па шта ако су плаћеници, па сви смо ми нечији или сами своји плаћеници. Па шта и ако су плаћеници, ако производе добре и љепљиве текстове. Па друже, ако си талентован, а ниси ничији плаћеник, онда буди бољи, љепљивији. Засијени их, пиши из срца и буди популарнији! Шта кажеш, би ти, али ти не дају, немаш гдје!?! Па избори се да ти дају, да имаш гдје и с ким и с чим, дјелуј сам, направи свој блог или страницу, нађи простор за своје дјеловање, окупи истомишљенике, покрени неке е-новине или редакцију! Шта кажеш, би ти, али за то треба пара!?! Е па онда ништа, буди „талентован“.

Зашто овако реагујем? Јер ми цијели текст мирише само на један закључак, да је најбоље ћутати, тако нећеш бити ни страни ни домаћи плаћеник, ни новинар ни квазиновинар, ни грађанин, ни шупак, ништа...., а можеш се и поздравити са својим државним, националним, вјерским а богами и са својим приватним интересом, јер ће их искрена десничарска братија уновчити, излизати, засрат, а онда њима шопат и тебе и остало пучанство од избора до избора док се не потроше, а квазидесничарска братија (СНСД и др.) ће вам исте те интересе чупати из уста, прати од гована својих претходника, немушто крпити небулозним закрпама (јер на крају крајева нису они прави и упућени десничари и митомани, већ ето онако...), па кад их доведу до непрепознатљивости и апсурдности, онда ће тим мутираним интересима опет шопати пучанство од избора до избора, али ће ови то радити паметније, шопаће га и сприједа и отпозади и кроз сваку рупу...., да случајно пучантсво не почне размишљати о нечему другом (храни, образовању, стандарду или великој нужди нпр.). Јер најбољи је „неопредијељени гласач“, плаћеник и опортуниста сваке врсте и занимања, чија опредијељења једино зависе од тога шта је велики маниту изјавио данас, шта јуче, а шта ће сутра....! Сачувај нас боже „опредијељених и неплаћеничких бирача“, они су већ чврсто заузели стране и ставове, нарочито ако ти ставови одударају од десничарског односно квазидесничарског програма, а подударају са „не дај боже“ ставовима оне Наташе Кандић и Фонда за отворено друштво.

Опет кажем, умногоме је Гдин Бурсаћ у праву, али ипак препоручио би му да заузме страну, научи препознавати слободно писање чија опредијељеност излази из искрених личних увјерења и из фрустрација које су збир свијесности наше накарадне стварности, осјећања за властиту и туђу (не)правду, знања о томе „како би нешто требало бити“ и (не)могућности да индивидуа сама нешто промјени. Такво писање, па нека је и „плаћеничко“, за мене је много боље од оног које зависи од дневних политичких прогноза, ТВ мантрања, тумачења наше прошлости и митова или од гласа великог манитуа из централе! Лако је бити неопредијељени критичар...!

Само не знам баш које националне издаваче странци више (желе да) плаћају (ако уопште плаћају)? Једног фотељаша који је господар живота и смрти у једној земљи и одлучује о свему или неко новинарско пискарало или поменуту Наташу Кандић и њој сличне храбре појединце, чију улогу, искрено говорећи, не би играо ни у једној земљи бивше е у ни за које паре (иако јој се дивим и са њом дијелим многе ставове). Не зато што мислим да је погрешна, непотребна и антипатриотска (напротив мислим да је и исправна и патриотска и преко потребна пламенским друштвима е у простора), већ зато што сматрам да генерално наши људи и друштво нису заслужили толику жртву једног малог човјека.

Дајте људи, будимо реални, јер док ми пискарамо и галамимо за то вријеме фотељашима, правим народним и грађанским издајицама, лова од продаје интереса обичних грађана, капа са обе стране:

 

    један приватни интерес = 1 КМ (када плаћају домаћи порески обвезници, а евро када плаћају странци), један вјерски интерес = 10.000 КМ, један национални интерес = 1.000.000 КМ, један државни интерес = непроцјењиво (држава/нација/вјера то сам ја).

 

 

Е па пријатно....

 

Бања Лука, 24.12.2009. година Срђан Шушница Шуле


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.