О свему по мало

Бурна седмица у сваком сегменту. „Велике“ политичке одлуке уз перформанс концептуалног умјетника и отварање великог ЕYОФ-а уз пуно аплауза и мало звиждања.

AdnanL / 12. фебруар 2019

Adnan Lukač

Бурна седмица у сваком сегменту. „Велике“ политичке одлуке уз перформанс концептуалног умјетника и отварање великог ЕYОФ-а уз пуно аплауза и мало звиждања.

Мало НЕ за човјека, али велико за човјечанство!

Прије свега, без сумње икакве, СДА, ХДЗ и СНСД су три највећа политичка зла које је босанскохерцеговачко друштво могло задесити и ако би на то гледали „црно – бијело“ са њима ни кафу не би требало попити, камоли власт чинити, али шарена је бх политика, па је шарено треба и гледати.

Два од три члана БХ блока били су у загрљају доминантно националних странака и из загрљаја су изашли са тешким повредама по страначку инфраструктуру и легитимно је питати чему поново улазити у исти загрљај. Да ли је тад било нешто другачије него што је данас? Било је, тада су странке грађанске оријентације биле разједињене, без сагласности и без заједничког става и тада, односно увијек до сада, СДА је имала исте жеље и приоритете као партнери у ХДЗ-у, а то је расподјела власти и државних ресурса. Да буде јасно, ти приоритети су присутни и данас, али су се након посљедњих избора појавили и приоритети у којима се СДА, ХДЗ и СНСД јасно и недвосмислено разликују.

Посљедње четири године скоро стотину хиљада људи напустило је Босну и Херцеговину, нису изграђени километри аутопута које су нам обећавали, незапосленост расте, корупција и криминал у порасту и све то под заставом баш ових, доминантно националних, странака. Има ли Босна и Херцеговина времена још четири године (или више) чекати боља и погоднија времена за грађанске странке и просперитетнију политику!?

За наредне четири године на политичкој сцени засигурно ће бити промјена које ће Босну и Херцеговину водити ка грађанској или тронационалној и дискриминаторној држави и друштву. Одлуке донесене у наредне четири године неповратно би земљу могле упутити на анти-НАТО и анти-ЕУ пут усмјерен ка јачању и окрупњивању националних торова. У таквим антицивилизацијским захтјевима ће СНСД-ХДЗ партнерство истрајати и једини који ће им, уз „НЕ“ БХ блока, моћи стати на пут бит ће СДА. Ако до сада имамо искуство да СДА неће бити принципијелна и да ће издати, зашто смо њима оставили да бране и наше вриједности? Не знам како из опозиције мислимо зауставити усвајање Закона о изборним јединицама и измјена Изборног закона на принципима за које се залажу ХДЗ и СНСД.

Искрено, коју год да је БХ блок одлуку донио, погријешио је, у власти или ван ње посљедице ће се осјетити и на БХ блок и на странке појединачно. Очито је да ће СББ највјероватније узети улогу партнера СДА-у на федерацији и држави, те да ће се то засигурно одразити на Кантон Сарајево. Већина у КС-у може без СББ-а, али остаје лабава већина која је врло подложно тло за стандардну куповину заступника и прелетаче. То је останак у опозицији на свим нивоима власти без своје воље о којем је Комшић говорио. Хоће ли Влада КС и БХ блок опстати остаје нам да видимо. У сваком случају би БХ блок морао кренути већ сада у разговоре око заједничког наступа на локалним изборима, посебно због искуства да нам договарање није јача страна. Тада би заједнички наступ био императив и од тога не би смјели одступити ако мислимо и приближно очувати идеју коју заговарамо.

Концептуална умјетност за шире народне масе

Нема се шта пуно рећи за Фацебоок ливе-ове Дамира Никшића и његов упад на сједницу Главног одбора, осим да би сваки културан човјек, посебно из Сарајева требао осудити његове увреде на рачун Тузлака. Није више ни проблем што је Никшић нападао страначке колеге и како он каже „руралну Тузлу“, проблем је што заступник грађана Кантона Сарајево јавно користи највулгарнији могући начин у исказивању властитог мишљења о било коме и што јавно пријети да неко из Сарајева неће изаћи у комаду, а још већи проблем је што одређени број грађана то одобрава, па чак и сматра пожељним. Да ли је ово заиста концептуални перформанс који би требао забавити „неруралне“ Сарајлије? Не знам, али ако јесте онда сам ја руралан, да руралнији бити не могу, јер ми није забавно.

ЕYОФ, Кошево, Сарајево, Додик...

Прије свега, свака част свима који су на било који начин допринијели да се Еуропске олимпијске игра за младе доведу у Сарајево и Источно Сарајево. Спектакуларна церемонија отварања показала је да ако подјеле и неслагања оставимо по страни можемо поново запалити олимпијски пламен у Сарајеву и сигуран сам још много тога. Свака част и Скаки који се изборио за ову идеју неовисно што је СДА, нити што сам више пута негативно писао о њему и Градској управи. То је политика, а ЕYОФ је нешто што треба да чини поносним свакога у Сарајеву.

Било је предивно бити на Кошеву и гледати младе људе који једва чекају да почну спортски бранити боје својих земаља, а посебан доживљај је уживо видјети паљење олимпијског пламена који старијима враћа успомене на 84-ту, а нама који смо се родили нешто касније ствара успомене за цијели живот. И поред силних проблема у организацији, са улазом и картама, на крају дана понос је осјећај који се јавља у сваком ко је био на трибинама олимпијског стадиона. Д

Једино због чега сам се помало осјећао и постиђеним је непотребно звиждање предсједавајућем Предсједништва Босне и Херцеговине, Милораду Додику током говора за који се добро потрудио да не садржи ријечи попут држава, Босна и Херцеговина или Сарајево. За све постоји вријеме и мјесто, па и за звиждање Додику и његовој политици, али ЕYОФ то сигурно није. На крају церемоније када је Лариса Церић упалила олимпијски пламен услиједио је аплауз који је засјенио и звиждање и подјеле и несугласице. Тај аплауз је значио мир, помирење и заједништво и у свакој искри пламена била је реченица: „Сарајево моје, једини мој град...“.

За крај...

На крају седмице поново убиство полицајца на дужности. Постоји ту пуно отворених питања као зашто се за особу са два убиства иза себе и преко 20 година затвора у сваком тренутку не зна гдје се налази, али о томе другом приликом. Надам се да ћемо се сада након свега сјетити да су два полицајца убијена и прије пар мјесеци, а да о томе више скоро нико не прича. Јесмо ли их заборавили? Надам се да нисмо и да нам друштво није баш толико болесно да су нам дневна политичка препуцавања, Јелена Карлеуша, Врањеш и „концептуална умјетност“ важнији од људских живота.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.