Откуцај њеног срца

Зима је и гледам је док спава. Чини се посве мирном. Беживотном. Само на тренутке се ода кад плућима пахуље удахне. Отима ми срећу, а и даље је заљубљеним погледом гледам. Размишљам о величанствености споја ње и њих. И како друге јој праштају,

Irene / 20. јул 2019

Зима је и гледам је док спава. Чини се посве мирном. Беживотном. Само на тренутке се 

ода кад плућима пахуље удахне. Отима ми срећу, а и даље је заљубљеним погледом 

гледам. Размишљам о величанствености споја ње и њих. И како друге јој праштају, окружују 

прижељкујући да буду сљедеће. Не страхујући свом крају, већ жудећи почетком у њој. 

Гледам смарагдно зелену криву линију, бијеле оквире који је пркосно прате и видим линију 

откуцаја срца. На понорима устрептало, у долини смирено и иако голим оком посматрано 

опкољено границама, слободније од хладног вјетра који ме сад грли. Срце које је 

откуцајима босанску земљу обликовало према својој линији, трудећи се остати питомо у 

грудима и кад су уздаси дах отимали. 

Откуцај и мог срца се смирује, усклађује са њеним, вјетар се стишава и у тренутку почињем 

да схватам. Освјештавам се сазнањем да сам и ја дио ње. Дио нечег толико великог у 

посве маленом свијету око ње. Њен сам дио. Она је мој дио. Скоро па се чини да је тако 

било одувијек. И прије него што је први пут видјех. И додирнух. Као да је са првим дахом тако 

већ било. Без избора. А касније, са одлуком је дошла и љубав. И сазнање да је тако. 

А сутра требам да идем. Како се то ради? Постоји ли негдје књига са упутама - како 

оставити Уну? 

Како оставити неког толико вољеног? Да ли требам да онако драмски исчупам тај дио који 

је њен и крвавог на обали га оставим, да га узме назад ако пожели или остави ту као симбол 

издаје? И ако требам, који је то дио? Да ли је то кожа коју дотакну? Да ли су то прсти који њу 

додирнуше? Да ли су то плућа која је удахнуше? Само да знам - који дио је, лакше било би. 

Након паковања кофера, опроштаја са свим другима које волим и кнедлом у грлу, то бих 

урадила. Био би то само један у низу дијелова себе које остављам. И вјероватно тако отишла 

бих, без освртаја, без љубави јер она остала би у том што оставих њој. Не би фалио додир. Ни 

мирис. Ни пријатан хладан загрљај љети. Не бих се сјећала. И уреду било би. 

... 

Зима је и гледам је док спава. Годину дана касније је. Промијенило се. Земља поред ње. 

Зрак поред ње. Људи поред ње. И ја поред ње. А она стална је у својој непредвидивости. 

Она иста је у својој јединствености. 

Отишла сам. Далеко од ње. Далеко од свега што њу не воли. Њу, њу сам са собом 

понијела. У себи оставила. У њу себе препустила. Да буде почетак у њој. Мој са њом. Мој 

без ње. Отишла сам. Далеко од ње. Али с њом. Њу не остављаш. С њом постојиш. 

Питају ме овдје гдје сам: каква ти је Босна земља? Кад пожелим једино добро о њој рећи, 

ја им Уну покажем. Покажем им слике откуцаја њеног срца, земље која под њеним 

додиром оживљује, људи којим њеним постојањем у њима бољи и богатији су за сваки њен 

загрљај макар и био туђи. Неки загрљаји имају вриједност и кад их ми на својој кожи не 

осјетимо. Неки откуцаји срца дају утјеху и кад их не чујемо прислоњени на груди. 

Док гледам изразе дивљења на њиховим лицима, знам да не виде ни почетак оног свега 

што она је. И са осмијехом у себи говорим: "Данас, технологија је много шта успјела 

докучити. Ухватити Уну онаква каква је топле љетне ноћи док сједиш на обали, још увијек не.

Сад знам једном завољети Уну је: никад не моћи оставити је. Видјети Уну је: заувијек ријечи 

о њој тражити, а достојне никад пронаћи. Додирнути Уну је: с њом у истом даху удахнути. А 

ко једном успије то - сретан је. И доста је. 

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.