ПЛЕС СА ЂАВОЛОМ

А крив ниси. Ђаво је!

Kole ovakva Kole onakva / 18. мај 2019

Највише молитви упијају болнички зидови. Тамо одзванјају док корачаш ходницима. Док спаваш добују ти по кожи. Понекад тако гласно да их тјераш као залуталу муху изнад главе.

Нигдје кораци нису гласнији, као да сам ђаво степује намјерно да се најави.

Иза тих прозора безброј душа полеглих у зеленим одајама, предворја као за неки други свијет. Понекад улети неки несташни Харлекин, дочекаш га са осмијехом и презрелим бананама крај главе. Дође и оде, врата тог чудног „дворца“ тихо се затварају за њима. Ти остајеш.

Остајеш иза чудних прозора, чудно великих за тај бијели „дворац“ да што боље видиш шта се то иза њих дешава.

Толико велики да се осјећаш као у акваријуму, а најрадије би се покрио са пет дека по глави. Ноћу се претварају у нека страшна огледала. Ту не желиш да пролазиш, да стојиш. Ноћу се кроз њих не види ништа колико год велики били, то је једна од чаролија тог бијелог „дворца“.

У преградама међу нама спавају приче, у тишини. Само Трноружица  јаукне јер се убола на вретено. Као у причи али није, уболи су је. Неке слуге тог дворца, безбрижни у туђем болу одлазе док Трноружица тихо плаче. Кришом се шуњаш до врата те одаје, која  шкрипе намјерно да одају уљеза.  Чучнеш крај њеног узглавља, милујеш јој косу и тихо шапнеш спавај Трноружице. Она нијемо клима главом и још једном сузом те поздрави на одласку. Ти њу осмијехом и пољупцем уз наклон. Бјежиш до јутра...

Тад лупају кломпама, шкрипе стара колица, сви много озбиљни у журби освјежавају одаје од суза асепсолом.

Перу све трагове ноћи, за оне који доносе још једну чашицу пудинга, и педесет и пети килограм банана. Као да ту бораве изгладњели мајмуни.

Онда оду они који су дошли да их убиједиш да си добро. Па дођу они које не желиш више никада  да сретнеш, ни у пролазу. Раде ти нешто што те нису ни питали да ли желиш, а кад питаш насмију ти се јер питаш глупости. Па преживиш дан.

Онда дође ноћ. И прозори се претварају у језиве одразе тебе и свега...

Чекаш знак да се одшуњаш до друге одаје. Али га нема. Чујеш само кораке слуга које одлазе. Клизнеш тихо ходником смрдљивог „дворца“, кораком утваре, без даха одшкринеш врата одаје у којој више не спава Трноружица. Хладни прсти неког слуге те пресретну с леђа и повуку на свјетло да те боље виде леденим очима као најкривљег на свијету.  А крив ниси. Ђаво је!

Ђаво је у зору одплесао посљедњи плес са Трноружицом. Сада спава...

 

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.