Померена фреквенција

прича...

davor-radulj / 03. децембар 2019

* * *

Пацо де Луциа – Аллегро цон спирито (Цонциерто Де Арањуез)... ово је било потребно да ме разбуди, узбуди, продрма, као када Елен Баркин туца Ала Паћина у „Мору љубави“, иако не знам где је ту море, а где љубав, знам само да ће ускоро поноћ, мистично време, и да пси у чопорима освајају улице, тражећи људску крв... бело је свуда, на зидовима, по улицама и крововима, на њушци наркомана, у изврнутим беоњачама жене у оргазму, у књигама, нотним свескама и на празним платнима, на крзну маламута који је малочас на улици скакао по мени, на лицу Смрти... бирајте... будим се као виолончело између ногу обнажене музичарке, која ће на крају правити бестидне гримасе захваљујући хармонији између ње и инструмента, хармоније сопства коју је још 1939. године наслутио Хоакин Родриго Видре стварајући ову композицију...

Иан Гарбарек – Ред Wинд... хеј, да успорим мало, тела, као и жице, могу пући ако се сувише растегну, у звуку саксофона има толико заводљиве туге да не можете да не осетите како вам ветар наноси песак на лице и прави од вас камену статуу, избачену из постојећег времена, са свиленом марамом обмотаном око тела, од чије нежности се краљевства руше у парампарчад и нестају, краљевства која сте зидали одвајкада, камен по камен, све док нисте надзидали себе самог и осетили се осамљеним... а ви не постојите на овом месту на којем сте сада, никако, изопштени сте из света рубина и лелујавих светлећих реклама, анатемом музике и речи... ни ја не постојим, само мој глас одлази у етар и сусреће са са вама у полумрачној соби или аутомобилу, градском превозу у коме вас с презиром посматрају лица странаца, вас, тако непомичне и удаљене од њих...

Деад Цан Данце - Уллyсес... ево, сада, док путујете, и ноћ вам од нервозе крши прсте, да ли осећате да припадате нечему?, било чему, артерији вољене особе, смирујућем кутку своје куће или оном посебном месту у природи које сте давно запишали и обележили само својом територијом, њушећи добро познате мирисе и ветрове у њему приликом сваког повратка, слобода постојања (можда би се тако требало назвати то „нечему“?) заправо представља егзистенцију свачије индивидуалности, право да будемо потпуно оно што јесмо, бит... хајде, само на трен, зауставите све... све... и ослушните своју унутрашњост, то своје јебено недоживљено Ја... не можете га досегнути?... све што чујете су крици, ужасавајући и несносни крици заробљеног бића... агонија неприпадања самоме себи... наручите му кафу, најлепше погребно одело и заиграјте, хајде, бирајте свој плес...

Цоцтеау Тwинс – Пандора... да, слободно заклопите кутију, промените ову радио фреквенцију и путујте даље, следите огледала, сломљене изразе и закопчани живот... овде је све дозвољено, слободно идите и заборавићете на страх од Пандорине кутије... али и пропустити отрежњујући глас Елизабет Фрејзер која пева уместо вас, мелодију бића, рибе искачу из потока и враћају се у њега, рибе искачу из реке и враћају се у њу, рибе искачу из океана и враћају се у њега, шта од овога представља слободу?, можда могућност да изаберемо слику коју ћемо видети у глави, као што је Модиљанијев издужени врат, верујем да знате о чему говорим... мој пријатељ је чекао тринаест година и сахрану мог деде да ми призна како ме је саплео на школском кросу у првом разреду основне школе само да би први стигао на циљ, смејали смо се на крају његове исповести, колико времена нам је потребно да ослободимо себе много страшнијих патњи... или да, ипак, оставимо кутију затворену док се не распрсне у нама?... ја сам тог дана устао, отресао блато са себе, и наставио трку...

Дире Страитс – Телеграпх Роад (Алцхемy ливе)... док путујем немам осећај да пролазим кроз пределе, препустим се и раширим поглед у бесконачност, свуда око мене простор се отвори и стичем утисак да ме усисава у себе, допуштајући ми да га додирнем изнутра и осетим му пулс, то је исцељујући доживљај, као да додирујеш срце Природе која пумпа своју енергију у тебе, пут... пут... у студију је прохладно, у неким забаченим крајевима деца пешаче снежне километре да би стигла у школу, седмогодишњи Иван дахће све теже док вади ноге из полуметарског смета, пробија се кроз пртину за четири године старијом сестром Мишком, која већ има стаж у својим младим бутинама, кроз десетак година њен муж неће знати да га око појаса не стеже само њена снага, већ и суровост голети кроз коју Мишка корача сада, ћутња стогодишњих шума и успон по брдима, и неће му бити ни мало важно то њено путовање ка шаци знања коју ће добити од сеоског учитеља, док ће Мишка, напротив, у навали сладострашћа, трагати за оргазмом који ће је вратити управо овамо, у ове додире са природом, у ову блискост коју осећа сада, не код куће, не у школи, већ сада, у слободи путовања, где се осећа потпуно своја, као и Иван, који ће мало шта памтити од овога, али ће у њему заувек бити урезана ова стаза, невиност његове младе мисли потпуно га је отворила за доживљај природе, његове веселе очи погледавају час љубичасти наглашај зоре у даљини, час околне гране на које је насео ноћашњи снег, као оне шубаре на војницима које је пре неко вече видео на телевизији и слатко се исмејао због те слике, јер њему је све дечије (не)разумљиво, не поставља паралелу између тог и његовог света, питање је да ли ће икада... за разлику од мене, јер ме ова слика нагони да схватим да хладноћа мог студија губи на смислу после овога, као што је бесмислено представљати „ТВ лица као сав нормалан свет“ или гледати Миру Адању Полак како пријатно чаврља са својим високобуджетним гостима, осећајући важност свог позива у њиховом друштву, и питам се због чега дефинишемо себе тако уско, због чега затварамо врата света, када самим тим затварамо и сопствене, унутрашње делове бића, и чинимо та парцијална самоубиства, након којих нећемо више имати снаге да осетимо, додирнемо, доживимо све око нас, и остаћемо са светом само случајни пролазници који се једва очешу један о другог... слобода је на један притисак дугмета удаљена од нас... пут је отворен... осетите стазу...

 

* * *

Кристин Херсх & Мицхаел Стипе – Yоур Гхост... кишна ноћ, у полумрачној соби Биби Андерсон седи на фотељи и прича Лив Улман, која пуши цигарету на кревету, о том дану на плажи... а њен глас, као вода која непретенциозно тече и на крају постане све око вас, једноставно почиње да води љубав са вама, и ви бивате увучени у једну од најеротичнијих сцена икада снимљених, питајући се како то да свршавате као Голфска струја у Атлантику, дубоко, потпуно... „Персона“, Ингмар Бергман, чини ми се 1966, или 9961, зар је важно, само погледајте у 19969661, у очи које имају велики проценат сперматозоида, оргазам бб је адреса постанка, место где нашим духовима није дозвољен приступ, утваре прошлости које ће нас касније прогонити кроз цео живот, као лешинари који нас прождиру док смо непомични, а још увек живи... управо због поменуте сцене вечерашње путовање је могуће кроз „глас жене“, који плови у ноћи, за вас, не захтевајући ништа, никакве одговоре, не нудећи велике истине, типа „очи су огледало душе“, или „жена без дупета, ко село без цркве“ – цитат из Хазарског речника, који можда цитира... реци ми дефиницију човека, мудраче, и уперићу свој прст у правцу дрвета...

Тхис Мортал Цоил – Yоу анд Yоур Систер... синоћ сам видео свог пријатеља, сликара Миодрага Надлачког, како излази из кафе-галерије Орфеус у Новом Саду и напушта своје слике, откидајући и последњи део себе са њих, уморне очи... уметност је обешена, на том полумрачном тргу људи ће застајати и загледати „мртва“ тела, расправљајући о њиховом „греху“, осуђивање би требало конципирати на схватању починиоца, а не на Праву, у наредним вековима закони ће се размножити толико да ће се вратити у пизду анархије, одакле су и потекли, зашто сте ми направили Закон у којем ми говорите да сам слободан човек?! и затворили ме у његов кавез!, то што неке птице певају на фреквенцији која не одговора нашем уху не значи да оне не певају, већ да ми тако одређујемо ствари... тешко ми је да разумем ово, окрећем се још једном ка сликама, жена на коленима, овога пута мелодија допире из њеног међуножја, избија у концентричним круговима као илузија, питам се да ли мој пријатељ Надлачки осећа да стари, седе длачице на његовој коси су први потези слике старења које уметник Живот оставља по њему...

Велвет Ундергроунд – Фемме Фатале... Криста Пефген, алиас Нико, је можда шапутала ово на уво Джиму Морисону пре него му је набила језик и оставила пљувачку да се осуши на његовој кожи, као флека на кошуљи, шта остане од нас у сећању љубавника, питам вас, ако то није излучевина, нити ткиво, нема ни језика у устима, или на другим деловима тела, физички осећај је потпуно изгубљен... све се претвори у мазохистичку игру мисли, састављену од разних фрагмената, било слика или речи, размазаних или јасних, догађаја који попримају нова обличја, музике која сада потпуно другачије звучи, људи, заједничких пријатеља, који сада шетају по вашој глави и онако, у пролазу, махну или добаце поздрав, можда поставе питање, насмеше се, и та мултимедијална пројекција вас потпуно обузме, опчини, јер је прошлост у вашој глави највећи илузиониста, и, ево вас, пре него и приметите, у неком другом свету, разбијате огледала на јеврејским радњама у Берлину, претварајући своје емоције у физички бол... у онај физички део љубавника који је остао на вама...

Едие Брицкелл & Неw Бохемианс – Цирцле... жена подсећа на реку, било да је тиха или бучна, има у себи магнетизам да привуче мушкарца својим гласом и призове га да заплива по њој, као што мушкарац, стамена и хладна планина, обећава жени приличан доживљај уколико се попне на врх, освоји га, ипак, та игра се углавном на томе и заврши, на површини реке и врху планине, оно испод тога остаје заувек неистражено, остајемо учаурени и сами, у намери да избегнемо бол – креирамо га, можда и једини прави начин раскида доживео сам управо овако, у поткровљу једне зграде у улици Српских владара, на 36°Ц, врелина и талог прашине раздиру једнако као и нервоза у нама, она узима гитару, седа на столицу, окренувши ми леђа, и крши акорде, певајући ову песму, без иједне изречене речи... ах, још један од поприличног броја кругова у природи који, као муве, досадно зује око главе, не нудећи ништа ново, ништа занимљиво, за разлику од живота лудака, који непрестано учествују у фантастичним представама које се појављују ниоткуда, бар се нама тако чини... једне давне вечери, у намери да избегнем целу ту папазјанију градског провода, која ми уопште није пријала, издвојио сам се од друштва и пришао једном познанику-одметнику (сви смо га у граду звали Джонс), сео поред њега, запалио цигарету и слушао... причу о томе како је још 1993. године изашао из огледала и обрео се у овом свету, као чаробњак, што ми је непобитно доказао избочином на малом прсту, која представља „кунаме“, његову моћ, помоћу које се бори против мрачних сила, био сам хипнотисан његовим речима, иако сам знао да је један од локалних лудака, једног тренутка сам га упитао, „а ја... ко сам ја“, посматрао ме је пар тренутака, „ти си вилењак, то је добро... још си млад да би постао чаробњак“, био сам јако задовољан одговором, неговао је моју унутрашњу тежњу за било каквим видом херојства, потпуно несвестан у том тренутку где ће ме живот одвести... причао је док му нисам досадио, ја, обичан и незанимљив човек, а затим се нагло придигао и рекао да иде кући, да ће усмерити своју интергалактичку антену према Пегазу и гледати шта се дешава у свемиру, након што је отишао дуго сам седео и гледао у жмиркаве звезде... када постане насилан, патрола полиције га покупи и одведе у Ковин, једном приликом, ушавши са њима у болницу и видевши докторе који му прилазе, подигао је руке и показао палчевима иза својих леђа, рекавши докторима, „ево, довео сам вам ову двојицу!“... након овога, било која моја прича биће прилично досадна, због тога је време да вам пожелим „лаку ноћ“... и чувајте се дана...

 

* * *

Пиxиес – Wхере Ис Мy Минд?... у очима жене, крупним, и разјапљеним толико да, попут двогледа, смањују раздаљину између себе и онога што ишчекују, и ту, управо на тој линији која се од очију пружа у непознато, на том мосту створеном од илузије светлости, најјасније можете видети како корача неизвесност... очи... оивичене тамним и уморним подочњацима, уобичајеним код кратковидих особа, од којих се једна танка линија диже, као усамљени талас, и спаја са обрвом, стварајући тако савршени органски круг... и њена обнажена рамена , од којих је лево више ојачало, што говори да је леворука, рамена по којима се две пурпурне траке уске мајице протежу као путељци на забаченим брдима, и насмејете се чињеници да људи корачају њима, уморни и знојави, док ви, уместо тога, повлачите те путељке и пуштате их да склизну са рамена, осећајући како је узбудљиво ходати уснама по непознатим пределима и откривати њихове слабе тачке, схватајући да сте у Wоменацијуму, у јебеној Горњој Мезији, открили жену која сада уздише под вама... и, као што река умири свој ток, створивши утисак да се набија у себе и појачава притисак, тако и ваше тело улази у себе, набивши се у коштану срж, све до тренутка када се та иста река претвори у каскаду, убрзавајући ваша тела обичним елементом физике, а – ваша залепљена тела вриште од брзине, ваше мисли постају безбојне, осим једне бледе нијансе, која се пита да ли жели да сврши у устима те жене, осећајући истовремено њене блиставе и меке усне на кожи, или у њеној распламсалој утроби, притискана мекоћом пулсирајућих зидова... и, онда, као урушавање водопада, при дну, све постаје силно... и бело...

Јоy Дивисион – Лове Wилл Теар Ус Апарт... али ће нас поезија (с)појити, схватио сам то још у младости, посматрајући текст ове песме исписан на једном делу зида моје собе, песме коју поједини музички критичари сматрају најлепшом љубавном песмом (н)икад написаном, Јан Кертис се обесио у стану, те давне 1980. године, немоћан да поднесе истинитост својих речи, како тужно!, а, ипак, склон сам веровању како је био свестан да је то једини начин да поистини своју песму и другима... одбацио је могућност даљег стварања своје уметности, како би истој удахнуо неопходну дозу истинитости и издигао је на постојећи ниво, изнад апстрактне истине... Узрок и последица – Цаусе Анд Еффецт је песма Чарлса Буковског коју ћу вам вечерас прочитати на изворном језику, како не бих оставио било какву могућност неразумевања понуђеним преводом...

 

тхе бест офтен дие бy тхеир оwн ханд

јуст то гет аwаy,

анд тхосе лефт бехинд

цан невер qуите ундерстанд

wхy анyбодy

wоулд евер wант то

гет аwаy

фром

тхем

 

...и питам се, након ње, да ли оповргава моје малопређашње размишљање, пошто нас једноставност често не задовољава, већ смо склони тражењу дубљег смисла и у обичном дупету, свевши функционалност једног дела тела чак и на најдубљи психофилозофски ниво, анални секс... „силујмо дату нам слободу“... читајући неке писце, приметио сам да након толико написаних речи осећам једино „празнину“, горко сазнање да је неко потрошио гомилу времена не рекавши, заправо, ништа... они се сигурно не осећају тако... у есеју „Фабрика сирочади“, песник Чарлс Симић, у поглављу „Моје ненаписане књиге“ оставља 42 записа који никада нису одрасли толико да постану књиге, један од њих гласи овако... Сан: У кући која гори читам књигу о ватри. ... мени је ово било довољно да схватим да сам управо прочитао књигу... иако се Симић вероватно не осећа тако...

Р.Е.М. – Wорлд Леадер Претенд... камера приказује широки кадар позорнице, у тами, једина светлост долази са маски два глумца... камера зумира... тужна маска, уцвељена, са сузом која личи на кишну кап, нацртаном на левом образу, стоји непомично у углу позорнице и гледа у правцу друге маске... камера се лагано пребацује на другу маску... срећна маска, са широким осмехом, који показује савршени склад усана и бљештавих, правилних зуба, окренута је бочно у односу на тужну маску, и стално се помера и поскакује, изражавајући тиме задовољство... камера се удаљава и поново приказује целу сцену...

 

тужна маска (повика, оптужујући): Ти си ђаво!...

 

срећна маска (не окрећући главу): Зашто? Зато што сам срећан? Зато што сам задовољан својим животом?... (прави паузу) Знаш, Шантал је рекла да ћеш се управо овако понашати и...

 

тужна маска (прекида је, с презиром у гласу): Шантал?! Шта она може да зна, уопште?! Глупача која је дозволила себи да је заведе један шарлатан као ти... који скакуће као дворска луда и љигаво, љигаво се осмехује... Пих, није ни заслужила боље!...

 

срећна маска (окреће главу према тужној масци): Не, Шантал заслужује боље, и то је већ и сама схватила... (застаје) Ниси ваљда заиста очекивао да ће провести остатак живота са тобом? Човече, ти цмиздриш и кукаш по цео дан! Ко то може да поднесе?...

 

тужна маска (увређено): Ја не цмиздрим, знаш ли, знаш?! Само сам у жалости што ме је оставила након свега. А због чега, због чега? Ни због чега! Ни-због-че-га!...

 

срећна маска (смирено): Не верујем у то. Мора да постоји неки разлог...

 

тужна маска (у неверици): Разлог?! Какав разлог?... (наставља распомамљено)... Ти заиста немаш зрнце мозга у својој глави, није ни чудо што се стално смејеш, то раде само кретени, знаш, кре-тее-ни! Погледај ме само, погледај! Након свега што сам јој дао, шта је остало од мене, шта?! Само ово... (прави покрет којим покушава да скине маску)... ово мучење!... (савија главу након безуспешног покушаја, након краће тишине, ипак је благо подиже у правцу срећне маске)... Шта ти је још рекла за мене?...

 

срећна маска (помало зачуђено): Још?... Ништа...

 

тужна маска (са напетошћу у гласу): Како... ништа?...

 

срећна маска: Тако лепо, ништа.... Нисмо имали прилику да дуже разговарамо... Отишла је...

 

тужна маска (тихо, преплашено): Како то мислиш... отишла?...

 

срећна маска (зауставивши скакутање): Отишла, човече, напустила ме, као што си ти њој постао мучење, тако сам и ја, шта се ту може... што си ти досадан, не постављај више глупа питања!...

 

тужна маска (узбуђено, са прикривеном намером): Напустила, зашто? Како? Куда је отишла?! Реци ми?!...

 

срећна маска (резигнирано): Откуд знам, зар је то, уопште, и важно?...

 

тужна маска (у навали беса): Како није важно?! Реци ми! Реци ми!...

 

срећна маска: Не знам... пустио сам је да оде... ето... и отишла је, својим избором, не знам ни сам где је сада... (осмехује се)...

 

камера се лагано окреће од позорнице и усмерава ка гледалишту, у којем светли велики број маски... малобројне тамне тачке означавају седишта у којима нико не седи...

 

Слушали сте одломак из драме Мишела Жилија, „Маске - утамничење“... узјашите ноћ... зато што у мраку нема маски...

 

* * *

Јохннy Цасх – Персонал Јесус... мајка јечи, нимало страствено, као што је то радила пре девет месеци, под знојавим и дрхтавим телом вашег оца, чија се пљувачка слила на њене усне, као излечујућа псећа бала, док му је из мушкости избијала сперма коју је она, херкуловски га стежући прстима за згрчену задњицу, покушавала да набије што дубље у себе, не би ли интензивније осетила њено разливање у свом средишту, рекох, јечи, стење и шири ноге од бола, док се над њом надвијају неки непознати људи, чисти и насмејани, као у неком језивом сну, људи који размишљају о крају своје смене, након које ће се изнурени, бирајући мрачне и пусте уличице, одвући кући и преспавати наредних дванаест сати, највероватније не помисливши више икада на вас, вас који сте се управо искобељали из материце, обливени слузом и крвљу, плачљиви и модри, и натерали мајку на олакшавајући смешак... и, ево вас, у добро познатом градском превозу, аутомобилу, или полумрачној соби, у својој седамнаестој, тридесет трећој, или четрдесет деветој години, седите и постављате себи све већи број питања на која немате одговор – згађени том чињеницом... где је отац, где је мајка, питате се, мајка коју сте јуче, инстинктивно окренувши главу у правцу спаваће собе, затекли у пресвлачењу, полуголу, док јој отежале груди подрхтавају као црквена звона на ветру и мучно звоне за тим јебеним додиром страсти, последње, старачке страсти, компулзивно прикриване прањем судова, заливањем баште или гледањем телевизије, било којом радњом одстрањивања мисли, прохтева, пожуде... на, узми моју сису у уста!, то је исто оно месо, иста она кожа, мало гњецава и пегава, али и даље жељна!... и, нисте ли у једном тренутку помислили како она, заправо, ове речи узвикује вама, вашем едиповском Ја, подсвесно жудећи за следећом улогом, следећим животом, отелотвореним у вама, и зашто не би било могуће да би остарела Јокаста последично постала Едип, пошто верујете да старост представља накардно лице детињства, затварајући тако круг смрћу, непостојање – живот – непостојање... одмахујете руком на ову помисао, настављате предсобљем и улазите у купатило, закључавате врата, проверивши то притиском на кваку, седате на шољу, претходно је обрисавши дебелим слојем тоалет-папира, и грабите дневне новине остављене на бидеу, листате их безосећајно, до странице са црно-белом фотографијом неке краљевске породице, у гомили људи у којој једна дечачка појава изгледа потпуно исто као што сте и ви изгледали у том периоду, потпуно сте сигурни у то на основу својих фотографија, погледавате непозната лица његових родитеља и понављате питања, где је отац, где је мајка, блискост која је постојала у растегнутој пљувачки и сливала се у унутрашњост бића, и ко се то усуђује да игра ваш живот на другачији начин, да обрађује вашу песму толико боље него што бисте ви икада и помислили да је отпевате?, ви и ваш живот, паралелни светови који се никада неће растопити и дозволити себи да буду откривени, хеј, откривени!, овом другом свету – у жудњи... и, намах, лице вам је већ уроњено у шаке, цмиздрите, елементарно раздељени, док вам под лактовима шушкају новине, мало битне сада, миноран детаљ неке приче који, ето, постоји тек да би продубио слику и садистички одложио наврлу бол читаоца који тренутак, ваше сузе су само влажност на јагодицама, прстима, длановима, прилепљеним уз лице, и одељују их као река обале, осећате слину како полази из десне ноздрве, белу, растегљиву слину која виси и подрхтава као глиста на удици, а која у вама не изазива ни најмањи наглашај стида, као код девојке коју сте у ноћи, тек тако, оставили, на кревету топлом од два тела, девојке чија љубав, рутински растргнута, не осећа никакву потребу да вам се оправда пред овим призором, слином која јој виси из носа од плача... устајете са шоље, прилазите лавабоу и допуштате води да однесе ваше трагове, подижете главу и посматрате лице у огледалу, очи закрвављених беоњача, ситне капи воде на образима, ноздрве које успоравају дисање, као након неког узбудљивог догађаја, и, схватате или не, да је то што видите ваш лични Исус, ништа друго, а затим се окрећете и излазите, размишљајући о јебеним ситницама које би вас могле орасположити, ситнице живот значе, каква лаж!...

Нина Симоне – И Пут А Спелл Он Yоу...  опиши свој Рај, рече, стиснувши једну купину, као бубу, између прстију, коју је нагло стрпала у уста, а затим испружи руку и размаза њен сок по мојим грудима, лепио се, и, чинило ми се, затезао кожу помало, Ирска, вероватно, нисам имао снаге дуго да размишљам, убрао сам и сам једну купину и урадио исто што и она малочас, зашто Ирска?, погледала ме је и напућила усне незадовољно, мој одговор јој се, изгледа, учинио досадним, као да сам јој на питање шта бих волео да радим, споменуо неки канцеларијски посао, због траве, накезио сам се, пејзажи у Ирској су ме одувек фасцинирали чињеницом да трава тамо делује тако чиста, свежа... не знам ни сам, откинуо сам две купине и обема рукама намазао јој лице, додајући му бркове, деловали су смешно, то је телевизија, лудаку, ставила је прст на чело, ругајући ми се, паа?!, рекла си Рај, замишљам оно што хоћу - шта још замишљаш, реци ми, спустила је леђа на траву, оставивши ноге прекрштене, био је то леп призор, сунце је заслепљивало, птице су услед врелине успорено летеле, не машући крилима, из даљине су допирали звукови града, људских повика, одећа разбацана около, њене беле гаћице згужване као марамица, кожа која ослобођено дише, замахивање њене руке у намери да отера неку муву, привучену слатким премазом, разазнатљиво клопарање воза иза мојих леђа, непомичне густе крошње, младост, мој поглед на њене стидне длачице које се пресијавају, усамљена колиба, био сам поприлично сигуран у своје речи, колиба са гомилом књига у њој, и фотографија, да, црно-белих фотографија непознатих људи, без слика, мислим да би биле сувишне на том месту, у таквом окружењу - хмм, чујем је како мумла, и шта још, протегнула се и зевнула, потпуно несвесна тих радњи, не знам, спустио сам главу, реци ми - не знам - сигурно има још... реци ми!, реци ми, ћутао сам... и мирис твоје пичке, бубрело ми је у грлу, мирис твоје влажне пичке, свуда око мене, и у ћошковима колибе, по околним ливадама, свуда, свуда, ћутао сам, посматрајући је, ослоњену на лактовима сада и са љутитим изразом лица, сисе су јој дрхтале, дахтале... а, кажи ти мени, како изгледа твој Рај, Нина, како? - желим да ме јебеш сада, процедила је...

 

* * *

Теxас – Еверyдаy Ноw... нека деца одрасту уз родитеље, ја сам одрастао уз радио, заправо, уз њега сам сазрео, нагло, као што човек поседи за једну ноћ, ја сам старио у ноћима зимског распуста, у полувремену шестог разреда основне школе, заливан светлошћу лампе и мажен речима нелектирисаних писаца, оних чије су речи смрделе на никотин, алкохол и секс, на слободу изражавања, или изражавање слободе, како хоћете, све оно што забрањују деци, терајући их тако у пећине, усамљене и хладне, у којима уместо сталагнита висе зашиљени страхови, који из године у годину постају све чвршћи, постојанији, као издресирани карактер аристократе, страхови који постављају само једно питање, када је све почело?, и враћају у свест слику полумрачне собе у којој ја, као дванаестогодишњак, кришом истражујем своје тело, помно га испитујући, као што је Примо Леви, 1941. године, у служби фашиста, кријући истовремено своје јеврејско порекло, „на извесном месту“ истраживао јаловину у потрази за никлом, и био потпуно свестан тог дуализма, те скривене слободе, контрадикторности коју сам недвосмислено осећао дирајући курчић под тешким јорганом, онако како су то радили мој старији брат и његови другари, претходног лета, у мраку огромних липа на пустој железничкој станици... седевши наслоњени на храпавој кори стабала, стењали су пригушено, покаткад изговарајући имена својих школских другарица, одигравајући тако њихово несвесно раздевичење, уобличено само у машти младих глава, орошених знојем сада, од ноћне јаре, тешке и лепљиве, коју је само избледели мирис липе чинио подношљивим, мени, који их посматрам, стојећи са стране, довучен овде због чега?, егзибиционизма, жеље да се осећају старијим него што јесу, моћним – у односу на једног балавца, ко зна, више него њима, био сам импресиониран јачином крекетања жаба које је долазило из оближњих јаруга, и светлуцањем шина под светлошћу бандера, шина које су нестајале у даљини, водећи у (не)наслућујуће пределе, туђе животе, далеко занимљивије од живота ових младића... осећам, чак ми је и брат далек сада... моје прво сладострашће дошло је са страхом да ћу се упишкити, да ће из мене поцурети пишаћа, смрдљива и мутна, осећај првог оргазма био је донекле паралисан због тога, кажњен, жигосан, сперма се просула по мом стомаку у виду неколико капи које сам брзо прекрио мајицом, упивши их, убивши их, док сам пиљио у братовљево мирно дисање на другом кревету очекујући да се сваког часа пробуди и покаже прстом на мене, но, ништа се није дешавало, лежао сам, исцрпљен, донекле поспан, са радија ме је овом песмом грлила Шарлин Спитери... еверyдаy ноw... еверyдаy ноw... тхе бламе’с гонна фалл он ме... цаусе И невер толд yоу, тхат И цоулд невер ливе wитхоут ит... а ја сам се блажено осмехивао сазнању да сам своје девичанство изгубио управо са њом, у блуз ритму, држао сам је чврсто уз себе, осећајући како се њено зрело, скоро мајчинско тело, привија мачкасто уз мене, пре-пре-ведено, из једног света у други путем тишине... дисање је успоравало, као након одлучујуће трке у којој ти, на крају, постаје једино важно само да је завршиш, зауставиш, опрошлостиш, и крај песме вратио ме је књизи, прича причи, глас мени непознатог водитеља настављао је да проповеда, а ја сам стицао утисак да он ишчитава речи из књиге чије сам корице држао у рукама, лепљива мајица је пулсирала на мојој кожи... зачуло се трескање улазних врата, након чега је, помислио сам, стакло на њима вибрирало још неколико тренутака, троми уздах, испуштен при савијању тела које жели да се ослободи обуће, неколико брзих корака моје мајке, паљење светла у предсобљу, једва чујно „клик“, трака светлости испод врата моје собе, опет си пијан, бесни њен глас, па шта, једва разговетан одговор, шуштање кроз зубе, смрдиш на јефтин парфем, ни своје курве не умеш да изабереш како треба, цепти мајка, на ивици плача, ни жену нисам умео да изаберем, па шта! - срам те било!, врисак разочарења, море марш у пичку материну!, глас оца је доста јаснији у повику, је ли, бре, шта сам ја теби рекао за тај твој дугачки језик, а, шта?!, моје лево око, кроз одшкринути пролаз, посматра мучан призор, скоро згњечено између врата и довратка, нема куда да побегне, притиснуо бих врата свом јачином, спљоштио га, натерао да исцури, отац челичним прстима стеже мајчину косу, коврджаву и мокру, још мирисну након прања, и вуче је по предсобљу као лутку, игра се, она вришти, ааа!... ааааа!... ааааааа!..., боли ме, ужасно ме боли њено теме, лобања, ишчупана коса, и даље мирисна... „клик“... „клак“... отац прислања мајчино чело на прекидач, овако ја палим и гасим твој свет, је л’ знаш, је л’ знаш?, је л’ ти јасно, бре?!... „клик“... „клак“... мајка кмечи, као покварена лутка... брат ме повлачи руком за раме, видим га како ставља прст на уста, шшш, показује ми да се вратим у кревет, лежемо уз ритам поновног вриштања, појачавам тон на радију, набијам главу у звучник, улазим унутра, еФеМерно уточиште, звучна пећина, хајде, Шарлин, где си, подај ми се сада тексашка ждребице, узјаши ме као талас, и носи, само носи... „клик“... „клак“... снег је падао целе зиме, хладио ме, на оближњим јаругама брат и ја смо, свакога дана, играли хокеј на леду, уклизавајући један у другог без милости, без трунке саосећања, набијали се у голо шибље, устајали, изударани и окрвављени, и са још јачом мржњом настављали даље, сумануто и безобзирно, дан је кратко трајао, као рађање света, а ноћи, те ледене ноћи уз радио, претварале су се у легенду, у стереогонију дркања и читања, у којој сам ментално седео, белео се, кристално, као мраз на прозорима, замишљајући себе као одраслог, забраделог човека, главе увучене под крагну капута, који хода ноћним улицама, долази до једне оронуле зграде, тресе снег са цокула, ударајући степеник на улазу, отвара врата и улази у студио, граби врелу, пластичну шољицу са кафом, пали цигарету и почиње да пребира музику по архиви, док не пронађе жељени ритам, а затим седа у столицу, потпуно одвојен од стварности, од мистике, од свега што га може пореметити, и почиње своју радио емисију, своју причу, са само једном намером, да тамо негде, било у некој касаби, или урбаном беспућу, спасе живот неком (не)познатом клинцу...


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.