Сале 22 - Дефиниција вјерности, истрајности и љубави

Данас се игра финале Евролиге, Аустрија распушта владу, Трамп пише још неки твит, Холанђани славе Евровизују, а фудбал се опрашта од умјетника, креативца и прије свега ЧОВЈЕКА који је својим карактером тихо крчио пут ка бесмртницима.

5 do 12 / 19. мај 2019

Салета сам уживо видио тек неколико пута, у два наврата како, у загрљају Мише Тумбаса, вади новчанице и даје их простодушном навијачу Парног ваљка.

Трећи сусрет је био на Аутокоманде замолио сам га да постигне гол на наредном дербију, а он је онако тихо, у свом маниру одговорио - даћу све од себе.

И дао је, дао је савршен пас који је Леонардо претворио у гол, ерупцију одушевљења. Дао је пас за још један каменчић мозаика лијепог сјећања.

Та асистенција, једна од милион његових квалитетних пасова, стотине голова, више стотина утакмица и опет, све је то статистика због које није велики.

Велики је Илић због спринта у 41 години, а сви који смо га пратили знамо да су му и у 20-ој "испадале очи" и гушио се од много трчања.

Велики је јер никада није увриједио противника, послао отровну стрелицу на другу страну брда.

Велики је јер никада није задао ударац испод појаса и величао себе.

Када су га једном, на СОС каналу питали за маказице рекао је скромно: Свака част онима који могу то да изведу, ја бих кичму поломио.

Велики, а као и сви велики увијек ће за собом вући бреме промашаја против Реала, као што ће скромно причати да је за ноћ у Њукастлу заслужан тим, а најзаслужнији је био управо он.

А највећи је јер је након лутања по иностранству скромно закључио да је код куће ипак најбоље, вратио се погнуте главе, истрпио неке звиждуке и наставио да крчи пут ка бесмртницима који су носили црно-бели дрес.

Данас ће последњи пут истрчати на свој ЈНА, биће шпалир, аплаузи покислих навијача, биће и незадовољства јер је сезона тмурнија од овогодишњег маја, али биће и понос.

Понос што смо сви који живимо за ове боје, у тешким годинама, у расулу система и вриједности, имали моралног горостаса који нас је одушевљавао знањем и кућним васпитањем.

Можда још неће обасјати сунце изнад Хумске улице, али ми, партизановци, и како ли себе већ зовемо, можемо унуцима да причамо да смо живјели у тешком времену када је један фудбалер са бројем 22 чивао нашу част.

Причаћемо о бравурама, магичним головима, асистенцијама, задиханом фудбалеру са дјечијим осмијехом...

А опет, сви се надамо да ћемо (у финалу купа) наздравити последњем трофеју, надамо се да ће можда и Сале дати гол, али, у једно смо сигурни, тога дана аплаудираће му и сјевер и југ, поносни што су, у претходним деценијама, развили обострано поштовање.

22 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.