Тикет наш насушни

У 2018-ој укупни приходи индустрије игара на срећу су износли 480 мил КМ, са нето добити од 120 мил КМ. Ова грана је на име пореза на добит уплатила у буджет 13,2 мил КМ, док је укупан број запослених износио 8.580.

Glooga / 25. август 2019

Често посматрам кладионицу преко пута моје зграде, то је једна од многобројних кладионица у ове двије највеће улице у мом насељу. У кругу од 200 м налазе се 4, исто колико и гранапа. Иако унапријед знам одговоре, често се питам чему толики број кладионица, да ли су заиста толико потребне, ко их посјећује и зашто?

Број кладионица је одређен тражњом (прости економски закон), што значи да их мој комшилук подједнако посјећује као и гранапе. Сјетим се како сам гледао како у исту ту кладионицу улази мајка гурајући колица са дјететом; једно јутро сам видио дјечака од 10-ак година како улази у кладионицу и носи парче папира (отац га вјероватно послао да он не иде, јер ће он сигурно доћи још 3 пута у току дана); сјећам се како сам испијајући кафу у једном локалу поред кладионице (неке друге не ове „моје“) видио мајку и сина тинејджера како заједно попуњавају комбинације и „преписују“ једно од другога, па сам чуо и причу како је госпођа заборавила кесе са намирницама поред слот апарата. Некако, очекујем да кладионице буду резервисане за људе који живе на друштвеним маргинама, али изгледа да их  посјећују сви или је, нажалост, већина друштва на маргини.

Један од разлога толико великог броја коцкара је доступност. Кладионице можемо видјети на сваком ћошку, свако насеље, улица, кварт има по једну. Оне су често и у близини школа и вртића. Ваљда да се на вријеме осигура клијентела? Са друге стране закон није јасно одредио гдје и како може бити отворена кладионица као што је то случај у неким другим индустријама (можда закон и постоји, али ако постоји очигледно је да се не примјењује). Не постоји ни систем контроле колико је коцка доступна малољетницима. Искрено, до сада нисам чуо да је нека кладионица била кажњена зато што су дозволили малољетнику да одигра тикет.  Преко пута моје средње школе се налази кладионица и не требате се питати ко су главни клијенти, јер сам и сам као малољетник ту улазио. Коцке ће увијек бити и никада се неће искоријенити, само је питање у ком обиму, јер ће увијек бити људи који желе да окушају срећу, неких којима ће то бити чак и вид разбибриге... Према томе, боље је да буде легална него да се одвија у мрачним подрумима у забаченим сокацима и без икакве контроле. Међутим, легална на такав начин да не наноси штету цијелом друштву и то у смислу да се јасно одреде локације гдје се могу отварати коцкарнице и кладионице, гдје се могу постављати слот апарати, да малољетници нису једни од главних корисника, да плаћају веће порезе итд...

Број коцкара у нашој држави полако поприма облике епидемије, којом су захваћени сви друштвени слојеви. По мени, можда и највећи разлог је у цјелокупном друштвеном стању у коме преовладава неимаштина, недостатак перспективе, те генерлано једно стање друштвеног безнађа. Јер у таквом стању се друштво, односно појединац, хвата и за најмању сламку спаса колико год она лоша била. Јер замислите некога ко има плату од 500КМ и помисли да са једном марком може зарадити хиљаду и таман у августу да спреми дјецу за школу, купи огрјев па можда нешто мало претекне и за зимнице, и игра креће. У почетку улаже марку, па двије, па добије једном нешто и онда се већ апетити за добитком повећавају. Утом му родитељи, да би помогли, дају нешто новца да спреми дјецу за школу, а он је убијеђен да има добитни пар и оде у кладионицу и уплати свих 100КМ да би повећао буджет и изгуби... Сада треба жени рећи гдје је новац, па оде позајми од кума, па поново одигра и поново изгуби и тако у круг... Питате се шта је разлог? Разлог је плата од 500КМ и неимаштина у којој се човјек осјећа пораженим и безвриједним јер дјетету не може купити патике за школу од 50КМ из Деицхмана већ оне са пијаце на Ступу или Врапчићима од 20КМ и на све начине покушава да се „исчупа“ из свог јада и биједе. Или младић који је тек завршио средњу школу, ради као конобар за 400КМ и гледа како локални тајкун сину купује ауто од 100.000КМ и још га пошаље 10 дана на море, јер мора дијете мало да се одмори, и то Алл Инцлусиве у Дуклеy Хотел & Ресорт у Будви. Не треба њему све што је овај мали тајкунчић добио, задовољан би био и са аутом од 5.000КМ и да који пут оде до Неума на викенд или наобдан. И онако млад, неискусан и наиван чује у кафићу у коме ради, преко пута кога се налази кладионица опремљена у фулл-у, госта да прича како је добио 1.000 КМ, а уложио „само“ 2 КМ  (наравно да није спомињао колико је до сада изгубио) и полако креће да игра. Он који је до тада био један узоран младић од вриједних и поштених родитеља, који никада прије није коцкао, који би попио које пиво са друштвом, а цигарету никада није запалио, одлази у кладионицу и уплаћује први тикет и поново пакао креће...

Што из приче, што преко познанстава, знам за људе који дневно знају да одиграју и по 10 тикета и сада замислите да по сваком тикету уплате по 1КМ то је већ 10КМ и колико је то дана мјесечно, колико у току године и добићете једну фину цифру. Добију они нешто, али то никада није довољно да „покрију“ минус у коме су, али како кажу, коцкар никада не прича колико је изгубио, само колико је добио... Једном смо на послу расправљали о пушењу (и сам сам повремени пушач) и како је појединцима „тешко“ дати 5-6КМ за оброк у току паузе па једу у пекари за 1-2КМ, али зато за кутију цигарета која кошта 5КМ није. Тако је и са коцком, није им жао потрошити и по 10КМ на кладионицу, али зато јесте да купе дјетету слаткиш, да купе квалитетну шунку умјесто саламе подригуше...

Кога кривити за такво стање у друштву? Одговор је јасан, систем. Систем који је дозволио да велика већина друштва ради за плату од 500КМ, а неки и мање, који је дозволио да не можете да одете у болницу да притом не платите којекакве партиципације и плус да дате доктору испод руке иако сте уредно здравствено осигурани, систем који је дозволио да пензионер прима пензију од 250КМ, систем који је дозволио да труднице немају адекватну заштиту, систем који је дозволио да нам се болнице распадају, систем који је дозволио да постанемо задња рупа на свирали на мапи Европе иако смо практички у самом срцу исте, систем који је дозволио да имамо овакав егзодус радне снаге, а систем смо ми који га бирамо и одржавамо годинама и изгледа да ћемо исту грешку годинама и чинити. У оваквом безнађу онај који је највише погођен се хвата за било какву сламку спаса која пружа какву такву наду без обзира што је то што ради све, само не излаз из ситуације у којој се налази.

Сада да се окренемо неким економским показатељима. У 2018-ој укупни приходи индустрије игара на срећу су износли 480 мил КМ, са нето добити од 120 мил КМ. Ова грана је на име пореза на добит уплатила у буджет 13,2 мил КМ, док је укупан број  запослених износио 8.580, чиме је ова дјелатност постала и системски „битна“, а кладионице се налазе на неформалној листи „пожељних“ послодаваца. Требало би сада да замислимо шта се све могло урадити са новцем који је овдје завршио? Колико би бенефита наша привреда имала да је ових 480 мил КМ кроз потрошњу завршило у реалном сектору, колико би се нових радних мјеста отворило, што директно што индиректно, каква додатна вриједност би се створила са овим новцем? Цифре можемо само погађати, али оно што је сигурно је да би се отворило више радних мјеста, да се платило више пореза и доприноса, да би цјелокупан значај за друштво био далеко већи.

Сви покушаји да се ова дјелатност законски регулише, да се уведу нове дажбине и намети су пали у воду. Искрено мислим да треба још воде Дрином да протече да би се нешто урадило по овом питању. Ја само чекам дан када ћемо дочекати да се кладионице крену затварати јер ће то бити један од првих знакова да нам је кренуло на боље, а то се неће десити све док је дјеци дозвољено да несметано улазе у кладионице, док мајке са дјецом у колицима у њих улазе и док се родитељи са дјецом „играју“ спортске прогнозе и најбитније док смо сиромашни и безнадежни колико јесмо.

Тикет постаје насушна потреба, свакодневна и без које се „не може“, исто као и храна, рецимо. Као што се у молитви „Оче наш каже“: „И хљеб наш насушни дај нам данас“, тако и тикет постаје насушна потреба која стање у друштву осликава на најбољи могући начин.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.