Вјерујем, не вјерујем

Међу низом друштвено корисних информација појавила се ових дана и она да су Срби међу најрелигиознијим народима Европе, а све то не би било чудо да није свеприсутне бласфемије по којој смо такође европски прваци.

5 do 12 / 11. фебруар 2019

Видиш жено бог ти .... матер какав смо ми народ, рекао би врли домаћин уз спознају да 59 одсто становништва Србије апсолутно вјерује у Бога.

А да би ова анкета била колико-толико исправна било је неопходно поставити још пар питања да би се утврдило да ли испитаници (макар дјелимично) познају своју религију.

Примјера ради, да ли и колико пута су тога дана узели Божје име узалуд?

Како би резултати били ушминкани, као и ова анкета хајде да се присјетимо шта смо то у стварности слушали од милозвучно вјерног народа српског.

Прије пар година сам чуо причу да је група младића набавила црквени календар само да би обогатили свој опус светаца, псовали их и тако привлачили пажњу.

Не, нису то били секташи, наркомани нит' било каква девијантна група. То су били момци који су са породицама славили славу, дочекивали свештеника, а већина њих је засновала породице након црквеног вјенчања (статистика би рекла да спадају у ове вјерујуће зар не?).

Псовке распона од Часних верига, преко острошких пречица па до моштију светитеља и просвјетитеља постале су главни дио народног говора, јер оно веле, шта је Србин без псовке.

Навијачи су 80-их, уз пробуђени национализам и вјерска осјећања (како воле да истичу) радо пјевали: Свети Сава светог Дују ј***о у бу*у.

Ал' ваљда ми то смијемо, најрелигиознији смо народ, а и Бог је Србин небеса су наша...

.................................. 

А псовка ко псовка, у својој околини је тек пуко изговорена ријеч која добије на тежини тек када се на неки период одмакнемо од своје околине.

"Шта лежиш ј..о матер, 'ајмо на фудбал" била је тек пуко изговорена упитна реченица клинца из Босне због које је примио добре батине од дечка из Црне Горе, јер тамо се само отац псује.

А како би онда, да се одмакнемо још даље, неком странцу објаснили да псујемо мајку (која нас је родила), Бога (који је све створио), сунце (које нас грије) и хљеб (којим се хранимо), а да упркос томе редовно идемо у цркву, причестимо се и упиремо прстом у атеисте као издајнике вјере.

Како да му објаснимо да код нас псовка није псовка, да је псовани Бог тек нека метафора тренутне љутње или већ чега.

Баба Ванга рече да ће Срби пропасти јер много псују, а Марко Видојковић да би закон о сузбијању псовки извео милионе демонстраната на улице српских градова, народ са друге стране прича да вјерује у Бога док га замишља као старца који им уписује плус и минус и бдије изнад равне земље, центра екумене.

Да безгрешни треба да први баце камен, аутор овога текста би међу задњима био у реду, ал' макар постаје свјестан својих грешака. Псује с' времена на вријеме али макар се сврстава у оних 41 одсто српског живља.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.