Зашто факултет (не) треба завршити у року?

Erudita / 17. април 2018

Питају вас да ли завршавате или сте факултет завршили у року. Нисте? Кажу да сте могли – једноставно је, треба само да... Питају вас колики вам је просјек. Могли сте имати већи – да сте само... Ја вас питам: „Зар је битно?“ Студирање је много више од учења, а вриједности студента нису само у високом просјеку или факултету завршеном у року.

Наканим се послије неколико мјесеци да погледам снимак гостовања једног пријатеља у некој емисији забавног садржаја. Он је као неки блогер, активиста, шта-ти-ја-знам... Као њега нешто интервјуишу. И не иде му лоше, „има спику“, што би људи рекли. Само, како је за мене та прича дéјà ву, убрзо почиње да ме умара. А „Јутјуб“ к'о „Јутјуб“, увијек има нешто да предложи да се човјеку заокупи пажња. И ту ми поглед пада на видео-снимак под категоријом „слиједи“. Тзв. „влог“ сугестивног назива: „Како завршити факултет у року“. Није да су ми инструкције таквог садржаја потребне, али пошто сам релативно скоро изашао из тог контекста и с обзиром да су ми студентска питања и проблеми и даље свјежи у сјећању, морам признати да ме назив снимка заинтересовао. Пријатељ ће морати да сачека (и још увијек чека). Отварам линк у новој картици и кликнем на „плеј“.

Видео-лекцију о томе како завршити факултет у року држи нам студент генерације једног бањолучког факултета. Нјегов идентитет не бих откривао, али ради лакшег објашњавања нашем „предавачу“ морам надјенути неко име, а што би рекао Рамиз Змај - бејги нек' буде: Јелица (свака сличност са стварним особама је случајна). И тако наша Јелица почиње своју лекцију једном изузетно храбром тврдњом: „Свако факултет може завршити у року!“. И док процесујем те ријечи, не могу да се отмем утиску (који ме обузима истог тренутка) да слушам неког мотивационог говорника који ми каже да је све могуће уколико чврсто вјерујем у то, што додатно појачава наставак њене поруке: „...то је само [и] искључиво на вама“.

О мотивационим говор(ниц)има нећу трошити много ријечи, али ћу вас упутити на текст горепоменутог пријатеља, који можете прочитати овдје. Међутим, мој основни проблем са „мотивационим“ приступом проблему јесте то што га карактерише (скоро) потпуно одсуство критичког размишљања, те је углавном базирано на неутемељеним, односно веома дискутабилним тврдњама или назови-чињеницама. Што се тиче првог, некритичко се огледа у томе што се одређене тврдње, попут горе наведене, иако искуство говори супортно (тј. у нашем случају, већина студената не завршава факултет у року), а приори узимају за тачне, јер подржавају позитивно (мотивационо) размишљање (!) и прате све учесталије захтјеве неолибералног друштва за политичку коректност (јер би, на примјер, указати на то да неко не може завршити факултет (у року) имплицирало ниске (интелектуалне?) капацитете те особе, што би се сматрало политички некоректним). С друге стране, тврдње које се базирају на хипотетичким одредницама, као што је, у нашем случају, одредница „може“ (тј. свако може...), а често су прихваћене као неупитне истине, нису ништа друго до квази-чињенице или аксиоми у најбољем случају, те самим тим не могу бити сматране валидним сазнањима у епистемолошком смислу, јер као такве, према Карлу Поперу, нису „оповргљиве“ („фалсифизиербар“ у оригиналу). Другим ријечима, за све људе који нису завршили факултет у року можемо рећи да, на примјер, једноставно нису довољно вјеровали (или се нису довољно потрудили) да то могу урадити, што нам онемогућује да докажемо да ли је основна Јеличина тврдња тачна – јер се ниво нечије вјере, према правилу, не може измјерити.

Али хајде да ставимо филозофска разматрања на страну и видимо шта нам то Јелица савјетује да бисмо (сви) завршили факултет у року. Ограђујући се од непредвидивих околности - попут болести - наш предавач сугерише да достизање постављеног циља није ствар (натпројсечног) интелекта, него организације приоритета и интереса током студирања. Овдје смо, међутим, у дилеми, јер нисмо сигурни да ли нам Јелица говори да је адекватна организација приоритета и интереса предуслов за све студенте (без обзира на интелект) да би завршили факултет у року или то важи само за оне мање интелигентне. Такође, у оба случаја можемо се запитати: зар квалитет организације није исто тако ствар нечијих интелектуалних способности, односно можда управо људи натпросјечног интелекта завршавају факултет у року, јер боље организују своје приоритете и интересе. Исто тако, иако Јелица у основи признаје да постоје разлике у интелектуалним капацитетима студената (као што је горе наведено), она даље тврди да - „ако би постојала савршена формула како да се учи, сви људи на свијету би имали исте резултате у учењу“, чиме у суштини негира чињеницу да су одређене интелектуалне способности потребне да се у пракси примијени прописана формула – што је, усудићу се да кажем, погрешно.Тривијалан примјер који оповргава Јеличину тврдњу јесте примјена Питагорине теореме, која, иако у суштини врло једноставна за разумијевање, многим школарцима и дан-данас задаје главобоље када је треба примијенити.

Овдје се морамо вратити на приоритете и интересе за које наш предавач сматра да их је неопходно унапријед одредити (када се упише факултет) и дијели их на двије групе, које су, наводно, међусобно искључиве. Приоритетни интерес прве групе је, једноставно речено, „просјек“, док приоритетни интерес друге групе Јелица дефинише као „средство за неке даље циљеве“, при чему као главни примјер наводи „посао“. Постоји много проблема са овом подјелом, али један од најочигледнијих јесте наводна међусобна искључивост наведених интереса коју наш предавач заговара. Наиме, иако је овај проблем евидентан пер се, потрудићемо се да га мало боље објаснимо у сљедећим редовима.

Пратећи Јеличино мишљење, можемо закључити да људи који стреме остварењу што већег просјека током студија исто тако: а) не желе да се запосле; б) не могу или имају мале шансе за запослење; в) не треба да се запосле – јер им факултет не служи као средство за неке даље циљеве, као што је посао. Иако је наша реалност да многи студенти који су завршили факултет са високим просјеком имају проблем да пронађу запослење, овдје морам изразити моју искрену сумњу да је прави разлог тога то што им током студија циљ није био запослење него просјек. С друге стране, Јелица нам сугерише да људи који желе да се запосле послије студија не треба (ја бих додао неопходно) да стреме томе да имају висок просјек. Наша реалност је такође да запослени високообразовани кадар углавном чине просјечни студенти, али то је исто тако посљедица неких других ствари, а не приоритета одабраних током студирања.

Даље, иако претпоставимо да је оваква дефиниција интереса могућа, те да студент јасно може разграничити између ова два приоритета, то нам и даље не доказује да је на основу тога могуће завршити факултет у року, него у Јеличиној нарацији наилазимо на још апстрактних „мотивационих“ сугестија: „најбољи резултат ћете остварити у случају када јасно знате шта желите и када мало дубље размислите шта све [треба] урадити да бисте дошли до тога“. Наиме, Јелица је у овом аспекту приче једино прагматична када каже да студенти (ако им је приоритет посао) „не треба да троше своју енергију на све и свашта“, са чиме се начелно могу сагласити – студенти треба да прате своје интересе, али њено схватање нас истовремено наводи да доведемо у питање и квалитет излазног кадра са факултета, којем, пратећи њене савјете, могу недостајати нека кључна знања за одређене послове које ће обављати (иако су факултет завршили у року!).

Међутим, моја највећа замјерка овој подјели јесте њена суштинска погрешност. Признајем да студенти данас теже и остварењу високог просјека и/или проналаску посла након студија (што би требало да се подразумијева), али, назовите ме идеалистом ако хоћете, то не треба и не смије бити од приоритетног интереса једног студента! Напротив, када смо већ код тога, „знање“ је оно чиме сваки студент треба да се води. Често се каже да просјек није мјерило знања, али знање треба да буде праћено и добрим просјеком и послом – јер друштво захтијева квалитетне високообразоване стручњаке на кључним позицијама, а не квази-експерте са (свим) десеткама у индексу који, у суштини, не знају ништа. Чак и ако ово у нашем друштву најчешће и није случај – знање ће вам много више значити од високог просјека и факултета завршеног у року.

У закључку, раздвајање приоритетних интереса студената на категорије „просјек“ и „посао“ у начелу ниподаштава вриједност високог образовања као институције друштва (и то можда више што се тиче прве категорије него друге), што је нешто против чега сами студенти треба највише да се боре, а не да подржавају, као у овом случају.

На концу, циљ овог текста уопште није да баци рукавицу у лице нашег предавача Јелице (одређена разматрања у другом дијелу њене „лекције“ могу се сматрати и корисним), него да доведе у питање етикете које се каче садашњим и бившим студентима, као што су „факултет завршен у року“ или „висок просјек“, па и „студент генерације“ – наравно, без жеље да се умањи величина труда који је неопходно уложити за остварење таквих „успјеха“. Намјера ми је била да укажем на то да су такве ознаке постале нормативи без разлога и сврхе, те да трасирају еволуциони пут једног студента очекивањима која су, у најмању руку, небитна. Студирање је много више од учења, а вриједности студента нису само у високом просјеку или факултету завршеном у року.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.