13 жена које имају књижевног Нобела

Алице Мунро тек је тринаеста жена која је добила Нобелову награду за књижевност у њезиних више од стотину година повијести. Истражујемо које су то списатељице од 1901. године до данас награђене књижевним Нобелом те је ли њихова репутација преживјела тест времена. Међу добитницама је и недавно преминула Дорис Лессинг.

Gordan Duhaček / 20. новембар 2013

'Је ли то могуће? Чини ми се страшним да нас је само тринаест', изјавила је фришка књижевна нобеловка Алице Мунро када су је новинари упитали до коментира чињеницу да је прије ње најважнију свјетску литерарну награду добило тек 12 жена од свеукупно 106 изабраних. Нобелова награда за књижевност редовито изазива контроверзне и расправе па се примјерице Американци двадесет година жале што њихове књижевне великане Шведска академија игнорира, док су прије често долазиле критике из совјетске Москве, која није била задовољна кад би награду добио политички дисидент попут Александра Солжењицина. Политика и идеологија увијек су биле дио приче о Нобеловој награди за књижевност, а међу суставним критикама с којима се ово признање оправдано суочава јест игнорирање ауторица, чији рад тек у протеклих пар десетљећа суставније валоризира Шведска академија.

Прва добитница Нобелове награде за књижевност је, не баш изненађујуће, шведска списатељица Селма Лагерлöф (1858-1940), награђена 1909. године. Одушевила је шведске академике својом 'разиграном маштом и духовном перцепцијом', а њезино је најпознатије дјело 'Сага о Гöсти Берлингу', које је писано у кључу одбацивања тада превладавајућег реализма. Лагерлöф је 1914. постала и прва жена која је примљена у Шведску академију те је и сама убудуће одлучивала о томе тко добива Нобелову награду за књижевност. Занимљиво, била је пријатељица њемачке књижевнице жидовског поријекла Нелл Сацхс (1891-1970) којој је помогла да се у Шведској склони од нацистичког прогона. Сацхс је пак књижевног Нобела добила 1966., подијеливши награду с израелским писцем Агноном, а истакнута је њезина 'изванредна лирика и проза која интерпретира судбину Израела дирљивом снагом'.

Друга жена која је добила књижевног Нобела талијанска је пјесникиња Гразиа Деладда (1871-1936), и то 1926., а с објашњењем да својим писањем исказује 'дубину и симпатије према опћим људским проблемима'. Деладда је велики дио својег књижевног опуса посветила родној Сардинији пишући на трагу веризма и наглашавајући муке малих људи. Након тога је већ двије године касније Нобела добила Сигрид Ундсет (1882-1949), норвешка списатељица чији је тротомни роман средњовјековне тематике 'Кристин Лавансдаттер' издвојен као 'моћан опис сјеверњачког живота у средњем вијеку'. Требало је онда чекати све до 1938. да Пеарл Буцк (1892-1973) добије Нобелову награду за књижевност, но данас се ова тада изнимно популарна списатељица сматра једним од промашаја Шведске академије, с обзиром на то да је тијеком десетљећа репутација њезиних мелодраматичних бестселера прилично изблиједјела. Но тада се сматрало да су врхунски 'описи руралног живота у Кини и биографска ремек-дјела' Пеарл Буцк вриједни Нобела, који је примјерице измакао Виргинији оолф.

Тијеком Другог свјетског рата, Нобелова награда за књижевност није била додијељена, но зато је 1945. изабрана чилеанска пјесникиња Габриела Мистрал (1889-1957). Ова пјесникиња засад је и једна жена из Јужне Америке која је добила књижевног Нобела, уз образложење да је њезина 'поезија, инспирирана великим емоцијама, постала симбол цијелог латиноамеричког свијета'.

Након Мистрал слиједе чак два десетљећа без Нобелове награде за књижевност за неку жену па слиједи већ споменута Нелл Сацхс, док се онда све до 1991. морало чекати да буде награђена јужноафричка списатељица Надине Гордимер (рођена 1923. године) коју је Шведска академија описала као 'добробит за човјечанство' због њезина 'епског писања'. Гордимер је највећи дио својег хваљеног романескног опуса посветила тематизирању расне дискриминације и апартхејду те се истицала и својим политичким активизмом, а била је жртва и цензуре јужноафричког режима.

Деведесете године прошлог стољећа показују и то да је Шведска академија освијестила свој дискриминаторан однос према женама у књижевности (међу онима које су неправедно прескочене свакако је и Маргуерите оурценар, која је умрла 1987.) па је 1993. награду добила Американка Тони Моррисон (рођена 1931. године), за своје романе 'визионарске снаге и поетске величине'. Моррисон је тренутачно прва Афроамериканка која је добила Нобелову награду за књижевност, а иначе се уз књижевност истиче и политичким активизмом. Године 1996., био је ред на пољској пјесникињи ислави Сзмборској (1923-2012), чија је лирика описана као испуњена 'ироничном прецизношћу која омогућава оживљавање хисторијског и биолошког контекста људског живота'.

Вјеројатно највише контроверзи изазвала је Нобелова награда за књижевност 2004., када ју је добила провокативна Аустријанка Елфриеде Јелинек (рођена 1946. године), због чега је један члан Шведске академије протестно поднио оставку. Јелинек је позната по свом немилосрдном анализирању женске позиције у друштву, као и по томе што не бјежи од сексуалне тематике (о чему свједоче романи 'Наслада' и 'Пијанистица'), због чега су је конзервативнији кругови оптуживали за порнографију, а изложена је и суставним нападима десног дијела аустријске јавности. Но Нобел за Јелинек показао је да је ова награда ипак ушла у 21. стољеће одајући признање ауторици посве сувременог штиха, због 'музичког тока приповједних гласова у драмама и романима', односно дјела која 'разоткривају апсурдност друштвених клишеја и њихову моћ потлачивања'.

Услиједили су књижевни Нобели за Дорис Лессинг (рођена 1919. године) 2007. и Херту Мüллер (рођена 1953. године) двије године касније. Британка Лессинг награђена је као 'епичарка женског искуства', а истакнути су и њезини романи колонијалне тематике. Нјемачка списатељица румуњског поријекла Мüллер издвојена је због романа који описују живот у социјалистичком тоталитаризму, дјела која 'поетском концентрацијом и искреношћу прозе описују пејзаже обесправљених'. Мüллер је успоређена и с Франзом Кафком, што је вјеројатно и већа похвала од освајања Нобелове награде за књижевност, но постојао је и политички аспект цијеле приче, с обзиром на то да је награђена точно двадесет година након пада Берлинског зида, односно почетка рушења еуропског комунизма.

Године 2013., Нобелову награду за књижевност добила је Канађанка Алице Мунро, мајсторица кратке приче.

Као и у случају мушких колега, и међу добитницама књижевног Нобела има неких мање и неких више вриједних избора. Неупитно је да ће убудуће међу Нобеловим литерарним лауреатима бити више жена, што показују и одлуке Шведске академије у протеклих двадесетак година. Хоће ли тако бити већ сљедеће године, сазнат ћемо када средином листопада 2014. пред окупљене новинаре изађе тајник Шведске академије Петер Енглунд и објави тко је нови лаурет односно лауреаткиња.

 

 

Текст је преузет са Т портала

 

 

 

 

 

 


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.