80 година од оснивања Варшавског гета - станице на путу за гасне коморе

Прије 80 година Нијемци су у Варшави успоставили највећи гето за Јевреје у окупираној Европи. Кроз њега је прошло на стотине хиљада људи од којих је већина касније убијена у концентрационим логорима.

BUKA portal / 02. октобар 2020

 

Другог октобра 1940. гувернер Варшавског дистрикта Лудвиг Фишер потписао је наредбу изолације „јеврејске четврти" у окупираном главном граду Пољске. Ускоро је живахна метропола с највећом Јеврејском заједницом у предратној Европи добила највећи гето на европском континенту.

У јесен 1939. кад је њемачка војска, Вермахт, напала Пољску у тој земљи је живјело готово 3,5 милиона Јевреја, десет посто укупног становништва. Окупатори су одузели њихову имовину и ставили их у 400 гета.

У Варшави је „Јеврејска четврт" 16. новембра 1940. ограђена зидом високим три и по метра, а поврх њега бодљикава жица. Јеврејима који би се без пропуснице нашли ван гета пријетила је смртна казна.

Иако је 280.000 варшавских Јевреја чинило трећину становништва Варшаве, за гето је било предвиђено само 2,4 посто града. Након присилних пресељења из других дијелова Пољске ту је повремено било и до 450.000 људи на само четири квадратна километра.

Глад и смрт - туристичка атракција

„Живот у гету, то је прије свега стравично много људи на малом простору. Хигијенски услови били су фатални. ТБЦ, тифус и епидемијски тифус су се ширили. Свакога јутра су испред врата лежали лешеви", причао је књижевни критичар Марсел Рајх-Раницки (1920.-2013.) који је преживио Варшавски гето.

За њемачке окупаторе је „Јеврејска четврт" била туристичка атракција. Нацистичка организација Крафт дурцх Фреуде - КфД (Снага кроз радост) нудила је обиласке гета аутобусом.

„На гробље су стално долазиле различите групе излетника (војници, цивили), већина њих није показивала никакав ојсећај према Јеврејима. Посебно занимање је привлачио амбар у којем су преко дана склоњене десетине лешева. Данас сам био тамо, то је морбидно", забиљежио је 20. 6. 1941. Емануел Рингелблум. Лешеви су изгледали „као костури".

Најчешћи узрок смрти била је глад. Према њемачкој уредби становници гета су добијали 184 килокалорије дневно, док је норма за Пољаке износила 634, а за Нијемце 2.310 килокалорија.

Јеврејском историчару Рингелблуму можемо захвалити за опсежан извјештај о свакодневици у Варшавском гету. Тај извјештај у међувремену спада у свјетску документарну баштину УНЕСЦО-а.
Марсел Рајх - Раницки

Масовне депортације и „ликвидирање" гета

Нацисти су гета замислили као привремене станице за Јевреје на путу у логоре смрти. Након што је у јануару 1942. на Конференцији на језеру Ванзе донесена одлука о „коначном рјешењу Јеврејског питања" нацисти су почели да „ликвидирају" гета односно људе одатле шаљу у гасне коморе.

Око 300.000 Јевреја из Варшаве депортовано је током седам недјеља, почевши од јула 1942. у 80 километара удаљени логор смрти Треблинка - и тамо убијено.

У гету је остало 35.000 већином младих мушкараца који су наводно радили за њемачка предузећа. Још 25.000 становника гета се сакрило. Све више њих се одлучивало за отпор - боље смрт у борби него у гасној комори.

Устанак

Кад су 19. марта 1943. у гето умарширале колоне СС-оваца како би депортовали преостале становнике гета, били су изненађени. Нико није очекивао да Јевреји могу пружити отпор.

„Јеврејски устаници су пуцали на тенкове и возила и бацали на њих Молотовљеве коктеле. Послије пола сата наше јединице су биле разбијене и деморализоване", забиљежио је вођа СС групе Јирген Штроп.

750 бораца наоружаних пиштољима и гранатама бранили су се против 2.000 тешко наоружаних војника, СС-оваца и полицајаца.

23-годишњи вођа устанка Мордехај Аниелевиц, неколико дана прије смрти успио је да запише: „Оно што смо доживели не може се описати ријечима: двапут смо присилили Нијемце на бјежање из гета. Мој животни сан се у сваком случају остварио: гето се сам брани."

Али, устаници на крају нису имали шансе. Кад је 16. јуна 1943. разорена Велика синагога Штроп пише: „У Варшави више не постоји Јеврејска четврт."
Вили Брант, Варшава, 7.12.1970.

Вили Брант на кољенима

На устанак гета и тиме и убиство 90 одсто пољских Јевреја пажњу јавности је скренуо тадашњи њемачки канцелар Вили Брант (СПД) кад је у децембру 1970. клекнуо испред споменика јунацима Варшавског гета. Тај гест је протумачен је као израз понизности – и као симбол Брантове политике према Истоку усмјерене на дијалог с комунистичким владама.

Међутим, у пољским медијима о томе није било ријечи – осим у једним малим Јеврејским новинама које су о томе донијеле кратку вијест. Брантов пад на кољена подсјетио је наиме на то да се Холокауст највећим дијелом одвијао на територији окупиране Пољске - а званична политика под комунистичком влашћу је покушавала то да прећути.

Пољска расправа

„У јавној расправи се говорило о злочинима над Пољацима, а не над Јеврејима", каже пољски историчар Мариуш Јастрзаб из Музеја историје пољских Јевреја ПОЛИН у Варшави. Уопште се није помињало да су половина од шест милиона пољских жртава били - Јевреји. „Комунистичким владама је недостајала легитимност и тако су оне увијек говориле о пољском мучеништву."

Данас пољска влада хоће да „пољско-Јеврејске односе прикаже као причу о толеранцији" и у први план ставља само пољске јунаке који су упркос смртној опасности помагали Јеврејима. Јастрзаб упозорава на опасност једностраног уљепшавања историје.

Пратећи групе ђака и туриста он је ипак поносан да у међувремену свако ко прође кроз подручје бившег гета у најстрожем центру Варшаве, има прилике да на неки начин сазна за то мрачно поглавље у историји овог града. Поред споменика јунацима устанка има спомен-плоча. Некадашња граница гета коју је чинио зид са бодљикавом жицом, обиљежена је на тротоару. То је раније било незамисливо.

ДW


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.