Аца Селтик - Ортходоx Целтс за Буку: Джаба ти све ако ти публика не верује

Ортходоx Целтс ће овдашња публика моћи да чује у Приједору 24. јула на Гарден фесту која ће се одржати у легендарној Љетњој башти.

Ernest Bučinski / 22. јул 2021

 

Када је београдски бенд Ортходоx Целтс почетком деведесетих започињао каријер, било је доста бендова који су као и они били инспирисани ирском традиционалном музиком. Временом, ти бендови су се гасили, док су Ортходоx Целтс на челу с Александром Петровићем алиас Ацом Селтиком успјели да истрају и већ тридесет година забављају своје вјерне фанове широм региона. Иза њих је шест студијских албума и на десетине хитова, а Аца Селтик и његова бендовска екипа су, чини се, усвиранији и енергичнији него икада. 

Ортходоx Целтс ће овдашња публика моћи да чује у Приједору 24. јула на Гарден фесту која ће се одржати у легендарној Љетњој башти. Поводом овог наступа разговарали смо с фронтменом Ацом Селтиком и сазнали више о активностима легендарних србијанских Келта.

Ево годину и по дана прође без свирки. Како сте поднијели ове музичке рестрикције, да ли је ово стање негативно утицало на тебе и бенд?

Искористили смо ово време да се позабавимо, свако понаособ, неким стварима за које, иначе, немамо времена. Тако сам ја написао другу књигу, која се зове “Кућа од песама”, и бави се упливом личног и породичног миљеа у познате Рок песме, од Беатлес-а и Стонес-а до Спрингстеен-а и Боwие-а, али и до Јохннy Цасх-а или Бјöрк и Мусе, избацили смо наше пиво “Ортходоx Целтс Ирисх Ред”, бавили смо се миксом нашег будућег лајв албума, и могу само да кажем да је скоро спреман за пребацивање на винил, али дефинитвно смо највише времена посветили породицама, које ионако највише трпе кад нисмо код кућа. 

У Приједору сте на Гарден фесту 24. јула. Да ли сте спремни за спектакл и шта сте за спремили овдашњу публику? Хоћете ли свират неке пјесме које до сада нисте?

Па, с обзиром да се нисмо видели са приједорском публиком од, сада већ прадавне, 2016. године, сигурно је да публика заслужује неку врсту промоције свега онога што се дешавало у међувремену тих пет година. Ту је био нови албум “Манy Моутхс Схут”, са кога се издвојило пар песама које су нашле своје стално место на сет листи, али сигурно нећемо изоставити ништа што публика од нас засигурно очекује. Све у свему, Бест Оф је загарантован. 

Келти су на сцени од почетка деведесетих. Тад је било доста бендова које су кокетирали с ирском мјузом. Како то да сте се ви одредили ка том музичком правцу и како да сте једини који сте успјели изгурати тај келтски фазон?

Оно што је чињеница је да смо се ми сами препознали у тим Ирским традиционалима. Дакле, ништа ми ту нисмо морали да измишљамо или да замишљамо, само да пронађемо наш аутентичан звук који ће нас лично одредити и одређивати као бенд. Самим тим што смо на тај начин одреаговали у старту, у ствари, говори о томе да су поруке тих традиционала универзалне, а оно што смо ми надоградили, на ту већ постојећу базу, јесу оне свакодневне ствари које смо, ето, доживљавали и доживљавамо свакодневно. Наравно, посебна прича је то што смо заиста успели да све музичке утицаје који су на сваког од нас утицали појединачно, од блуза, преко панка, попа, рока, до хеви метала, успели да на идеалан начин укомпонујемо у Ирску музичку слику. И то је, мислим, наш највећи успех, да у милион “Ајриш” бендова у милисекунди препознате тај наш звук и непогрешиво можете да кажете: “Да, то су Ортходоx Целтс”. А, како смо једини успели да изгурамо? Е, па, ту долази до изражаја оно што ја стално причам, джаба ти све ако ти публика не верује. Ја и буквално доживљавам и проживљавам сваку реч коју отпевам и сваки тон који одсвирамо. Мислим да публика то осећа, зато нам верује и зато смо ми ту где јесмо.

Да ли си задовољан садашњом музичком сценом у Србији? Има ли неких бендова које би издвојио?

Па, не знам шта да ти кажем. И јесам и нисам. Задовољан сам кад видим да постоје млади бендови и тиме што још увек постоји неки ентузијазам, који и јесте основа рокенрола. Али, с друге стране, положај тог истог Рокенрола је срамотан. Од некада медијски доминантне музике, дошло се поново до гараже и, малтене, субверзивних и полутајних свирки. Ипак, рокенрол је, срећом, врло жилава и истрајна жива ствар и променом појавних облика само потврђује то и живи даље. Издвојити један или два бенда у овом тренутку је безвезе. Сваки бенд који егзистира, ствара и свира заслужује пуно поштовање.

Постоји ли неко мјесто гдје би нарочито волио да засвираш, а до сада нисте свирали?

Хелсинки, зато што је светска престоница Хеавy Метала. Сан Антонио је мој лични трип и везан је за посебан доживљај заснован на утисцима насталим после читања романа „И'лл Невер Гет Оут Оф Тхис Wорлд Аливе“ Стеве-а Еарле-а, а желим да видим и доживим тај судар Рокенрола, Цоунтрy-ја и Теx Меx-а. А Токио је посебна прича. Ко свира у Јапану, тај је успео у животу! Ту је још и Хамбург, с' тим да бих најрадије успут отишао на дерби Санкт Паули – ХСВ. Лисабон, са обавезном посетом стадиону Спортинга, на коме је Целтиц 1967. освојио Куп шампиона. И, наравно, Гласгоw!

Да ли си се икада пробудио и помислио да се престанеш бавити музиком?

Ма, не. То је немогуће. Ја се стално, увек и свуда бавим музиком. Било као аутор, као извођач, као слушалац, као тон мајстор. Ја сам се музиком бавио на милион и један начин и пре Келта, то није само ауторски рад.

Шта је најтеже везано за музичку каријеру?

Једном давно, моја жена каже: “'Ајмо у шетњу” и тако ми запуцамо кроз Кнез Михаилову. Дођемо до краја, тамо код Калемегдана, а она каже: “Никад више у животу не идем с' тобом у шетњу!”, “Што, бре?!”, “Отпадоше ми ноге, а нисмо проговорили ни пет речи једно с' другим!”. Погледам ја на сат и, стварно, ми смо се шетали сат и 45 с' једног на други крај улице јер сам ја на сваких пет метара застајао да се поздравим са неким, да поделим по неки аутограм, да се сликам са фановима, да прозборим по коју са људима. И тако сам ја научио лекцију. Другим речима, најтеже је помирити приватни живот и професионални, и повући јасну границу. Мада, ја ту границу и немам, јер је мој приватни живот највећим делом и професионални, али зато не мешам породицу, музички ангажман и посао, никада и ни под којим условима и тачно знам шта може, колико може и докле може. Не носим породичне ствари на свирке, не носим свирке на посао и не носим посао кући. Просто, а најтеже!

Шта је највеће богатсво које ти је музика донијела?

Превише је тога да би се набрајало. То могу да ти диктирам, па ти пребацуј после на папир следећих пар година. Када музику осећаш, ту више нема шта да се прича.

Да ли си задовољан учињеним до сада у својој каријери?

Апсолутно! Да сада почињемо све испочетка, не бих променио ништа. Ту смо где смо, зато што смо то што јесмо, то сам ја, то смо ми, и такви смо баш зато што смо и појединачно и заједно проживели и преживели све ово до сада. И тако треба и да остане.

Има ли на помолу неких нових пјесама и албума?

Иако појма немамо шта ће се дешавати у блиској будућности, то, наравно, није разлог да будемо беспослени. Краткорочни планови су, пре свега, везани, за концерте, што више и што жешће, а, дугорочни, за излазак лајв албума. Наравно, биће нових песама, али, кад за то дође време. Дотле, уживајте у сваком концерту као да је последњи! 

Гдје себе видиш за петнаестак година?

Надам се на бини и у студију. Ако у међувремену одлучимо да више не свирамо, надам се за столом како бистрим варијанте Бердовог отварања или играм шах или преферанс док из звучника трешти неки рокенрол. Што рек'о Леммy: “Иф yоу тхинк yоу'ре тоо олд то Роцк 'н' Ролл, тхан yоу аре!”. А ја никада нећу бити!


 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.