АДВОКАТ МИЛАН МАЛЕШЕВИЋ Гледај себе, не таласај... А шта ћемо оставити дјеци, никог није брига!

Милан Малешевић је адвокат који већ годину дана несебично пружа помоћ свим грађанима који су се нашли на удару полиције и система у покушају да се изборе за истину и правду.

Milovan Matić / 18. јул 2019

Foto: Buka

Малешевић је, не размишљајући много о посљедицама, одлучио да у тешким тренуцима помогне својим суграђанима, прије свега члановима групе Правда за Давида. У интервјуу за БУКУ говори о тортури који су проживљавали његови штићеници, о мотивима да уђе у цијелу ову причу, о стању у правосуђу, али и земљи уопште.

Шта Вас је мотивисало да уђете у овакав вид борбе, да помогнете обесправљеним грађанима?


Мислим да је то чисти егоизам. Потреба да заштитим своју дјецу. Не могу, као неко ко живи у овом друштву, да зажмирим на неке ствари које сутра угрожавају будућност мог дјетета. На страну солидарност и емпатија,  та потреба долази из порива који је доминантан, а то је заштита породице. Када зажмиримо на неке ствари, друштво касније не реагује на много већа зла. Оно што је мени ужасавајуће јесте то што ја радим једну нормалну ствар, а која се почела доживљавати као некаква борба и херојство. 

 

Како смо уопште дошли до такве ситуације?

 

Промовисањем брзог и лаког. Промовисањем свих негативности које постају друштвено прихваћене, док се поштење изједначава са неспособношћу. Поштен човјек, једнако будала. То је неодрживо за земљу и народ који жели да се развија. Али то нас не занима. Ми правимо цивилизацијски корак уназад, гдје се бестијална бахатост промовише као насљедна карактеристика на одређеним позицијама. И то се код нас прихвата као калуп који мора постојати, а не као нешто што би требало да се избаци. А сам број апстинената на изборима показује колико људи је спремно да било шта промијени. Овдје желим рећи да се код нас све жели представити црно или бијело без икаквих нијанси, што доприноси томе да се стварају чврсте предрасуде према свему. А да не говоримо о национализму и пропратним појавама које осликавају стварно стање духа друштва, који је можда и највећи проблем. Тај дух који се створио није раније био такав. Највећи проблем је што велики дио нашег становништа проведе свој животни вијек на 50 квадратних километара. Просјечан човјек два пута годишње оде на славу у друго село код кума, провоза се неким од макадамских, па онда регионалним путем пуним рупа, и мисли да је то нормално. Тај човјек чита Глас РС и гледа РТРС, који су извор његовог информисања и културног уздизања. Он је забављен да преживи од данас до сутра и само узима оно што му се сервира, а то је 'отров'. Једноставно, многи су отровани, а да то и не знају. 

 

Ви сте један од ријетких свједока онога што се дешавало људима из групе Правда за Давида у претходних годину дана. 

 

Њима су се, у зависности од тога у коју смјену допадну, јер нису сви службеници исти у станицама безбједности, дешавале различите ствари. Они су пролазили разне врсте психичког и физичког насиља. То је ишло до те мјере да, кад питам човјека да ли су били коректни према њему, он ми одговори да јесу. Онда га питам да ли је стајао и гледао у зид, а он опет одговори потврдно. Колико је то трајало? Он каже четири сата. Дакле, тај човјек је самљевен у станици, да је њему нормално да стоји четири сата и гледа у зид. Или, свјеж примјер. Жена која је седам мјесеци због некакве наводне потјернице, коју мени нису показали, нити икакав документ, била затворена у стану. Она каже да није излазила ни на балкон, ни на стубиште, док је полиција куцала на врата комшија и стално знала да је она ту. То су перфидне врсте притисака. Имамо жене којима су мимо свих радно-правних норми мијењана рјешења о мјесту рада. Најчешће је ријеч о самохраним мајкама и најосјетљивијем дијелу популације. А зашто власт показује мишиће на тим људима? Па зато што је њих много и не би било добро када би они сви размишљали као та госпођа која одлучи да изађе и подигне руку зарад истине и правде. То је само јасан знак да она мора послужити као примјер осталима. Из моје позиције то може бити опасно и по другу страну, јер сваки вид репресије, који не поломи полугу, је под пријетњом да ће се она вратити назад. А они не могу поломити ту полугу, јер је посијано сјеме, та симболика коју носи сам лик Давида Драгичевића, и мислим да ће управо то сјеме дочекати повољну климу да проклије и да очекивани резултат. То је да се људи дижу и за много мање неправде од убиства двадесетједногодишњака. Сигуран сам да, ако било шта Давид иза себе остави и бар неко од криваца буде санкционисан, то би значило да је систем побијеђен. Управо то настојање да се угуши та симболика и страх од жена, дјевојака и таквих “терориста” ме охрабрује, иако ми је жао што се то дешава. То ипак говори о снази овог покрета и поред тога што све то сад изгледа мало у односу на вријеме кад смо имали хиљаде људи на улицама.

 

Како је могуће да у једној земљи, у којој би институције требало да служе народу, власт користи овакве методе да би се обрачунавала са својим грађанима?

 

Опет се враћамо на то питање духа и осиромашености. Ми смо прво духом осиромашили, па ресурсима, па кадром и на крају кад ти остане талог, тешко је са лошим материјалом градити добре ствари. Жаба је кувана. Ми имамо друштво у којем закон није за све исти, гдје су на сцени не само класне разлике… Па Давор Драгичевић је за 10 минута свог појављивања у Народној скупштини показао колики је расцјеп између оних који доносе законе и обичног малог човјека. Наравно, власт је таква какву смо бирали. Њихови кадрови су такви какви јесу и једноставно је најгоре то што опстаје та свијест да се ништа не може и неће промијенити и да вриједи само ићи одавде. Док год се патриотизам мјери бројем пјесама које знате од Томпсона или Баје Малог Книндже, а не тиме да ли ћете најлонску кесу бацити у контејнер или Врбас, дотад ће се наша свијест бавити некаквим егзистенцијалним питањима без надоградње. У тако малом, аутистичном и затвореном друштву створили смо модерно робовласништво са државном касом која се арчи и без способних људи које бисмо молили да нас воде.

 

Када погледамо шта се све дешавало свима онима који су се највише дали у броби за истину и правду, видимо како су малтретирани, прогоњени и означени, те како су некима у потпуности уништени животи. Како онда да се неко покрене и супротстави систему ако види како су прошли они који су то урадили прије њих?

 

Ово је био одличан филтер за основну људскост. И велика је побједа наћи 20 људи који слично размишљају као ви, а за њих нисте дотад знали. Та спознаја да има људи је оно што лијечи све недаће које нас прате. То што људи и даље не одустају, колико год се чинило да се смањује, та подршка је охрабрујућа. Све што је вриједно је тешко. Ниједну ствар коју сам стекао у животу, а која ми је битна, осим дјеце наравно, нисам стекао лако. Да то може преко ноћи, не би било ни вриједно. Ја вјерујем да ће те жртве доживјети сатисфакцију. Е сад, та сатисфакција је питање штете по власт и њихове способности која се огледа у томе колико дуго они могу спријечавати да им се догоди та штета. Они купују вријеме. Ваљда ће неко сутра схватити да заштитом тих људи који се несебично дају, штите сами себе. На крају, да сад све стане, људима ће остати усађено у сјећање и свијест да је нешто било и увијек ће у дијелу грађана горити тај пламен који је запаљен. 

 

А шта је са правосуђем у овој земљи и како је правда постала недостижна за обичне грађане?


Па, да нисам оптимиста и да не желим другачије посматрати све ово, ма колико ме сваки дан демантује, сигурно да не бих тражио хљеба у овом послу. Превише је ово све што знам и видим, па још да мислим да је нешто немогуће, а зависи од воље човјека. Оно што је до човјека или заједнице се увијек може промијенити, увијек постоји нада. Овдје је проблем што имате недовољан број судија који су оптерећени великим бројем предмета. Имате недовољан број неедукованих судија и имате систем, ма како ово чудно неком звучало ако погледамо извршну и законодавну власт, у којем је правосуђе у далеко највећем расулу. Оно је најмање под лупом јавности, а форсира се његова независност, коју ја нисам у потпуности осјетио. Односно, само селективно, као и све друго код нас. И у овој струци постоје врхунски стручњаци и професионалци који радећи свој посао не могу да дођу на позиције које би их требале сљедовати, већ видите ко руководи правосуђем. Зато смо и могли у посљедњих неколико мјесеци да се и увјеримо како и зашто у правосуђу вриједи она девиза да риба смрди од главе. Овдје је правда селективна, сигурно, али ако се не борите за њу и одустанете, неће је никад ни бити. 


Шта Вас као појединца највише боли, шта Вам смета и шта Вам не да мира?

Људи који ми кажу како нема критичне масе! Има је. Људи имају потребу када су насамо са вама да вам одају признање и кажу како цијене то што радите, али већина их сматра да је најбоље не таласти и да је живот један, па стога треба гледати себе и како сутра дан прегурати. Шта ће бити за неколико година и шта ће остати дјеци, то никог превише не интересује. Боли ме то што смо запали у то стање гдје свако прича о томе како нема критичне масе и како се не може ништа промијенити, па је боље шутјети. Нажалост, много је тих који су прихватили ту мантру.  
 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.