Адвокатица о случају породице Поповић: "Сви смо постали свјесни шта силници и моћни раде. Људи не смију од страха ништа да кажу, или шапћу и тихо говоре."

"Ми као друштво морамо устати, јер мени није било јасно, кад сам сву ту причу сагледала, колико мало људи има петље да стане на страну обесправљених."

Ernest Bučinski / 22. октобар 2019

Foto: BUKA

 

Ми као друштво морамо устати, јер мени није било јасно, кад сам сву ту причу сагледала, колико мало људи има петље да стане на страну обесправљених. У овом случају једна жена је била храбра, па је прешла на другу страну од жутих трака које је полиција поставила, али је зато добила казну од петстотина марака. Много људи овдје живи од малих примања и сигурно да је и то разлог због чега не устају на побуну, јер се боје да ће плаћати казне које не могу да плате. Поставља се питање докле ће то овако, јер сви смо постали свјесни шта то силници и моћни раде и да тортуришу грађанску већину. Људи не смију од страха ништа да кажу, или шапћу и тихо говоре, казала је адвокатица Смиљана Бабић Моравац за БУКА магазин.

Прошле седмице десио се невиђен догађај у којем су Поповић Вукосаву и њену ћерку Сању судски извршиоци уз помоћ полиције брутално избацили на улицу из стана на који они полажу станарско и свако друго људско право. У разговору са њиховом адвокатицом Смиљаном Бабић Моравац упознали смо се детаљније о овом догађају.

У стану у Улици Српских добровољаца 67, Сања и њена мајка Вукосава, која је болесна, живе од 2002. године, када су се вратиле из избјеглиштва из Београда. Породица Поповић деложирана је прошле седмице из стана који је у њиховом власништву дуже од 40 година.

Док су биле у избјеглиштву, у стану је боравио Јанко Тривић, који је након исељења тражио средства која је уложио у њега. Пресудом Окружног суда, Поповићеве су требале да му исплате 9.000 КМ, а како трошкове нису платиле, камате су нарасле, тако да су због дуга већег од 20.000 КМ изгубиле право на стан.

Више о деложацији можете прочитати: БУКА УЖИВО: Породица Поповић избачена из властитог стана (ФОТО)

 

Како је могуће да је породица Поповић деложирана из своје куће?

Све је могуће када се Суд стави на нечију страну. У овом случају имамо више учесника у поступку. Имамо ранијег потражиоца извршења Тривић Јанка, имамо садашњег Радивојевић Душка, и имамо извршеника Поповић Вукосаву и имамо треће лице које је покренуло парнични поступак Поповић Сању, која такође има одређена права на тај стан. Од свих тих, садашњи потражилац Душко је остварио своје право, право које је спорно. Право је упитно из више разлога. Прво, та средства, питање је да ли су уплаћена онолико колико је Суд одредио. Некретнина је процијењена испод тржишне вриједности. Тржишна вриједност предметног, двоетажног стана, који је површине 93 квадратна метра данас је око двјеста хиљада марака. Он је процијенио на 112 хиљада. Стан је досуђен Радивојевићу за трећину те цијене, а то је 37.600 марака. Ја имам копију у спису уплатнице која износи 27.600 марака. Даље, предујам од 10.000 марака који је требало да уплати, не постоји доказ о уплати. Средства су наводно завршила у Банци Српске која је у стечају. Од тих новаца није се намирио ни претходни потражилац Тривић Јанко, који је тражио заплијену некретнине Поповић Вукосаве. То значи да је Суд само посматрао Радивојевић Душка и гледао да оствари његово право. Он је и укњижен као власник некретнине јер је то Суд досудио, а ми знамо како се стиче власништво на нечему. То није законски начин стицања својине. Ипак, Суд је досудио, а закон о извршном поступку то дозвољава, нажалост, да нешто оде испод сваке цијене. И сад замислите да један такав стан кошта око 38 хиљада конвертибилних марака. То је и апсурдно и криминално.

Породица Поповић има станарско право, али ипак немају право да станују у свом стану?

Па, Радивојевић је укњижен као власник стана и то све остало се никога ништа апсолутно не тиче. Њима је важно само да је неко укњижен као власник или није и то је њему дало легитимитет да он буде тражилац извршења и да оствари право да уђе у посјед. И ништа друго се није посматрало у читавој причи.

Откад ви заступате породицу Поповић?

Од 17. октобра ове године, али дуго сам у овом послу и није ми требало дуго да повежем о чему се у овом поступку ради. Тривић је тражио по извршном поступку намирење својих новчаних потраживања која су у старту неких 7.300 марака и осталих трошкова око 2.900 марака и то је била та главница. Али како је вријеме одмицало, расла је камата и на потраживање и на трошкове поступка. И мислим да је тадашњи његов опуномоћеник спецификовао трошкове на око 22.000 марака. Међутим, ни он није намирен, од новца којег је наводно Радивојевић уплатио, па се питам гдје је тај новац. Али за Суд све је то небитно. На крају, шта је од свега тога и Поповић Вукосава добила, таман да је то све и легално ишло и да је цијена која би била прихватљива. Суд је гледао само Душка Радивојевића да уведе у посјед стана. А када се неко уведе у посјед, ти послије доказуј своје право и правду док вријеме иде, а не знаш гдје ћеш бити и како ћеш живјети.

 

Гдје се сада налазе Вукосава и Сања?

Оне су сада привремено смјештене код неких пријатеља. Имам сазнања да им Драшко Станивуковић помаже да на нађу смјештај и да им је већ нешто и понудио. Мислим да је и запослење за Сању нашао, јер је она тренутно незапослена. Да ли ће то оне прихватити или неће, ја не знам. Видим да је јавност узбуркана и да имају подршку, а докле ће све то трајати, не могу знати. Ја њих одскора и познајем, тако да не могу знати те детаље.

Да ли је судиница Рајфа Ђумишић која је водила поступак радила легално?

По мени, није. Она је била дужна, када је видјела да има неуку странку, да им помогне. Кад је видјела да тражилац извршења Тривић иде на заплијену стана, а стан има несазмјерну вриједност у односу на дуг, она је могла као судија да интервенише у том поступку и као човјек. Закон о извршном поступку предвиђа прије свега плијенидбу покретних ствари, продају и намирење тражиоца извршења, пљенидбу пензије, плате и намирење. Постоји дакле више начина да се дуг намири. Оне имају покретне ствари у том стану и Вукосава има пензију. То су два начина која предходе пљенидби некретнине. Тривић је одмах ишао на некретнину, на стан. То се не ради тако.

Да су се раније обратиле искуснијем адвокату, да ли је могло доћи до другачијег исхода?

Мислим да је могло. Али то су неуке странке, осим тога и врло скромних примања. Неимаштина и сиромаштво људе још више укопава и доводи до тешких ситуација. Мени је јако жао, јер ја да сам од почетка била на њиховом случају, нема шансе да би се ово овако десило. Оне су у задњи час дошле до мене. Ја сам велики борац за људска права, тако да мој професионални рад и та борба иду паралелно. Увијек гледам ону страну која губи, а поготово на такав нељудски начин, да помогнем. Ово је заиста нељудски одрађено и највећу одговорност носи ипак Суд. Судиница која је водила поступак је морала да води рачуна о томе и није смјела дозволити да стан иде у бесцијење. То је за сваку осуду.

Како ће оне сада моћи да покрију те све трошкове?

Ја ћу њих заступати  бесплатно. Одлучила сам да будем човјек у овом поступку, на страну о томе што ми адвокати имамо огромне трошкове кад радимо за њега. Обзиром да се ради о тако тешком случају и да су незаштићене, те да и немају могућности да плате. Ја ћу њих заступати, дакле, бесплатно па нека иде како иде.

Које су даљење радње у том поступку?

Дио списа је код мене, дио је код претходног адвоката. Оне ће да тај спис преузму. Овдје је више поступака у току, имамо извршни и парнични поступак, имамо и поступак највјероватније код РУГИПП-а. За сада ја сам уложила жалбу против закључка и данас то иде на протокол Суда. Суд је такав какав је и у њега сам изгубила повјерење, мада не мислим да је генерално цијели Суд такав, али ово је веома симптоматично како Суд ради и како судије раде. Пошто је могуће да се Суд позове нарокове, ја сам опреза ради уложила жалбу и да Суд не би на неки начин рачунао да смо пропустили рокове уложила сам жалбу Окружном Суду па ћемо видјети даље. Легитимисала сам се још на том рочишту деложације као пуномоћник и имам овлаштење. Постоје озбиљни разлуг да Окружни Суд усвоји ту жалбу. Јер зна се да ако неко нешто купује он то мора и платити,  у овом случају онај ко је постао власник некретнине нема доказа да је новац и уплатио.

 

 

То значи да неке поједнице држава и систем штити док друге тлачи?

То је постало очигледно. Ово је један чин за сваку осуду и ради се о недозвољеном поступању. Јер у поступку има толико актера, а они су гледали само једну страну, ону која је укњижена. А шта ћемо са овим другима. Сви други немају никаква права. Колико је само било полицајаца на деложацији,  па ватрогасна кола,  све је било страшно као у хорор филму. Све то је и мене лично јако потресло. Ја као професионалац не могу да вјерујем да се тако нешто десило. Овај случај је специфичан и јако симптоматичан. Ми као друштво морамо устати, јер мени није било јасно кад сам сву ту причу сагледала колико мало људи има петље да стане на страну обесправљених. У овом случају једна жена је била храбра, па је прешла на другу страну од жутих трака које је полиција поставила али је зато добила казну од петстотина марака. Много људи овдје живи од малих примања и сигурно да је и то разлог због чега не устају на побуну јер се боје да ће плаћати казне које не могу да плате. Поставља се питање докле ће то овако јер сви смо постали свјесни шта то силници и моћни раде и да тортуришу грађанску већину. Људи не смију од страха ништа да кажу, или шапћу и тихо говоре.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.