Sanja Pavlović je feministička aktivistkinja i novinarka. Radi u Autonomnom ženskom centru na programu prevencije muškog nasilja prema ženama. Studentkinja doktorskih studija politikologije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Članica grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama, kao i radnih i ekpertskih grupa protiv seksualnog nasilja pri evropskim mrežama ženskih organizacija, Evropski ženski lobi i Mreža žena protiv nasilja Evropa. Prisutna na stajanjima Žena u crnom.
Više od četiri hiljade osoba, među kojima najviše žena, iz Bosne i Hercegovine, ali i zemalja regije, nakon ispovijesti Milene Radulović, osnažilo se da ispričaju svoje priče seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja i to na Facebook stranici “Nisam tražila”. Zašto osobe koje preživljavaju nasilje ćute o tome, zašto o nasilju govore na društvenim mrežama, a ne u institucijama, neka su od ključnih pitanja za razumijevanje društvenih narativa koji stvaraju sumnje u istinitost ispovijesti i razumijevanje žrtve. Na ova pitanja u intervjuu za BUKU odgovarala je i aktivistkinja Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra iz Beograda.
BUKA: Nakon ispovijesti beogradskih glumica, čuli smo stotine ispovijesti iz BiH, Srbije, Hrvatske. Znamo da je nepristojno i bespotrebno pitati žrtve, ali evo Vi kao aktivistkinja možete dati odgovor na to često postavljeno pitanje - zašto osobe koje su preživjele nasilje tako dugo šute?
Razlozi zbog kojih žene ćute o seksualnom nasilju koje su preživele su kompleksni i zavise od mnoštva faktora. Pre svega, reč je o individualnom psihološkom stanju svake od njih u trenutku i nakon samog čina seksualnog nasilja. Ovde govorimo o spletu jakih emocija koje se javljaju neposredno nakon čina zlostavljanja ili nakon nekog vremena – zbunjenost, šok i neverica, strah, stid, osećaj samokrivice koji nasilnik nameće, osećaj izdaje od strane tog lica, ali i osećaj izdaje od strane sopstvenog tela što nije drugačije reagovalo, potreba da se zaboravi... Kod nekih žena dolazi i do jakih osećanja ljutnje i besa, što su sve validna i normalna osećanja koja, zajedno sa drugim faktorima, utiču na odluku da se nekome poverimo ili prijavimo. Drugi faktor je društveni, odnosi se na atmosferu u društvu i zavisi od toga da li se i na koji način u određenoj zajednici govori o seksualnom nasilju, na kakvu reakciju su druge žene koje su o tome govorile nailazile, da li je društvo stalo uz njih... Tu svakako spada i neposredna okolina, osobe kojima se u poverenju prvi put poverimo, jer često od te prve reakcije će zavisiti i mnogi naši budući koraci. I treći faktor je institucionalni, tiče se poverenja koje institucije (ne) grade sa građanima i građankama kada je reč o ovakvim zločinima.
BUKA: Činjenica da osobe koje su preživjele nasilje o tome govore anonimno i na društvenim mrežama govore kako nemaju povjerenja u institucije. Kako Vi ocjenjujete rad institucija na Balkanu, čitajući brojne izvještaje, jasno je da je situacija slična u zemljama regije?
Tačno, čini se da je situacija slična, iako postoje pravne razlike. Najviše sam upoznata sa situacijom i brojkama u Srbiji i tu već vidimo da je, ako pogledamo primer seksualnog uznemiravanja kao, uslovno rečeno, najblažeg vida seksualnog nasilja, ono postalo krivično delo tek 2017. godine! Ako uzmemo u obzir istraživanje Autonomnog ženskog centra iz 2018. godine koje je sprovedeno sa mladima uzrasta 18 do 30 godina, a prema kome je 9 od 10 devojaka doživelo neki vid seksualnog uznemiravanja, onda je potpuno jasno koliko žene i devojke osećaju poverenje u institucije kada vidimo da je na godišnjem nivou, posmatrajući 2019. godinu, bilo samo 174 prijave i samo 44 optuženja. Slična je situacija i sa krivičnim delom silovanje – godišnje postoji oko 70 prijava, a tek polovina se završi nekom vrstom osude. To su izrazito niski brojevi koji bi trebalo institucijama da budu ’crvena lampica’ da nešto duboko nije u redu, da nemaju poverenje građanki i da bi u korenu morali da menjaju svoj odnos prema žrtvama ovih krivičnih dela – počev od verovanja u njihove iskaze, do činjenja svega što je potrebno i moguće da se dostigne pravda. Jer, kada je reč o ovim zločinima, manjak prijava nikada ne znači da njih nema i da živimo u pravednom društvu – već sasvim suprotno.
BUKA: Zašto je bitno progovoriti o nasilju, a ne držati to iskustvo kao samo svoje?
O nasilju je važno progovoriti pre svega zbog sebe, jer prvi korak ka prevazilaženju traume jeste da se o njoj govori. Mi kao žene i kao aktivistkinje znamo da je trauma seksualnog nasilja najličnija i najprivatnija stvar, ali da je takođe i kolektivna, jer predstavlja iskustvo većine žena. Zato je važno o tome govoriti i javno, kako bi razmere problema postale jasnije i onima koji se ne bave time profesionalno.
BUKA: Koliko je bitno umrežavanje žena, ali i muškaraca, koji su preživjeli seksualno uznemiravanje?
Nažalost, još uvek ne živimo u vremenu kada će glas jedne žene moći da bude ’jači’ od glasa muškarca, ali šanse da će nas čuti i da će nam verovati se uvećavaju sa svakom novom ženom koja progovori. Kada postanemo lavina, neće moći tako lako niti da nas ignorišu, niti da nas ućutkaju.
BUKA: Nakon ispovijesti hiljada osoba možemo postaviti i pitanje kako razlikovati udvaranje od seksizma, od seksualnog uznemiravanja, a da ne govorim od seksualnog zlostavljanja? Je li ta granica jasna?
Granica je apsolutno jasna, iako se mediji na našim prostorima svojski trude da je zamagle. Sve ono što se dešava preko granica i protiv volje druge osobe u kontekstu ’udvaranja’ može se smatrati seksualnim nasiljem. Mnogi se pitaju kako da prepoznaju te granice, ali čini mi se da je to pitanje pogrešno – ključno pitanje je želimo li da li ih prepoznamo? Mi smo svi socijalna bića i želim da verujem da makar značajna većina nas, uključujući i muškarce, može da prepozna razliku između iskrenog osmeha radosti i kiselog osmeha nelagodnosti osobe sa kojom komuniciramo. Već na tom nivou razlika može biti očita, a da ne govorimo o eksplicitnom ’ne’ - „ne sviđaš mi se“, „ne želim da budem sa tobom“, „ne zovi me više“, koje i dan danas neki muškarci tumače kao poziv da nastave da budu uporni. Dakle, nije da nisu razumeli, već ih potrebe te osobe ne interesuju instinski, već sa time nastavljaju kako bi zadovoljili svoje psihološke ili druge potrebe. To nije udvaranje, već uznemiravanje.
BUKA: Čitajući ispovijesti vidimo da oni koji su žrtve osjećaju stid, zar taj osjećaj ne pripada nasilniku?
Tačno, stid uvek i isključivo pripada nasilniku. Ipak, čak i globalno društvo, kao i naša društva na Balkanu, ženama od malih nogu nameću to osećanje. Devojčice se uče da se stide kada kada im kosa nije očešljana, kada nisu uradile domaći na vreme, kada treba da iskažu neku svoju autentičnu želju, kada im dečaci zadižu suknje i zadirkuju ih, kada dobiju menstruaciju, kada treba prvi put da se poljube ili imaju seks... Osećaj stida je utkan u živote devojčice, devojaka i žena i često je povezivan sa nametanjem osećaja samokrivice, posebno u sferi seksualnosti. Zato je normalno da u patrijarhalnom društvu u kakvom živimo, jedno od najjačih osećanja nakon iskustva seksualnog nasilja budu upravo stid i krivica – možda je do mene, možda sam ja trebala nešto drugačije da uradim i to se ne bi desilo... Sa druge strane, dečaci nisu odgajani na ovaj način i nasilnici stoga retko osećaju stid – oni osećaju moć i osećaju da imaju pravo na to što su uradili, često tvrde da su činom nasilja oni ti koji su dali vrednost određenoj ženi. To su potpuno suprotni načini razmišljanja, pogleda na sebe, na druge i na čitav svet. Žene se od malih nogu uče da budu što manje, a muškarci da budu što veći, dovoljno veći da imaju pravo i na žene i njihova tela.
BUKA: Šta govori o društvu postojanje osoba, a oni se manifestuju kroz komentare, koji traže opravdanje za nasilnika, a u žrtvi vide krivca za nasilje?
To pre svega govori da je patrijarhat još uvek jak i da je pred nama svima još mnogo posla ukoliko želimo da stvaramo pravedniji svet za sve sadašnje i buduće devojčice, devojke i žene.
