Алберт Цамус: Куга

Роман „Куга“ показује Цамуса као веома проницљивог, веома дубоког аналитичара човјека, његове суштинске природе која долази до изражаја у критичним, рубним ситуацијама

Tatjana Gromača Vadanjel / 08. јануар 2018

Роман „Куга“ Алберт Цамус објавио је године 1947., непосредно по завршетку Другог свјетског рата, када је свијет поновно био суочен са новим тоталитаризмима, новим пријетњама слободноме животу и мишљењу. Управо као и у овом чувеном алегоријском роману, који се бави пошасти смртоносне болести која завлада унутар људске заједнице, разобличујући је до непрепознатљивости. И када коначно долази до оздрављења, када куга, концем романа бива побијеђена, приповједач односно писац ове „кронике“, свједок свих тешких збивања, др. Бернард Риеу, свјестан је да је то исцјељење, то колективно оздрављење заправо ствар једнога тренутка. Он, слушајући распојасано људско весеље, славље због повратка живота у малену заједницу, која је прошла најгрозоморнија искуства и огромне губитке, сусревши се са апсурдима великих боли и умирања у страшним патњама посве невине дјеце, стараца, обичних, ничим нарочито грјешних људи, закључује како ће људи увијек остати исти, и како ће њихова радост потрајати до доласка неке нове куге.

И на ту кугу није требало дуго чекати – након свих апсурда и страхота Другог свјетског рата, тијеком којега је и настало ово дјело (Цамусов „Странац“ објављен је године 1942., када и чувени есеј „Мит о Сизифу“, а прва верзија „Куге“ довршена је већ 1943…), нови тоталитаризми стаљинистичког комунизма завладали су великим дијелом ратом опустошене Европе. Цамус је, на жалост, имао право – роман „Куга“ показује га као веома проницљивог, веома дубоког аналитичара човјека, његове суштинске природе која долази до изражаја у критичним, рубним ситуацијама као што су ратови, непогоде разних врста, пошасти тешко изљечивих болести.

Ради се заправо о непогодама духовног типа – онима које се попут вируса, тешке заразе шире међу људском масом, и који приањају уз највећу већину, не остављајући простора илузијама. Оно што се до малоприје свима чинило посве немогућим и невјеројатним, како Цамус напомиње при почетку романа – примјерице, да би сутра могао отпочети велики нови рат, - и на спомен чега су сви одмахивали руком, то се уистину и почиње догађати, на невјерицу свих… Болест почиње харати, а да нитко не зна како нити одакле се је појавила, нити итко може поуздано одговорити што ће се догађати даље, када ће се све окончати, има ли могућности за оздрављење и спас...

Новинске вијести и јавна извјешћа се лажирају, број мртвих се умањује, град се мора изолирати и затворити од остатка свијета, забрањују се сва даљња кретања изван тог кужног простора, унутар којега се шири безвлашће, криминал – пуно је паралела које изравно или неизравно асоцирају на појаву куге Другог свјетског рата, на мистериозност пута којим је фашистичка свијест овладала масама, изнудила њихову послушност и услужност. Из тог се разлога често истиче да су фиктивни догађаји у алжирскоме градићу Орану, некадашњој француској колонији, а које приповједач – кроничар описује, заправо изравна асоцијација на Париз под окупацијом фашиста у вријеме Другог свјетског рата. Иако се, дакако, дубље и шире, роман „Куга“ доживљава као приказ стања унутар било којег тоталитаризма и екстремних ситуација, које на површину извлаче оно најдубље у људима, и које су заправо највећи морални изазов питањима људскости, којима се овај роман на крајње бескомпромисан, немилосрдан, оштар али – читалац ће то осјетити – истинит начин бави.

Самом Цамусу најмање је било стало замагљивати свој поглед, који је био до те мјере неовисан да је отклањао – и ово дјело томе свједочи - сваку могућност привида, самообмане, жеље да се ствари барем мало ублаже. Не – рат је апсурдан и немилосрдан, људско је живљење прожето неслободама и патњама, живимо са стално присутном спознајом о властитој смртности и животној угрожености која је увијек потенцијална, и управо нас ове спознаје и знања нагоне да из себе непрестано, чак и неовисно о извањским ситуацијама и околностима, које не морају увијек бити рубне, изналазимо снагу којом ћемо се одупријети овој свијести, снагу којом ћемо тежити вишој племенитости, оној која усмјерава на помоћ и солидарност, на прожимање са другима.

Овај роман показује заокрет у Цамусовој мисли – излаз из тегобне ситуације која искри свјесност о апсурду живљења није у самоубојству, већ у побуни, и то у оној врсти побуне која ће еманирати заједничко дјеловање, заједничку борбу против зла, која управо и даје виши смисао сваком појединачном животу, а коју није могуће остварити у оној мјери и успјешности уколико тим заједништвом не завладају искрени људски осјећаји – осјећаји узајамног братства, повезаности, љубави, пријатељства, осјећаји који прожимају индивидуе доводећи их у стања и ситуације несебичне пожртвовности, кршћанског милосрђа, дјеловања за друге без тежњи и очекивања награде…

Очај који преузима једну заједницу обољелу од смртоносне болести, у којој људи умиру из дана у дан у све већем броју, равнодушност која се након тог очаја шири, и која неопозиво води у крајњи нихилизам, могуће је надјачати само буђењем и оживљавањем, јачањем свијести о особној одговорности, о властитој могућности дјеловања у једној таквој ситуацији која води онечовјечењу, изван цивилизираности. Управо су питања особне одговорности она која Цамус овим романом уздиже на пиједестал важности – два главна јунака његова романа „Куга“, који су такођер обојица и кроничари, записничари овога текста који прати развој те болести од њених првих појава до високих размјера и коначна ишчезнућа у градићу Оран, године 194…и неке, доктор Бернард Риеу и старац Јеан Тарроуе, симболи су изнимних личности, који на питања особне одговорности не остају глухи. Између ово двоје изнимних људи, који устрајавају у борби против куге унаточ толико призора бесмисла њена „разарања“ и патњи којима прождире људе, развија се искрено пријатељство, они чак, у свом лудилу опсједнутог и изолираног града, тијеком једне касно љетне ноћи, успијевају заједно окупати се у још топлој морској води, осјетити додир радости живота – упријети погледе у и даље заводљиву љетну ноћ, без обзира на страшне догађаје.

Чежња за радости и љубави („јер је свијет без љубави мртав“), за додиром блиских не напушта Цамусове јунаке нити у овако изгубљеним тренутцима које описује, а који зрцале људску стварност – ону о којој се често не говори, али која оставља дубоке трагове унутар судбина, не само оних који су је проживјели, већ и оних који су са тим судбинама повезани. Патњу због изгнанства, због одвојености од блиских, патњу због одсуства њежности љубави Алберт Цамус у овоме роману трајно истиче као веома важну тему, која је непрестано присутна унутар простора губитка и трагедије („јер увијек долази вријеме кад нам додија и затвор, и посао, и храброст, па тражимо лице некога бића и срце прожето њежношћу.“).

Чежња за поновним сусретом и сједињењем са вољенима често је само тлапња која се не обистињује, али која пуни срца на смрт обољелих у посљедњим тренутцима живљења. Цамус ове моменте описује без нарочите мелодраме, напросто их приказујући таквима какви јесу. Раду на овој књизи Цамус је приступио у некој врсти наглашеног неокласицистичког манира, опонашајући традиционалан приповједни језик и форму, сасвим одвајајући се од токова модерности и експеримента, који су доминирали у књижевности тога времена, и који су били присутни у чувеном роману „Странац“. Могуће је да је такав одабир био дио ауторове жеље да и стилом и формом дјела сугерира окренутост класичним духовним вриједностима – онима можда које су заборављене од времена високих досега старе цивилизације Грка, цивилизације према којој овај аутор осјећа високо поштовање.

Тек понекад из стила којим је исписана „Куга“ избија трпка иронија, сарказам – описујући, на примјер, обичаје, свакодневницу малога градића Орана, аутор не пропушта показати да код човјека и његових тежњи превладавају себичност и егоизам, или код описа говора свећеника, оца Панелоуа, који држи патетичан и пријетећи говор грађанима (касније ће се ријечи свећеника од ријечи које кажњавају претворити у ријечи које умирују…). Аутор је подругљив спрам људи које њихове амбиције не напуштају нити у тако тешким мјесецима тијеком пошасти куге – примјер за то је чиновник Јосепх Гранд, који је и унутар таквих околности потпуно заслијепљен идејом књиге коју жели написати, савршенства које тим дјелом жели дотакнути…

Ова Цамусова књига обилује малим филозофским расправама, попут расправе коју др. Риеу и старац Тарроу воде о вјери и Богу, или расправа у којима судјелује и новинар Рамберт, о добру и злу, о пријатељству, о храбрости, о умирању за идеју, о љубави, о поштењу, о смртној казни и о одговорности сваког живог и свјесног бића спрам неправди и злочина одузимања живота другима... Роман је испреплетен са неколико тонова и момената – од крајње окрутних описа болести и умирања, преко ведрог и саркастичног тона приповједача, до филозофских промишљања и описа предивних медитеранских крајолика као фасцинантне позадине збивања, који не јењавају у својој љепоти без обзира на трагичне земаљске догађаје. Јер, како закључује главни јунак романа, др. Риеу, „Човјек се мора борити за жртве и њихова права. Но, ако престане вољети све друго, каква корист од његове борбе?“

Једно од темељних питања које Цамус поставља у „Куги“ јест питање граница људскости. Има ли људскост границе, и смије ли их, треба ли их имати? Уколико треба – због чега? Тко су они који својом шутњом и пасивности, и у циљу особних интереса и комодитета, постављају границе људскости – врло се често, како се неизравно ишчитава из рукописа овога романа, испоставља да су то они исти који се јавно легитимирају као људи који дјелују у њено име. Цамус горко протестира против лажних хуманиста, од чије нутарње извитоперености, према суду којега ово дјело кроз себе иманентно посредује, и отпочиње, рађа се болест куге, пошаст угрозе опстанка људскога рода и цивилизације.

Цамусови велики, позитивни јунаци, не виде себе као свеце, и често истичу чињеницу према којој је важна накана, опредјељење дјеловања на страни добра, па чак и уколико то опредјељење доведе до погрешнога дјеловања, оно неће бити свјесно нити добровољно, јер није вођено таквом наканом. Због тога један од њих аутоиронично за себе каже да нема великих амбиција, осим што настоји бити „недужни убојица“.

Интересантно је питање које др. Риеу поставља своме суговорнику, старцу Тарроуу – има ли он јасну предоџбу о томе који је то пут којим се долази до мира? Старац му одговара – „Да, то је пут симпатије.“

Старац Тарроу, један од сложенијих ликова овог психолошко–филозофског романа, о властитој борби против епидемије куге и о поукама које је из ње извукао казат ће слиједеће: „Та ме епидемија није научила ничему новом: научила ме је само то да ми је дужност борити се на вашој страни. Знам сасвим сигурно да сваки носи у себи кугу, јер нитко на свијету, ама баш нитко, није лишен куге. Знам да се човјек мора непрекидно надзирати да не би, у часу растресености, дунуо ближњему у лице и прилијепио му инфекцију. Природан је микроб. Остало: здравље, поштење, чистоћа, ако хоћете, све је то учинак воље, и то воље која не смије никада стати. Поштен је човјек онај који никога не инфицира, то је онај који је најмање растресен…“

Тежак, мјестимице мучан текст романа „Куга“ читатеља не оставља равнодушним, он се, као нека друга значајна романескна и књижевна дјела која проматрају човјека у екстремним, граничним ситуацијама, у својим опсервацијама често приближава оним мјестима наше властите психологије и егзистенције у која радије не бисмо гледали, од којих бисмо били склонији окренути главу, па чак и негирати њихово постојање. Данашње читање овог романа, након више од пола стољећа од његова настанка, показују ванвременску актуалност овога текста, могућност његове присподобе многим околностима које се тичу човјека и заједнице, и многих релација и међуодноса који произлазе из те базичне компоненте, а који сви на концу увијек изнова доводе до мјеста на којему је потребно да се човјек, појединац, загледа дубоко у себе, и покуша без лажи и узмака сам себи одговорити на нека врло важна питања, која су, прије свега, етичке природе. Истовремено, читајући овај текст, читалац постаје свјестан у којој је мјери Цамус био човјек и аутор пун страсти и љубави за живот, за човјека, колико је вјеровао у снагу љепоте и добра у човјеку, у осјећаје солидарности и љубави, и могућност њихове побједе над апсурдом, и над злом.

Алберт Цамус, рођен 7. студеног 1913., у алжирском граду Мондови, у сиромашној француско – алжирској обитељи, године 1936. дипломирао је филозофију на Свеучилишту у Алжиру, обраном рада на тему кршћанске метафизике и неоплатонизма. У вријеме почетка Другог свјетског рата, Цамус се пријављује у француску војску, но бива одбијен због лошег здравља узрокованог туберкулозом. Године 1940. почиње радити као новинар за лист Парис – Соир. Када је ехрмацхт окупирао Париз, Цамус свједочи свим догађајима, након чега са редакцијом новина сели у Бордеау. Исте године завршава свој први роман „Странац“ и есеј „Мит о Сизифу“, који су тискани у Паризу 1942. Тада се Цамус почиње укључивати у покрет отпора. Био је један од ријетких француских уредника који је јавно изразио своје противљење кориштењу атомске бомбе након догађаја у Хирошими 1945. Иако љевичарских увјерења, његове оштре критике комунистичких режима нису му прибавиле наклоности комунистичких партија, а 1951. године, након објаве „Побуњеног човјека“, довеле су и до раскида пријатељства са Сартреом. За Цамуса су пацифизам и мир стајали испред идеала – идеја комунизма за њега је била нада у могућност друштва једнакости и праведности, но када је свједочио начинима њена провођења у стварности, разочарано је одбио подржавати комунизам. То је узроковало Цамусово одбијање свих идеологија, и све већу тежњу за миром и праведности у свијету, стална противљења свим облицима репресија и тоталитаризама, било лијевих или десних. Године 1957. додијељена му је Нобелова награда за књижевност, на што је истакао како сматра да је ту награду требао добити Андре Марлау.

Алберт Цамус преминуо је 4. сијечња 1960. у аутомобилској несрећи, заједно са својим паришким уредником и издавачем Мицхелом Галлимардом и његово двоје дјеце. Од осталих Цамусових дјела треба истакнути романе „Пад“, „Сретна смрт“, „Први човјек“, есеје „Пировање“, „Лјето“, „Размишљања о гиљотини“, „Прометеј у паклу“, драме „Калигула“, „Неспоразум“, „Опсадно стање“, „Праведници“, а уз споменута филозофска дјела „Мит о Сизифу“ и „Побуњени човјек“, објављене су у неколико дијелова и његове „Кронике“.

Амерички књижевник иллиам Фаулкнер овако је сажео Цамусов књижевно филозофски рад:

„Пут којим се Цамус кретао водио је сунчевој свјетлости: наше крхке моћи и апсурдни материјали добивали су на том путу нешто што у животу није постојало прије него ми то створимо.“

Ауторица:Татјана Громача Вадањел,Прометеј.ба



Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.