Александар Хемон: Пројект Југославија: Како су све сје**** од самог почетка

Модерно је мрзети Југославију, или јој постављати дијагнозу Франкенштајна скрпљеног од распарених делова чији је распад био неизбежан и нужно крвав.

Aleksandar Hemon / 11. јун 2019

Radna akcija, foto: Aleksandar Hemon

 

Постало је модерно мрзети покојну Југославију, или јој ретроактивно постављати дијагнозу некаквог Франкенштајна скрпљеног од распарених делова чији је распад стога био неизбежан и нужно крвав. Тако ће можда за пар деценија неки историчар на тхинк-танк синекури, у анализи пустоши која у Америци остане после Трампа и његових трупа, открити обиље доказа о стотинама година мржње и прирођеном америчком расизму, са свакаквим историјским нужностима које воде у катастрофу. Не би био у праву, баш као што данас нису у праву они који омаловажавају Југославију, јер у оба случаја постоји историја сукобљених традиција и тенденција, историја борбе против најгорег људског нагона, а у име боље државе и племенитијег друштва. У Југославији су лоши момци победили и уништили све што су стигли; лошим момцима иде прилично добро и у Америци. Али ништа није неизбежно док се не деси. Не постоји историјска судбина. Све је борба.

Земља јужних Словена, Југославија, створена је као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. непосредно након Првог светског рата. Три велика царства управо су се распала, после више векова узбудљивог живота, што је направило места за опскурне мале државе чији су народи читав тај пост-империјални хаос доживели као слободу. Идеја сложене државе проносила се годинама, надахњујући вође јужних Словена који су веровали у благодети уједињења. Краљевина је 1929. названа Југославија, када је краљ Александар променио устав да би себе произвео у апсолутног монарха. Његово величанство је потом убијено 1934. приликом посете Марсеју. Пропагандна прича каже да су краљеве последње речи биле: „Чувајте ми Југославију“. Мој деда са очеве стране путовао је у Београд да би присуствовао грандиозном погребу. Родитељи су ми рођени као поданици престолонаследника тинејджера, Петра ИИ, који је 1941. побегао од немачке инвазије, да би завршио у Сједињеним Државама.

Други светски рат је био крвав у Југославији, али које место у Европи није? Немци су нашли многе вољне слуге међу локалним фашистима и националистима, чији је главни историјски модус операнди, као и њихових господара, био геноцид – њихови потомци ће овај модус поново усвојити неколико генерација касније. Комунистичка партија Југославије, илегална у периоду пре рата, била је искусна у пружању отпора и стварању подземних мрежа и подстакла је, под вођством Јосипа Броза Тита, покрет народног отпора који је савладао Немце, упркос њиховим напорима да га сатру у таласима неизрецивих злочина.

Реците шта хоћете о Титу и послератном режиму, центрираном око његове личности до те мере да га је тек за кратко надживео, али је под његовим вођством Партија организовала покрет отпора и ослободила Југославију. Успео је да сачува земљу на безбедној удаљености од Совјетског Савеза, од 1948. и разлаза са Стаљином и његовом апсолутистичком контролом. Тито је био паметан вођа, мада ауторитаран, који је земљу позиционирао између Истока и Запада на такав начин – чинећи је несврстаном – да је имала корист од обе стране.

Тито и Партија су изашли не само као победници, већ и као историјска сила која је увела Југославију у 20. век. Доктрином „братства и јединства“ која је супротстављена пост-геноцидној трауми и огорчености, створен је грађански идентитет који надилази етницитет. За то је додуше било потребно нешто репресије али, у ретроспективи, можда је и вредело, мада само накратко. Земља је имала дефинисани утопијски циљ ка ком су грађани могли да теже; било је оптимизма, боља будућност се могла замислити. Неколико деценија је социјалистичка Југославија била заједнички пројекат на ком су сви могли да раде. Моји родитељи припадају генерацији која је одиграла кључну улогу у том раду, да би на крају открили да је све било узалуд.

Тешко је данас појмити распон преласка у бољи живот који је неко попут моје мајке предузео у Титовој Југославији. Након катаклизме, нови режим је 1946. увео родну равноправност и обавезно а бесплатно школовање, па је босанска девојчица са села, рођена у кући са земљаним подом, могла да иде у школу. Да је рођена у претходној генерацији, не би се школовала; радила би у пољу са својим родитељима све док се не уда, након чега би почела да рађа децу све до свог средњег доба, ако не умре на порођају или од сепсе после кућног абортуса, као једна од сестара мајчиног оца. Мамина будућност била је испреплетана са будућношћу Југославије, што јој је омогућило да изађе из сиромаштва које је трајало вековима.

Југославија је нудила оквир у ком је моја мајка потпуно израсла, откако је у 11. години напустила своје мање-више 19-овековно детињство. Градила је земљу док је градила себе. После рата, успостављена је пракса „омладинских радних акција“ на којима су млади Југословени добровољно помагали у градњи путева и пруга као „омладинске бригаде“. За време школовања 1960. мама је била једна од младих жена и мушкараца који су лето провели у изградњи пута што повезује Београд и Ниш, саставног дела већег пројекта повезивања делова Југославије путем познатим под називом Пут братства и јединства. Док смо били деца, често нам је причала приче о жуљевима од лопате и о солидарности, пријатељству и радости, или смо ми тако замишљали, јер су омладинске бригаде ретко добијале најтеже задатке. Копали су земљу и помагали професионалцима али, више од свега, певали су родољубиве песме и узвикивали пароле у славу тешког рада: „Друже Тито, љубичице бела, тебе воли омладина цела!“ и „У тунелу усред мрака, сија звезда петокрака!“ Било је празничних логорских ватри око којих су се певале и друге песме, а бивало је и другарског флертовања. Годинама је мама с поносом причала о свом учешћу у изградњи земље – макар и симболичном – о зноју који је пролила да би заједно с најбољом југословенском омладином изградила аутопут.

Омладинске радне акције организоване су све до осамдесетих и мама је често говорила да би и ја требало да идем, јер би ми искуство заједничких циљева, учешћа у заједничким пројектима и певања поред логорске ватре било драгоцено. Увек бих пркосно одбијао. Не само да су добровољне омладинске акције постале пародија оних величанствених акција из младости моје мајке, него су и моја тинејджерска политичка уверења била прожета стармалим цинизмом. Пре свега, никад нисам марио за ту врсту колективне екстазе везане за рад; никакав жуљ или опекотина не би ме могли учинити поносним и радосним. Мислио сам да су омладинске бригаде биле врста присилног рада, чији је основни циљ била индоктринација. Презирао сам тај „примитивни патриотизам“, како сам га називао. Од ране младости сам се посветио животу контемплативне, продуктивне лењости; мрзео сам певање углас с другима, осећај јединства с колективом, чак и на рок концертима. Био сам, што би рекли, индивидуалац.

После рата, на ужас наше мајке, моја сестра и ја смо Аутопут братства и јединства почели да зовемо Аутопут младости и лудости. Данас јој завидим; завидим јој на осећању да је градила нешто веће; завидим на племенитости и части који настају из учешћа у грађанском подухвату.

На омладинској радној акцији моја мајка је постала чланица Комунистичке партије. Партији су приступили и многи њени другови и колеге добровољци, јер је то тада било кул. Од тада је била одана чланица Партије и то је постало део њене личности, као што то бива са религијом код религиозних људи. Веровала је (а верује и данас) у друштвену правду, великодушност и поштену прерасподелу богатства. Веровала је у систем посвећен унапређењу земље; Тито и Партија су били тај систем. Пре Дугог светског рата, волела је да каже, у целој Југославији је било само 75 километара асфалтираног пута, док је само Аутопут братства и јединства био дуг преко хиљаду.

Баш као и свака друга земља, Југославија је кроз јавне ритуале тренирала своје грађане да буду патриоти, учила их да буду одушевљено послушни. Док су клинци у Америци морали (а многи и данас морају) да се заклињу на верност застави, ми смо имали Титову слику у свакој проклетој учионици. Од самих почетака југословенског социјализма, културална присила на патриотизам зависила је од идеолошких светковина попут Штафете младости, која је имала велики значај за одржавање Титовог култа личности. Штафета је била симбол најлепших жеља за његов рођендан и кренула би из Кумровца, места његовог рођења, на пут по целој Југославији ношена рукама омладине, свраћајући успут у разна места и градове на говоранције и скупове, омогућавајући омладини да се закуну на верност свом вољеном вођи.

Сваке године 25. маја, изабрана млада особа, истовремено изванредна и типична, предала би штафету Титу. Велика рођенданска прослава одржавана је на стадиону у Београду уз учешће омладинских бригада које су кореографисаним вежбама демонстрирале своју способност и посвећеност. На врхунцу спектакла, изабрана омладинка или омладинац потрчали би уз дуге степенице, уручили нескривено фалусоидну штафету Титу и потом, задихани, одрецитовали ласкаву изјаву верности и најлепших жеља свих народа и народности Југославије. Тито би понекад доброћудно потапшао доносиоце штафете по глави.

Читава представа је увек преношена на телевизији и породице су је гледале широм земље као Супер Боwл. И ми смо гледали али ја сам, чим сам ушао у пубертет, без гриже савести исмевао атмосферу идиотске униформности, идеолошке стереотипе и младе мишићаве момке који врте дрвене пушке и дижу своје другарице преко главе, док су коментатори читав тај пропагандни игроказ третирали као спонтани израз љубави омладине према Титу и дело јавне уметности. На крају сам изгубио сваки интерес, нарочито пошто је Тито умро 1980. док се Штафета наставила. Током осамдесетих, на врхунцу мојих побуњеничких година, штафета је уручивана неком излизаном бирократи ког сам видео као свог изравног непријатеља. Званични плакат за Штафету 1987, који је дизајнирала субверзивна словеначка уметничка група, био је копија нацистичког пропагандног постера. За пар година, Штафета је била мртва као и Тито; за четири године мртва је била и Југославија.

Маму је одувек вређао мој презир према свој тој пропаганди, дисциплинарној патриотској реторици, мој недостатак вере у социјализам и Партију. Често ме је грдила што ми „ништа није свето“ и схватала то лично, као израз непоштовања према њој. Међу нама се отворио јаз, идеолошки и генерацијски, умногоме налик јазу између ње и генерације њених родитеља, изузев што ја никад нисам (све до сада) осећао кривицу због тог дисконтинуитета.

Када је Тито умро имао сам шеснаест година и осећао сам тријумфалну жељу да учествујем у разградњи социјалистичке идеологије, углавном зато што сам је сматрао опресивно досадном. Био сам природан, какофоничан анархиста који је своје идеолошке смернице добио кроз гитаре бендова Цласх и Јам и Ганг оф Фоур. Како то иначе бива, ценио сам све што је ишло на живце мојим родитељима, пре него што бих уопште размотрио стварне вредности иза тога.

Поносно и бунтовно, оптуживао сам генерацију мојих родитеља – а посебно маму – да нису дорасли утопијским обећањима будућности коју бих сматрао вредном и удобном. Био сам потпуно несвестан чињенице да су они морали да раде за оно што сам ја узимао здраво за готово. Што се њих тиче, постарали су се да не морам ни о чему да бринем осим о школи. Када ме је мама питала, „На шта се жалиш? Имаш све!“, ја сам поносно узвратио, „Немам будућност!“ – алудирајући тиме, мимо њених социјалистичких схватања, на стих из анти-химне Секс Пистолса „Год Саве тхе Qуеен“.

Сећам се дуге и опширне расправе с мајком, што се на крају претворило у надвикивање, о писму групе југословенских дисидената у ком су захтевали неометану слободу говора. Нисам знао шта је тачно писало, јер је објављивање било забрањено; читао сам само уводнике који су одобравали забрану. Позивао сам се на право да га прочитам и сам донесем свој закључак, док је она тврдила да ти дисиденти нису имали добре намере. Имао сам шеснаест, живео сам с родитељима и сав сам био одан принципима, док је она понављала да ме ничему није научила. „Научила си ме да мислим својом главом!“, урлао сам, „То је све што можеш!“ Била је уверена да смо се тако често свађали зато што смо били сувише слични.

Било је дана кад је и она сумњала. Касних шездесетих, студенти Југославије су изашли на улице баш као и њихове колеге широм света. Југословенске социјалистичке власти нису имале стрпљења за масовни протест, посебно у време када су „унутрашњи и спољашњи“ непријатељи били активнији него иначе. Партијска машинерија се одрекла југословенске омладине и њихових буржујских тенденција, као и институције државе, па је омладина добила по свом омладинском туру – и реторички и стварно. Мама, која је увек истицала своју принципијелну наклоност омладини, била је толико згађена да годину дана није ишла на партијске састанке. Прошло је још неколико година док се није сасвим вратила у партијски загрљај, али више никад с истим ентузијазмом.

И поред свега, живот у Југославији се не може свести на његове идеолошке праксе и јавне ритуале индоктринације, мада су они били од суштинског значаја за културу. Напредак и оптимизам који су обележили деценије после Другог светског рата били су очигледни у настанку средње класе, сачињене од људи налик мојим родитељима који су, мада рођени у кући са земљаним подом, стекли диплому и добар посао у граду. Имали су ауто и викендицу, летовали су на мору, путовали у иностранство без виза. Живели су у становима без кирије, које су делиле државне фирме у којима се радило до пензије. Бринули су се о својим остарелим родитељима на селу, често их посећивали (али никад довољно) и враћали се кући са залихама добре сеоске хране, коју су држали на балконима и у сандук-замрзивачима купљеним на кредит с малом каматом. Њихова деца су живела с њима до својих двадесетих година, понекад и дуже, без срама. Планирали су да пензију проведу негде у природи, то јест у својим викендицама.

Југословенска култура је својој средњој класи слала рефлексију њихове свакодневице, у облику наратива очишћених од сукоба и сумњи, прожетих латентном пропагандом и обилно зачињених добрим хумором, што је све чинило да југословенска садашњица делује вечно, природно и неуништиво. Све до Титове смрти, југословенска култура шездесетих и седамдесетих – што су у ствари били телевизија и популарна музика – представљала је људе попут мојих родитеља, без обзира на њихово етничко порекло. Укључили би ТВ и видели сами себе у тумачењу познатих глумаца који једни друге зову другови и причају исте оне вицеве о женским сплеткама, мушкарцима неспособним да нађу своје чарапе и њиховим приглупим таштама које долазе у посету, вукући бурад смрдљивог киселог купуса.

Југославија је била дискурзивни универзум, са тек изниклом социјалистичком средњом класом у свом центру. У том универзуму је мами све имало смисла јер је била његов саставни део, јер је настао на идеји на чијем је остварењу она тешко радила. Била је грађанка земље коју је градила сопственим рукама, њен југословенски идентитет био је последица њених животних одлука, исход њене људске, историјске делатности. Изградња „домовине“ била је пракса, свакодневна радња, а не носталгични ритуал. Мамина домовина није била дефинисана стотинама година непромењиве историје, већ трудом и сновима људи попут ње, људи чија су браћа и сестре рањени у ослободилачком рату, који су напустили дом у једанаестој години да би ишли у школу, који су добијали жуљеве на радним акцијама, који су на факултету делили собу и храну са још четворо другова који долазе из исте такве средине, и који су били први из своје породице са универзитетском дипломом и телевизором на ком гледају сами себе. На крају ће им њихова деца (то јест, ја) рећи да су сви ти напори били узалуд, јер су све упропастили на самом почетку.

Распад Југославије је доживела као растакање своје домовине. Уништен је оквир унутар ког је њен живот – сама његова трајекторија – био само-оправдан, где никад никоме није морала да се објашњава. Њено породично огњиште, међутим, од памтивека је било унутар географских граница Босне; изузев четири године студија, ту је био њен живот све док се није иселила у Канаду. Мада је Југославија била пракса заснована на идеји, Босна и Сарајево су чинили реални простор у ком је живела, са мирисима и комшијама и нарочитим језиком. Све док је Југославија постојала, Босна се уклапала у идеју и праксу – била је део земље у ком су вредности братства и јединства практиковане најискреније и суштински. С пропашћу Југославије, Босна је остала незаштићена а сложени мултикултуралнни простор је тешко нарушен. Мама је морала да га напусти, и то заувек.

Пресељењем у Канаду изгубила је, буквално и фигуративно, све што је њу чинило као личност: од имовине до идеологије; од заједничких јавних ритуала до спаваће собе; од успомена које је чувала од почетка брачног живота, до изабраног држављанства; од несвесно познатих мириса до свеопштег присуства матерњег језика; од близине пријатеља и фамилије до утешног осећаја да свако има приступ истом референтном пољу. Преко ноћи је постала нико, често уме да каже; ништа.

У Канади, мама већи део времена проводи у кући и око ње. Кућа је скромна и украшена понеком породичном фотографијом, углавном њене деце и четири унуке, и разним сувенирима из бившег живота у бившој Југославији: Титова слика; модел споменика жртвама фашистичког терора на Козари, где се њен брат борио у ослободилачком рату против Немаца; монографија о Емерику Блуму, оснивачу и првом директору Енергоинвеста у ком је провела читав радни век. Она не вози, па на дуже изласке иде кад прати мог оца у посету његовој породици, која већином живи у близини Торонта. Мада цени Канаду и свој живот тамо, губитак Југославије и Босне за њу још увек баца сенку по тој смрзнутој земљи.

Адаптиран одломак из ауторове последње књиге „Мy Парентс: Ан Интродуцтион / Тхис Доес Нот Белонг то Yоу“ (Моји родитељи: Увод / То није твоје) у издању МЦД и ФСГ.

Тхе Неw Yоркер, 05.06.2019.

Превела Милица Јовановић

Пешчаник.нет, 11.06.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.