Александар Трифуновић: Април у Београду 1999

На дан када сам одлучио да идем за Београд,неко ко, иначе,одозго види све, пустио је воду из котлића умјесто редовне кише и тиме допринио, ионако претпотопној, кореографији и амбијенту.

Aleksandar Trifunović / 24. март 2013

Контрола по преласку границе на нашој страни је рутинирана, овлаш тек, док је са друге, стране, једини битан податак за регуларан прелазак границе и улазак у ратну Србију, количина погонског горива ван резервоара.

Колико имате...20литара...100 динара..платите и сретно...сретно.. Мало даље – војна полиција „Докле момци? За Београд...документа...у реду, срећно..срећно“ Аутопут сабласно празан, према Београду тмурно пуст правац се завршава у тамним облацима, пада ситна киша. Са неке станице кратке вијести о синоћњем дејству НАТО по Србији, о броју срушених пројектила, и авиона, наравно. Послије тога музика,Оливер...јер ја сам стари морски вук.... Путарина. „Десет динара...имате вишка цигара..не пушите,јебига...сретно....срећно.“ Срећно,срећно,срећно...Као да улазиш у рудник, у унутрашњи коп. Први видљиви резултат бомбардовања је нагорјела зграда бившег ЦК, након тога бијелим платном опасана зграда преполовљеног МУП-а Србије. Саобраћајне гужве нема...вози се полако, без нервозе, неуобичајено за Београд. Долазимо до Аце,право на кафу. Распараве је у току : “Не могу нам ништа...нек ударају колико хоће, још мало, па неће имати шта.шта ће онда...само нек дођу видеће..ко им ј.матер...нисте понели цигаре...ко ће све ово поправити кад стане...ако победе они,они ће ,а ако победимо ми...ћути бре, немој да шириш дефетизам.

Срушили смо им шездесет авиона...а,аааа сто и шездесет..немој да шириш дефетизам, јеси чуо шта је рекао ћале Аце Куртона,јуче се вратио из резерве...што се вратио..па ваљда да се одмори...шта да се одмори па тек је отишао..како нисте цигаре....“

Долази Ацо. “...колико смо им срушили авиона...око осамдесет...него јесте ли ви чули шта је било у Буђановцима са сељаком...шта...нашао сељак јакну пилота који се катапултирао и одма је навуко,у јакни био локатор,долете командоси и покупе га за Тузлу..у лету сконтају зајеб,па га врате и покупе правог....дај,Ацо,не сери,истина сто посто...“

“Морал је на високом нивоу“,дере се Ацо другу из Лондона,на слушалицу....“не морам,морал кажем...да,да,морал,то је сад најбитније...како је теби у Лондону...знам да није лако,издржи...“ Дискусија се наставља.

“Данас слетио Черномирдин са четри С-27,изгледа да су остали код нас...ко каже,телевизија..ко каже,ко каже,шта шириш дефетизам, Руси су нам пријатељи...а,ааа,ко и Грци другари,другари,па другари исплове у Јадран са два ратна брода...друго је званичан политика,а друго арод...еј,знаш шта,само нек ово стане,јебе ми се и за Русе и за Грке“.

Прошетаћемо.

На путу ка Кнез Михајловој – дугачки редови за цигарете испред трафика,шверца и шверцера нема. Улица је пуна,ликови су тмурни,ко и вријеме уосталом,али,све је наизглед уобичајено, мало више војних униформи него иначе и то је све. Из разрушеног америчког културног центра смијеши се забрањени лик Радована К..... Из звучника касетофона продавца српских сувенира и обиљежја по Кнез Михајловој чује се инфантилни Магазин...“гинем,ал само за једно још бринем...“

Почиње да свира сирена за ваздушну опасност..нико се не узбуђује..без трчања и панике...опет ситна киша. Локали су,без обзира на сирену,пуни,музика солидно гласна. Уобичајена прича уз кафу. Договарам интервју са Ђуричком,Алекса нам типује и инспектора Блажу,али му уредник новине ( Наша крмача-прим.аутора) јавља телефоном да је Блажа у Зрењанину на концерту,биће сутра ту.

Гдје ћемо вечерас..оћемо на мост,тамо је журка цијелу ноћ,предлажем. “Дај не буди глуп,коју цијелу ноћ...буду док се снима камером ,па нагуљују кући,нико није блесав...чуо сам да јуловце прозивају, ко не дође на мост добије минус па ти види...дај, ћути не шити дефетизам“.

Шта знам,код нас тако јављају, мислим, то да је читаву ноћ... “Ићи ћемо у склониште,узећемо неку цугу,буде увијек неких младих“локатора“,иначе од стараца у склониште не може да се уђе,невероватно,неку ноћ нам је нека баба мозак попила убеђујући нас да је сигурно чула да смо им срушили 117 авиона...“

Значи,вечерас у склониште.

Сирена за престанак опасности означава и почетак ноћи.У ваздуху се јасно осјети мисао...по чему ће вечерас ударити?

Синоћ су Бели двор, без Слобе, наравно.

Идемо да урадимо интервју са Ђуричком,прво ћемо до Ђолета. У даљини се чују детонације. “Уништавају неексплодиране мине“,каже Ђоле...“мене су звали у војни одсјек и кад сам отишао рекли ми да не идем никуд од куће, да чекам да ме зовну...куд да идем...да сам знао да долазите,па да понесете цигаре...имаш вишка горива,супер,бар ћу да навозам“.

Никола Ђуричко расположен, разговарамо, више него водимо интервју. Опет сирена. Ђуричко пали Дисциплину Кичме и одврне колико год може, каже једино се од Које не чују сирене

Кренули смо назад код Аце на спавање, ноћ је већ увелико освојила широке улице белог града, тишину је прекидао тек понеки брзи пролазак таксија, на нашу жалост- заузетог.

“Еј,где сте ви..јесте чули да су поподне срушили и задњи мост у Новом Саду...Алекса је рекао да му се јавите на мобилни ,па да идете у склониште ..нећете у склониште..како год хоћете, углавном није лоше, ако нема гужве...само да не сруше Газелу...чуо сам да ће вечерас пошту“. На спавање.Уморе је увелико ту,али сна нема,па нема. Познати звук...мислио сам и надао се да га више никад нећу чути....ззззвввиииииииииииииииииз...близу...јасно се чује ломљава и рушење, разбијање стакала. Ацо се чује из друге собе....“шта је ово,нема првог,нема другог...нема трећег канала...јеботе,погодили су телевизију“...чули смо. Свана у собу улази мирис барута,већ је загушљиво. Алексу зове мајка...“добро сам..кажем добро...па шта могу што не чујеш...немој паничит...не чујеш...добро сам...ја тебе чујем...чујем те, добро сам, не паничи...чујем..ја тебе чујем...паничи...чујем“. Ваљда неће више,за вечерас је доста демократије,бар се надам. Ујутро сирена за престанак опасности умјесто будилника.

Идемо до зграде телевизије у Таковској, пуно је свијета, али полиција растјерује све који нису потребни, нема задржавања, кажу да у рушевинама има још затрпаних,иако су извлачили људе читаву ноћ. Показујемо пресс картицу БУМ-а, кажу нам да одјебемо, не важи... На Тргу Републике пјева Ана Станић, испред бине осамсто до хиљаду људи ,максимум. Аплаузом се поздрављају шлепери са хуманитарном помоћи из Грчке.Добијам информацију да је на Тргу пуно само кад су народњаци. Песма нас је одржала. У Медија центру буљумента ликова из предратног демократског живота Србије,нико није расположен за разговор,издани су од дојучерашњих партнера за бољи живот,будућност. Главна информација која кружи по столовима је да,иако су обавијештени од новинара ЦНН-а да ће да гађају телевизију,новинари и радници РТС-а нису изашли из зграде,јер им,ваљда,није дао Комраков. Огорчење и чуђење,нико не може да вјерује да неко може бити толики коњ. “За сада не радимо ништа,и нећемо,док се ово не заврши...“ каже Веран Матић, „у супротном нас чека Ћурувијина судбина“. Блажо јавља да није способан за интервју,станује поред зграде телевизије и нико није спавао читаву јебену ноћ. Мек Доналдс у новом руху, сви натписи на ћирилици,ту је и српски јуначки зачин, на ћириличном натпису МД шајкача,прагматични запад се,за разлику од нас,увијек лако прилагоди тренутној ситуацији. И ми се ,додуше прилагодима,али кад нас нико уопште и не пита о томе,умјесто да се прилагодимо-прилагоде нас. Поздрављамо се са домаћинима. “Јавите кад будете долазили следећи пут,па да нам понесте цигаре..неће ово још дуго...надамо се...срећно“. Срећно. Спуштамо се низ Газелу пут Бањалуке,али једна мисао ми упорно и досадно не да мира. Замишљам оног сељака из Буђановаца са почетка приче, што су га командоси грешком покупили за Тузлу. Замишљам га онако збуњеног и муњеног,окруженог са свим тим црним лицима ( што црнци,што намазани,бар је тако у филмовима), која га гледају са неповјерењем. И они и он су ту грешком. Замишљам га како покушава да буде пријатан и духовит,у тренутку се сјетио вица, помислио да је у вицу..ионако је, сконто је у себи, сада све виц, па ће им бојажљиво “Момци, јел овдје нешто горило...мислим,овај...јел горило...нешто?...“

Александар Трифуновић(титтер: @АлеандарТ) је уредник БУКА магазина. Овај текст је писан 1999 године за универзитетски магазин БУМ. 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.