Александар Трифуновић: Дејтоном до пушења

Договора у Дејтону не би било да личне егзистенције и каријере преговарача нису биле стављене на сто у исту раван са исходима преговора. Тим преговарачима жртве ни тада ни сада нису биле битне, јер да јесу, до сада би се бар потрудили да их преброје.

Aleksandar Trifunović / 21. новембар 2020

На насловној страници тиражних београдских новина у новембру 1995 године писало је: 

„Прва победа наше делегације у Дејтону - преговарачима дозвољено пушење у бази.“

Тадашњим тумачењима српских учесника дејтонских преговора, дакле - пушача, то је био и једини успјех, јер већина их је потписани Општи оквирни мировни споразум о миру сматрала издајом и наметањем.

Још се писало да је Слоба купио нове ципеле, да је Србе из Босне за вријеме дискусија називао будалама, да је пио виски немилице, свирао клавир и пјевао Мy Wаy. Другим ријечима, Слоба се забављао и зајебавао како је то већ тих година радио са Србима ма гдје год били. А како се бавио Србима, све са својим сарадницим а са "друге" стране, видимо и по томе колико их је остало тамо гдје су вијековима били домаћи. 
 

Холбрукови мемоари су пуни анедгота о тројцу Туђман-Милошевић-Изетбеговић, који је потписао споразум. За живота га нису демантовали.

Данас је Дејтонски споразум Свето слово на хоризонту српске политике у БиХ.
Лидер СДС иде и корак даље па је повратак своје партије на власт након избора еуфорично обиљежио изјавом да је Дејтон за њега Библија.

Обзиром на утицај религијских заједница на политичке прилике, довођење Библије у везу са неким тамо споразумом и није толико необично како се на први поглед чини.

Но, промјена Дејтонског споразума и доношење Устава без ког ова земља неће моћи да функционише је, ма шта мислили о томе, неминовност и тога су свјесни сви који су окачили своје име о изборне листе и овог октобра. Прије или касније то ће се морати десити. Ако ништа, онда због тога што је Устав изворно и замишљен да заштити људе од власти. Дејтонски споразум то није, напротив, он је фантастични изговор за сваку врсту иживљавања на људима који живе у БиХ.

Пратимо ли хронологију,  сваки наредни споразум ће прво бити нападнут и омаловажаван, али онда ће вјероватно прећутно почети да се слави. 
 

Јасно је и да је договор босанскохерцеговачких поглавица далек и неизвјестан као и сваки до сада, јер програмирани су да држе монологе, не да учествују у дијалогу.

Потврђује то и исјечак из ТВ емисије у којој Киро Глигоров фактографски и шармантно објашњава посљедње сусрете лидера Југославије пред распад земље. Каже Киро да је преко изасланика, на једном од тих састанака, Европска Унија поручила да је спремна дати милијарде долара земљама бивше Југославије за привредни опоравак и припреме за улазак у европске интеграције, а само да изаберу мир и преговоре умјесто рата који се већ могао омирисати. Милошевић и Туђман нису били заинтересовани ни да чују за то, а Алија Изетбеговић је упозорио да ће ако се тај приједлог не усвоји у БиХ бити крви до кољена.

Био је у праву за преко 100 000 погинулих и милион расељених и избјеглих.

Да је било само мало разума и памети, умјесто бахатости и жеље за историјским улогама, данас би, ако ништа, били богатији за ових 100 000 несрећника.

У борби да се преживи дан нема се времена да се мисли о живима, ко ће још мислити и о мртвима.

Умјесто да заједно оплакују овај пун "стадион мртвих, народи у БиХ су и даље инфантилни навијачи у утакмици за “наше” против “њихових”. А “наши и њихови” се брзо договоре када је лични буджет у питању. Буджет за народ може да причека, али плата и отпремнина за државног посланика у Парламенту државе коју не признаје – Не. Ни договора у Дејтону не би било да личне егзистенције и каријере преговарача нису биле стављене на сто у исту раван са исходима преговора. Тим преговарачима жртве ни тада ни сада нису биле битне, јер да јесу, до сада би се бар потрудили да их преброје.

И када ускоро крену преговори о реформи Дејтона, а кренуће, јер оваквом државом нико није задовољан и то јавно не крије, навијаћемо опет празних джепова, не за нас, него за “наше” против “њихових”. Играчи ће се већ договорити, само ће раније за наше очи извести договорену партију и потписати оно што им у том тренутку одговара. Након преговора ће отићи у своје резиденције далеко од ове вукојебине, и што даље од нас. Живих и мртвих.

А ми, гдје ћемо ми?

Можемо било гдје. Али, гдје год да одемо и погледамо се, у огледалу ћемо видјети губитника који је могао и морао много више. Много више од улоге вјечитог навијача на трибини за стајање који најчешће нема ни за сјеменке, али не и за пушење.

За пушење нема кризе, јер већ 20 година у овој земљи пушимо и када нема цигара.
 

 

 У Дејтону, држава Охајо, 2015 године 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.