Александар Трифуновић: Другови партизани, кад сам учио о вама, мислио сам да сте од камена

Вашарско обиљежавање важних датума тог доба упрегнуто је у политичке националне наративе и мантре, млади марширају носећи симболе тадашњих сарадника њемачких дивизија, проводи се рехабилитација злочинаца, а улицама и школама дају се њихова имена

Aleksandar Trifunović / 16. јун 2019

Прошли викенд сам био на Сутјесци, Тјентишту. Посјетио сам и тамошњу Спомен кућу, мјесто под заштитом УНЕСЦО-а, које памтим у много бољем издању. Без обзира што је урнисана, у правом смислу те ријечи, јер вас мирис мокраће дочека на самом улазу, она спада у један он најважнијих музеја тог периода.

Ранко Радовић, аутор Спомен куће, докторирао је на Сорбони, предавао у Београду, у Јапану и Финској. Походио сам овај музеј прије скоро 30 година, а и даље се сјећам предавања о значењу моћних фресака Крсте Хегедушића, о зидовима препуним ћирилично-латиничних имена погинулих бораца из цијеле тадашње земље. Укупно је страдало око 7,500 партизана, више од трећине оних који су ушли у борбе.

Готово половину погинулих партизана на Сутјесци чинили су Далматинци. Међу палим борцима је било 597 партизанки, што је "незабиљежени примјер губитака жена-бораца у историји ратовања". И поред глади, тешких губитака, екстремних физичких напора и непрекидних борби, снаге НОВЈ задржале су висок морал и борбеност, што им је признао и непријатељ.

Њемачки главнокомандујући генерал Рудолф Лüтерс је у свом извјештају описао "комунистичке побуњенике" као "добро организоване, вјешто вођене и с борбеним моралом који изазива чуђење".

Тог 14. јуна 1943. године, њемачке јединице побиле су око хиљаду и двјеста партизанских рањеника. Четници су такође претраживали терен и клали партизанске рањенике са Сутјеске, па су јуна 1943. године у селима Јелачу и Врбници заклали др Симу Милошевића и пјесника Ивана Горана Ковачића....

Иако неодржаван, цијели тај комплекс на Тјентишту дјелује импресивно и важан је подсјетник историје и чињенице да је ово друштво настало на костима побијених који су, оно што би посебно требало бити важно, били на побједничкој страни.

Начин на који се ово друштво данас свакодневно односи према свијетлој страни своје историје говори о једном страшном појединачном и колективном бездану. Вашарско обиљежавање важних датума тог доба упрегнуто је у политичке националне наративе и мантре, млади марширају носећи симболе тадашњих сарадника њемачких дивизија, проводи се рехабилитација злочинаца, а улицама и школама дају се њихова имена.

Али највећа трагедија овог времена јесте то што је ова садашњост успјела да посвађа и ријетке преживјеле партизане. Трагедија због које њих пар живих долази на Сутјеску у различите дане, несвјесно скрнавећи одвећ урнисан музеј и успомену на своје другове партизане.  Подсјетник на дане кад се нису бојали ни много јачег непријатеља од овог данас ...

Није ми јасно како можете са овим олошем што нас води стати пред споменик својих мртвих сабораца и погледати им у кости. Када сам учио и читао о вама, мислио сам да сте од камена.

 

п.с.

Непосредно по завршетку овог текста од друга сам сазнао информацију да су једне године након задњег рата обиљежавање битке на Сутјесци, од стране преживјелих партизана из Федерације БиХ и Републике Српске. да не би било конфликта обезбјеђивали припадници њемачког СФОР .... 

 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.