Александар Трифуновић: Радована нико неће памтити по пјесмама

Нема побједе и херојства у убијању цивила, силовању жена и дјеце. То нису хероји. Ти нељуди нису српски народ, нити су такви већина у српском народу.

Aleksandar Trifunović / 25. март 2019

Кад сам прије два дана кренуо на пут из Бањалуке за Сарајево, прошао сам поред конзулата Словеније. Ред испред конзулата био је толики, да ни на тротоару више није било мјеста. Бошњаци, Хрвати и Срби одлазе одавде главом без обзира. Ратовали су око земље у којој, према статистикама,70% њих не жели да живи. Иако је рат завршен прије скоро четврт вијека, он у Босни и Херцеговини још увијек траје.

Тај дан изречена је пресуда Радовану Караджићу, једном од господара рата у БиХ, у којем је животе изгубило преко 100 000 људи. Број убијених цивила доминира овим трагичним збиром.
У жалбеном поступку на првостепену пресуду, Караджић је тражио од Суда да му се као олакшавајућа околност узме у обзир да он “није био спреман за рат”, да је био пјесник и психијатар, а не војник. Народу који је одвео у рат никада се није обраћао ријечима да није спреман. Напротив. Говорио је да је преспреман, пјеснички појашњавајући да су Срби у својој историјској мисији.

У историји је мноштво примјера умишљених вођа који су у једном тренутку помислили да могу у потпуности да контролишу своје окружење, до те мјере да им нико ништа не може. Да су богови. На крају су за те небеске заблуде обавезно плаћали високе овоземаљске цијене. Као и народи које су предводили.

Радовану Караджићу је пресуђено да је ратни злочинац. У пресуди стоји да је одговоран за најтежа кривична дјела у међународном праву.
Иако је Брамец, Тужилац Суда у Хагу нагласио, у првој реченици свог излагања након пресуде, да пресуда Караджићу није пресуда српском народу, сви српски политичари редом су изјавили управо супротно. Умјесто да прихвате појединачну одговорност и суоче се зрело и разумно са изреченом коначном пресудом, лидери Срба у Републици Српској преузимају у име народа колективну одговорност за ову пресуду. Да је правде, казали су, Караджић би јуче био пуштен на слободу.
Иако је Милорад Додик критиковао политику Караджића у рату и тужакао га Милошевићу, изјављивао јавно да је опљачкао Српску и да треба у Хаг, иако је подржао Биљану Плавшић у политичкој борби против Караджића, данас још гласније сматра да је Радован заслужио највећу почаст и ордење за тај период. Да студенти, будућност Српске, треба да живе у студентском дому са његовим именом. Додиков коментар пресуде готово је идентичан коментару Војислава Шешеља, пресуђеног ратног злочинца.

Ово је још једна пресуда са којом нико у БиХ није у потпуности задовољан. Пресуде хашког суда за овдашњи живаљ су или скандалозне или се свесрдно поздрављају. И увијек уз обавезно “али”. Пресуде тако неће донијети помирење, јер сваку пресуду до сада једни, други или трећи доживјели су као неправедну осуду “ наших” хероја “који је само бранио свој народ”. Један од коментара грађана анкетираних на једној од локалних радио станица након пресуде то и потврђује. Госпођа је изјавила да јој није јасно зашто су га осудили кад су “сви то радили”. Погрешна логика “ако сви нешто раде, онда је то нормално” код нас се примјењује чак и када су у питању злочини.
Доминантна теза је да је Суд неправедан и наметнут.

Пред краја рада овог Суда, јасно је да је готово сва кривица за рат смјештена у Босну и Херцеговину. Подсјећам да је стратегија Србије у одбрани пред Међународним судом правде била да се сва кривица за рат пребаци на Републику Српску. И били су успјешни у томе. РС је пресудом проглашена одговорном за геноцид у Сребреници. Србија ту пресуду представља као своју правну побједу.

Овдашњи судови годинама се уопште нису бавили ратним злочинима. Да није било притиска међународне заједнице, најрадије никада и не би. Пресуде не само да нису допринијеле помирењу, већ су за посљедицу имале све дубље подјеле у друштву.

Политички консензус о кључним питањима за напредак овог друштва је немогућ, али зато партије и идеологије које су везивале заставе након првих избора у БиХ раде то и данас, као апсолутни господари једне подијељене земље. Сарађују без проблема, са хашким пресудама и без њих, као што су сарађивали и у рату. Друштво је под апослутном контролом политике, која успјешно одржава предратно стање манипулишући страхом људи ради политичког и економског профита неколицине.

Тако је и пресуда Караджићу, умјесто да означи коначни крај једног ружног периода и рађање новог, бољег, политички искориштена за враћање у прошлост. Али не како бисмо се с њом суочили, што је неопходно да би ово друштво оздравило, већ да би се та прошлост и њене погубне идеологије изнова оживјеле.

Нема побједе и херојства у убијању цивила, силовању жена и дјеце. То нису хероји. Ти нељуди нису српски народ, нити су такви већина у српском народу. 
Зато су пресуде важне. Понављам ријечи Тужиоца, пресуда Караджићу није пресуда српском народу.

Радован Караджић служиће доживотну робију у једној од европских земаља у које су босанскохерцеговачке избјеглице бјежале од рата, готово милион њих, и у које и данас бјеже од овако тегобног мира.

По његовим пјесмама га нико неће памтити. Због злочина за које је осуђен, хиљаде унесрећених никад га неће заборавити. 

Под његовом политичком заштитом разноразни олош је чинио звјерства над људима, злочине које је тешко и описивати.

Опет, у Сребреници данас млади Бошњаци и Срби играју фудбал у истом тиму, иду у школе заједно, свирају заједно у рок бенду. Далеко је све то од идеалног, али све док живот побјеђује, како год те побједе биле мале, има наде за ову земљу и оне који у њој остану.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.