Александар Трифуновић: Са оволиком количином свакодневне хистерије не може се живјети, а богами ни преживјети

То што је Адис сам написао поруке мржње на свом ауту и кући, не чини их мање штетним.

Aleksandar Trifunović / 09. август 2019

Адис Поквић из Горњег Вакуфа сам је исписао увредљиве графите и пријетеће поруке на својој кући и по свом ауту о "балијама", о Сребреници, рату. Опсежним радњама на терену дошло се до материјалних доказа као и признања оштећене особе А. П. рођене 1987. године, да је сама починила радње које су окарактерисане као дјело изазивања расне и вјерске мржње, раздора или нетрпељивости, изјавили су из полиције.

Адис је објављивањем фотографија са порукама мржње постао звијезда у медијима, узимали су од њега изјаве, о њему су писани текстови. Фејсбук је након тога уобичајено "горио" од виртуелног фајта, онако како то овдашњи свијет најбоље зна и једино умије. До краја. Виртуелни удар био је једнак оном топлотном. 

Вијест да је Адис поруке мржње исписао сам данас не изазива ни приближне реакције и интерес медија и публике као што је вијест о фасади и каросерији пуној мржње изазвала прије неки дан. Медијима је, као и Адису, очигледно досадно и знају да приче о помирењу, успјеху, суживоту и срећи не пролазе ни близу као оне о рату, несрећи, мржњи и страху. Јер за боље и не желе да знају. И нису само криви медији, крива је и публика која већински тражи такве медијске производе, не схватајући своје саучесноштво у стварању све веће хистерије, мржње и страха.

У послијератном друштву као што је босанскохерцеговачко, у којем процеси суочавања са прошлошћу никада нису покренути и у којем се свакодневно отварају, али не и затварају ратне приче, управо медији би требало да буду најосјетљивији на теме које могу постојећу страх и мржњу поспјешити. Међутим, сасвим супротно, већина медија у БиХ подилази најнижим страстима публике, тргујући емоцијама. Власти оваква ситуација, која се сваког тренутка може отети контроли, не занима, јер су оне и формиране управо на најнижим страстима већине, и јер је њихова свакодневна пљачка периферна тема у односу на добро старо убијање. 

А за то им требају и балије, и четници, и усташе, и живи, и виртуелни. 

Адис је само будала. Велика. 

Међутим, то што је сам написао поруке мржње на свом ауту и кући не чини их мање штетним. Јер те и такве поруке и даље ће се појављивати по стадионима, на јавним скуповима, на зидовима и знаковима покрај пута, по медијима. Јер их публика схвата као зајебанцију, као идентитетске пароле у свијету у коме комшија и "други" и не требају.  

А требало би, ако већ није прекасно, као друштво да почнемо да се лијечимо, јер са оволиком количином свакодневне хистерије, не да се не може живјети, него ни преживјети.


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.