Александар Трифуновић: Само да овај мајмун не опали из тенка!

Један од најпопуларнијих бх. новинара објашњава зашто је важно бити оптимиста. При томе користи стилску фигуру која се неће свидјети овдашњим политичарима. Разговарао/ла: Асим Бешлија Фото: интервие.ба

Asim Bešlija / 09. август 2017

ПАМЕТЊАКОВИЋИ И ПРОТЕСТИ: “Учествовао сам у многим активистичким протестима којима се настојало промијенити одређене ствари. И увијек је та врста активизма изазивала више критике од саме политике која је довела до таквог стања. Толико су ти паметњаковићи блажи према политици него према самој критици тог система да то никако не могу да схватим”

ПОЛИТИКА ЈЕ ТУ ДА СЛУЖИ: “Политика не смије бити на пиједесталу. Политичари не смију бити елита. Политика је ту да служи. А код нас је политици све дозвољено. У таквој ситуацији сва политичка рјешења уназађују и унесрећују грађане. У суштини, морамо натјерати политику да се бави нама, а не собом”

Главни и одговорни уредник онлине магазина Бука из Бање Луке, Александар Трифуновић, каже да је, упркос свакодневним искушењима, ипак оптимиста у погледу свега што се дешава у Босни и Херцеговини. Песимизам сматра идеалним горивом за одржавање садашњег режима и његових попратних посљедица. А, има ли разлога за оптимизам? Има! Ми нисмо најлошији на свијету, не живимо у најгорим економским условима и имамо ресурсе због којих вриједи остати овдје. Само се треба пробудити и негативну енергију претворити у акцију.

 ИНТЕРВИЕ.БА: Ако бисте били у прилици да ширите оптимизам међу овдашњим људима, шта бисте рекли, због чега је вриједно остати и опстати у овој земљи?

ТРИФУНОВИЋ: Оптимизам је најздравији однос који човјек може имати према себи. Једини оптимизам који поштујем је оптимизам према себи. Речено математичким рјечником, скупом оптимизама према себи ово друштво ће постати оптимистично. Имамо песимистично друштво јер је људима потпуно убијено достојанство, потпуно су понижени и у том стању изопштености из друштвених кретања имате ситуацију да је песимизам доминантно стање. У суштини, песимизам не мора бити везан, нити је увијек везан, за материјалну ситуацију, он је нека врста предаје. Можеш да критикујеш ово друштво и говориш о најгорим особинама, али док год имаш наде да ће оно да се промијени, а мени је то искључива мотивација за рад, то јесте оптимизам. Овдје људе који критикују сматрају песимистима. Не, него они који не раде ништа, људи који су се предали, они су песимисти. Тај је песимизам заправо кукавичлук.

ИНТЕРВИЕ.БА: Који су аргументи за то?

ТРИФУНОВИЋ: Моји аргументи су: све док имаш разлога да устанеш, имаш разлога да будеш оптимиста. Не можеш промијенити државу то јутро кад устанеш, али сигурно у том дану, једном једином дану, можеш промијенити себе од јуче. И свака промјена себе од јуче је нека врста напретка и нека врста оптимизма. Ми нисмо најлошији на свијету, ово није најлошија земља, ово нису најтежи економски услови, има много горих. И управо због тога требамо имати дозу оптимизма да нам може бити боље. 

ИНТЕРВИЕ.БА: Гледајући комплетну ситуацију, поготово кроз призму медија, стиче се утисак да овдје ништа не ваља. Шта, заправо, ваља у овој земљи?

ТРИФУНОВИЋ: Суштина политичког живота овдје јесте да ми од наших политичара очекујемо да направе што мање штете. Тако да је политичко новинарство, у овим мањинским медијима који нису под контролом, уствари стајалиште да политичари не направе велику штету. То је оно кад мајмун уђе у тенк – само да мајмун не опали из тенка. Ми се надамо да ови мајмуни неће опалити, ето шта свих ових година радимо.

Имати овакву земљу и овакву конфигурацију терена, геостратешки положај, квалитет воде, то су све претпоставке које говоре да овдје вриједи остати и борити се. Поред тога, потребна нам је и мала промјена менталитета: мало више оптимизма, да више цијенимо себе а мање оне који нас понижавају. Песимизам је идеално стање за оне који владају овом земљом. И како год ствари набацимо на папир, много је више разлога да људи остану да живе овдје него у неким већим земљама, гдје је степен сиромаштва много већи.

ИНТЕРВИЕ.БА: Опет остаје та медијска слика која људе, између осталог, тјера да гледају ван граница БиХ.

ТРИФУНОВИЋ: Кривити медије за ово стање је изговор за несхватање проблема. Ви, без обзира на медије, имате све услове да сазнате гдје смо, како стојимо, јер с данашњом технологијом нико не може да вас превари и слаже. Кад вас неко изманипулише, то је на вашу сопствену глупост. Ако не желите да будете преварени, медији ту не могу ништа. Ево примјера: имамо ситуацију да је БиХ по резервама воде у европском и свјетском врху, а истовремено увозимо воде више него што нам треба. За то нису криви медији. Ми смо криви што се не знамо ни воде напити.

ИНТЕРВИЕ.БА: Шта вам је најинтригантнија тема, чиме се највише бавите, шта радите с гуштом?

ТРИФУНОВИЋ: Ја волим фотографију, радим путописе. Мени је морање писати о неким стварима. Не знам зашто бих писао о Бакиру Изетбеговићу и Милораду Додику кад то нису људи који би мене уопште занимали да нису на позицијама на којима јесу. Приморан сам да се бавим људима које у нормалним условима не бисмо примјећивали. То је неко морање. Попут гласања у БиХ. Зажмириш и гласаш за људе за које знаш да су толико искомпромитовани, да нема нових лица. Друштво треба почети чистити тамо гдје је најпрљавије, а то је у врху политике.

ИНТЕРВИЕ.БА: Је ли вас страх бавити се оваквим темама у ово вријеме?

ТРИФУНОВИЋ: Сваки нормалан човјек има тај страх, јер толико је будала око нас да је довољна само једна да направи хаос. Имамо свијет пун будала. Враћамо се оном мајмуну на почетку: једно је кад мајмун води државу па кад сједне у тенк; друго је кад на улици имаш људе, који су наизглед нормални, који могу да ти упропасте живот јер им се не свиђа како пишеш. С друге стране, ако устукнеш, они побјеђују. Сви требамо пружити шансу нормалним људима и показати да нормалан живот нема цијену. Јер ако је услов нормалног живота да се повучеш, да не тражиш да живиш боље, у складу са свијетом, ти си онда пристао да живиш на ненормалан начин. И на неки начин си прешао у свијет будала.

ИНТЕРВИЕ.БА: А шта је за вас данас највећа ублеха која се пласира јавности Босне и Херцеговине?

ТРИФУНОВИЋ: То што мислимо да је виртуални активизам најбитнији, или чак једини могући активизам. Осјећај да ако нешто лупите на Фацебооку или на Титтеру, да је то сасвим довољно од вас. Лјуди су махом незадовољни и своје незадовољство требају претварати у конкретне акције како би елиминисали узроке проблема који их тиште. Учествовао сам у многим активистичким протестима којима се настојало промијенити одређене ствари и увијек је та врста активизма изазивала више критике од саме политике која је довела до таквог стања. Значи, толико су ти паметњаковићи блажи према политици него према самој критици тог система да ја то никако не могу да схватим.  

ИНТЕРВИЕ.БА: Је ли могуће у оваквом уставном оквиру и политичком систему очекивати промјене?

ТРИФУНОВИЋ: Мислим да је то једна од моћних мантри која нас удаљава од суштине. То је да је систем у БиХ такав да онемогућује било какву промјену. Подсјећам да је Дејтонски споразум прекинуо рат, али није донио мир. Ми у БиХ нисмо у миру. Имамо систем и државу који су опасни по живот. Ако овим политичарима дате прекомпоновање устава који је био привремено рјешење, онда можете довести до још горе ситуације. Памет потребну за тај захват ја не видим код садашње политике. Код локалних заједница, на примјер, можете мијењати ствари и унаприједити живот на највишем могућем нивоу. А, то нико не ради. И ту се жале што имају кантоне, ентитете. Али имаш локалну заједницу у којој ти нико не смета.

ИНТЕРВИЕ.БА: Шта је онда то конструктивно рјешење које нам тренутне политике не нуде?

ТРИФУНОВИЋ: Политика не смије бити на пиједесталу. Политичари не смију бити елита. Политика је ту да служи. А код нас је политици све дозвољено. У таквој ситуацији сва политичка рјешења уназађују и унесрећују грађане. У суштини, морамо натјерати политику да се бави нама, а не собом.

ИНТЕРВИЕ.БА: Да ли ће приближавање ЕУ довести до битнијих промјена?

ТРИФУНОВИЋ: Мислим да Европска унија ради погрешно и да би могла људима боље да дефинише који су то бенефити уласка БиХ у породицу европских народа. И ма како ЕУ тренутно пролазила кроз турбуленције и проблеме, она је једино рјешење за БиХ. Мислим да јој се требамо окренути и тежити. Наши политичари користе ЕУ као политички алат, или да уцјењују европске званичнике, или да они воде тај процес, а да ни они ни већина народа нису свјесни тог процеса, одговорности и обавеза. Као ни бенефита које добиваш кад постанеш дио те породице. У смислу свега, поплава, климе, миграната, инвестиција, само заједно се можемо борити. БиХ не може сама. И то је свакако једино друштво које нас жели у свом кругу. Нико други. Имамо ту опцију или да останемо сами, а ту смо најгори. 

Преузето са интервие.ба 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.