Александар Трифуновић: Схватио сам своје родитеље тек кад сам и сам постао родитељ

Сада ћу можда рећи нешто што ће већину родитеља разљутити, али најважнији разлог што своју дјецу не тјерам да ме слушају без поговора јесте тај што је врло лако научити неког да слуша, али ако их томе научим, онда ће увијек неког слушати, а то не желим.

Aleksandar Trifunović / 17. октобар 2016


Када смо се прије неколико година у Војводини заувијек опростили од баке, међу њеним стварима потражио сам кутију старих фотографија, коју је она чувала као највеће благо. Кад год смо долазили, доносили смо јој наше фотографије, које би она дуго гледала, прије него би их спремила у кутију. У кутији сам пронашао њој најдражу фотографију - мама Лјудмила и ја фотографисани код локалног фотографа. Некада је то био посебан догађај, кад фотограф долази, а породица се уреди у своје најбоље издање. Моја фризура на овој црно-бијелој фотографији најбоље објашњава о чему говорим...Бака Лјуба је јако вољела ову фотографију. Живјели смо далеко и ма како често долазили из Босне, њој је то било мало. Усамљеност се лакше подносила уз црно-бијеле успомене у њеним рукама. Колико их је само пута прегледала, помислио сам. Да ли ће нама наша дјеца недостајати колико смо ми недостајали својим родитељима, питам се као родитељ често.

 

Породичне фотографије

 

Иако често користим фото апарат, своју породицу фотографишем ријетко. Не трчим за својом дјецом да забиљежим баш сваки тренутак њиховог одрастања.  Држим то непотребним. Волим да се добро осјећамо на ријетким породичним фотографијама. Оне су наше иконе. Замишљам како ће им некада оне значити, као што мени значе оне које чувам. Имамо обичај да се фотографишемо сваке године посљедњег дана љетовања, када смо одморни, задовољни, осунчани…срећни. Тако нам је било у Грчкој ове године. Возили смо се обалом Егејског мора. С лијеве стране Атос, обасјан наранџастим сунцем, успјешно се такмичио у величини са морем. Веселе козе у стадима господариле су магистралом, као да су нас тјерале да застанемо и још боље погледамо овај лијепи комад земље око нас. Пјевушили смо у фалшу неку домаћу пјесму коју сви знамо. Помислио сам у том тренутку да ли ће се наша дјеца сјетити овог дивног љетовања и како смо били срећни ових сунчаних дана, када буду у нашим годинама. Вјерујем да хоће, да ће га се сјетити, као што ћу ја тренутке када смо заједно памтити као најљепше у животу. Вјерујем да ће живјети боље од нас, ма гдје то било. Да ће запамтити Грчку, Ситонију, море, прва пливања и сунце, које овдје залази божански, тај тренутак кад црвенило и пурпур просут морем на тренутак пролазност учине смисленом.

 

 

Марија и Михаела

 

Име Михаела добила је по Михољском љету, по тим ријетко топлим јесењим данима. Појавила се пред поноћ, бабица је изнијела из сале и показала ми је. По главици је био просут дјечији пудер, или нешто слично томе. Плакала је јаче него што је могла, а мени су се одсјекле ноге. Буљио сам у њу и нисам знао шта да радим, не због неспретности или страха, не, била је једноставно неодољива. Таква је остала, таква ће знам и остати. Ма како тим неваљалим аргументом успјешно нервира Марију, необорива је чињеница да, иако њих двије волимо исто, њу волимо дуже.

 

Марија, иако је дошла друга, не даје предност никоме. Родила се у великом стилу, таман у тренутку док је Бањалуку затресао земљотрес и замало на сестрин рођендан. Као да је хтјела да јој поручи, Михаела, са мном нема зезања, од данас дијелимо све. Од тада воли своју сестру више него било кога.  Прошла је храбро једну операцију. Размазили смо је и не жалимо. Жао ми је што бака Лјудмила није доживјела такву фрајерицу.

 

Бити дио њиховог одрастања је големо. Учимо од њих. Своје су до максимума, па макар и на сопствену штету. Ваљда ће временом тај познати став да омекша… 

 

 

Одрастање

 

Године нас не штеде. Дјеца која расту најбољи су доказ брзине проласка времена. Родитељство је тешко, нема рецепта и нећу то ни покушавати у овом тексту. Милица и ја се трудимо. Тешко је, лаже свако ко каже другачије. Свако дијете је свемир за себе. Имамо двије кћерке, Михаелу и Марију, и ма колико су сличне, разлике су велике. Помислили смо да ће нам лакше бити са млађом, али она је наметнула своја правила нама, прије него смо ми успјели своја наметнути њој. Као и старија јој сестра. Збуниш се у тренутку када кренеш да пољубиш и помазиш своје чедо, а она ти се измакне и истрчи из стана јер јој је приоритет игра с другарима. А до јуче ти није хтјела из наручја. Трудим се да дјеци будем партнер у одрастању, иако знам колико то може бити погрешно, ухватим себе како се трудим да будемо другари. Врло често ми се то обије о нос. Тако да држим да треба направити границу и поставити ствари тако да се зна ко је ко, ко родитељ, а ко дијете и инсистирати на том односу док год је потребно. Јер ја сам своје родитеље разумио тек кад сам и сам постао родитељ. А са ове дистанце, могу рећи да су јако добро обавили посао са мном и сестром.

 

Правила

 

Слаб сам са правилима. Трудимо се као родитељи да их постављамо што мање. Можда из страха од пораза. Ја сам, као и свако дијете, врло често бирао да не слушам своје родитеље.  И то је природно. Идеално би било да сами закључе шта је добро, а шта лоше по њих. Но, трновит је пут до идеалног. Због тога вјештина родитељства није у постављању ригидних правила, него да заједно радимо на томе да дјеца сама дођу до њих, да живе са њима. Мислим да систем награђивања, али и кажњавања ту може да буде користан. Награда након испуњених обавеза је добар модел. У границама нормалног, наравно. И сада долазимо до батина. Нисам их много добио, озбиљне можда два пута у животу, али тад сам их стварно био заслужио. Ми своју дјецу не кажњавамо батинама, иако нас знају излудити од неслушања и некад се врло тешко носимо с тим. Али сам примијетио да када изађу из тог стања које је наљутило и нас и њих, кад им предочимо како су се понашали, буде им криво и стиде се. Све су боље, барем се мени тако чини. Сада ћу можда рећи нешто што ће већину родитеља разљутити, али најважнији разлог што своју дјецу не тјерам да ме слушају без поговора јесте тај што је врло лако научити неког да слуша, али ако их томе научим, онда ће увијек неког слушати, а то не желим. Нека слушају себе и своје срце и нека се науче да живе са посљедицама својих одлука. Тешко је доћи на тај ниво, али то ће им бити довољно.

 

Лјубав и поштовање

 

Мој деда Михајло је за мене, док сам био мали, говорио да сам мали човјек. Тако и ја третирам своје кћерке. Као мале људе. Дјецу требамо поштовати, непрестано им давати до знања да су вриједни поштовања. Не смијемо си дозволити да их вријеђамо, па макар и у шали, а посебно у тренуцима љутње. Учим их да знају заслужити својим понашањем поштовање других, другара, тета у вртићу, учитељице, а то је једино могуће ако поштују друге. Брзо одрастају, па се трудим да проводимо што више времена заједно. У сваком тренутку им показујем колико их волим и колико су заслужиле ту љубав. У љубави се не може претјерати, тврдим. Мој посао је такав да много путујем, а кад год имам прилику на та путовања водим и своју породицу. Упознајем их са новим предјелима, са њиховим вршњацима који живе у другим градовима и државама. Желим да шире своје видике и да не признају границе међу људима. Брзо ће кренути својим путем, то је неминовно. Једино што могу јесте да максимално искористим вријеме које сада проводимо заједно, дајући им сву своју љубав и пажњу.

 

Родитељство

 

Од мојих родитеља сам научио много, важну основу која ме води кроз живот. Нисмо никад имали превише, али довољно за неки пристојан живот. Када сам на самом почетку 1990. године кренуо из Теслића за Бањалуку на студије, мајка Лјудмила ми је спаковала два тањира и два прибора за јело, које и данас користимо у нашем стану. Научила ме да себи знам направити пар јела и рекла “од данас ти ја више не кувам”. И даље се држим тих рецепата и волим да кувам својој породици. Отац Владимир ми је јасно дао до знања да нећу моћи остати у породичном стану ако не мислим радити, али да могу студирати ако желим и да ће ми они помоћи колико буду могли. Иако се можда чине окрутним, држим ове поруке пресудним за одлуке које сам доносио касније у животу, а које су се показале исправним. Док сам студирао, радио сам све за шта ми се указала прилика, од пописа људи по селима за сликање плућа, продавања патика, анкетирања, конобарисања, пуштања музике у ноћном клубу… Своју дјецу ћу такође учити да раде, да се науче живјети од властитог рада. Најважнијим задатком родитељства сматрам научити дјецу да се могу бринути о себи, и да, када једном крену на свој пут, буду спремни носити се са животом. Лјубав није у непрестаном посједовању дјеце и константном испуњавању њихових жеља, затрпавању скупим поклонима, љубав према дјеци је у подршци њиховој срећи, њиховим активностима и стварима које воле да раде. Да имају онај осјећај који ће им у животу требати, да су им родитељски дом и родитељи, док их има, она мирна лука у којој могу да се одморе од буре и дугих пловидби, прије него крену у нове пловидбе.

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.