Александар Трифуновић: Сребреница, дјечак и дрон

Не памтим кад сам се последњи пут насмијао над неком сликом из Сребренице.

Aleksandar Trifunović / 11. јул 2019

Има 15 година како ме контактирао познаник који је радио за велику, међународну филмску продуцентску кућу. Рекао ми је да га занимају ратне приче из Босне и Херцеговине и да су они спремни да плате људима који би да говоре о томе. Не занима га, рекао ми је, национална припадност приповједача, већ искључиво да прича буде добра. Хонорар за уобичајеног свједока рата је 300 марака, али ако је прича крвавија, каже, онда је хонорар и до 600 марака. 

 У годинама након рата, страни новинари у нашу земљу забасају ријетко. А и кад дођу, не занима их нарочито како данас живимо или како ћемо живјети сутра. Занима их како смо умирали јуче.  

Био сам у Сребреници у јуну ове, 2015. године, са екипом из редакције. Тих дана, најчитанија вијест на локалном порталу била је да се отворила сластичарна, ашчиница, тако да се у овом граду након 20 година може појести колач. Из разговора са Сребреничанима, сазнао сам да и даље немају пекару, месницу, продавницу ципела... Мало их је, кажу, али воле свој град. Не воле што их се не сјете тако често као што их често спомињу. Власт је у Сребреници политички изабрана из Сарајева и Бањалуке. Након посла у Општини, изабрани иду својим кућама ван овог градића, чак и ван државе. Воле што имају рок бенд у ком свирају младићи који би, ако може, у Сребреници да остану. Да живе. 

Муамер, гитариста бенда, испричао ми је да га је ономад спопао француски новинар, инсистирајући да му прича о рату, о Сребреници и како је преживио. Њему је доста ових прича, испричао их је много пута, али је примијетио да новинар  има професионалног фотографа са добрим апаратом. Водио га је Сребреницом и околином, док га је Француз фотографисао са гитаром. 

У бенду свирају два Бошњака и два Србина, ако већ тако морам да кажем, и о нама нико не пише, а да смо се међусобно побили, сигурно би писали сви, каже ми он.  

Насмијао сам се када сам видио његове професионалне фотографије са гитаром. Добро су испале. Не памтим кад сам се последњи пут насмијао над неком сликом из Сребренице.

Након разговора са живим Сребреничанима, отишао сам у Поточаре. 

Камени бијели нишани у правилним колонама, непрегледним. Тек покоја бреза између гробова ремети овај тужни склад. Хиљаде људи којих више  нема. Који су мртви без икаквог ваљаног разлога. Тражим своје годиште читајући имена. Налазим стотине њих. Савременици смо, могао сам неког од њих срести, могли смо се неким случајем упознати, како се већ људи случајно упознају.

Тражим даље по споменицима. Годишта мог оца. Мојих ујака. Мојих стричева. Моје мајке. Моје сестре. Моје супруге. Мог дједа. Моје баке.  Сва годишта су ту, у непрегледном низу. 

Неке хумке нема ко да ожали, цијеле породице нестале су у десет дана јула, прије 20 година. 

Спомен подручје је тог дана било пуно фотографа и сниматеља. Ожалошћени,  навикнути на споредне улоге у животу у којем и Сарајево, и Бањалуку, и странце много више занимају њихови мртви, тихо и готово непримијетно долазе и одлазе са мезарја.  

Одједном, изнад главе, зачуо сам зујање, као да пролази велики бумбар. Изнад мезарја је лебдио дрон. Поред мене је протрчао дјечак, година моје старије ћерке Михаеле, првачић, рекао бих. 

 

 

Насмијан и раздраган, трчао је за дроном. Родитељи су тихо покушавали да га дозову, мислећи, ваљда, да није пристојно трчати по гробљу. Малишан се није дао омести. Трчао је између нишана, запињао и падао, пратећи летјелицу. 

Моје лице се озарило радошћу. Емоција коју сам осјетио гледајући дјечака била је неочекивана на овом мјесту и тиме још снажнија, готово катарзична. 

Малишан је у тренутку оживио хладно камено мезарје. Зачула се у тренутку кроз крошње младих бреза уобичајена граја једног малог рударског мјеста. Сви знају све о свима, гдје раде, шта праве за ручак, од чега су болесни. Мало, а опет топло људско станиште, како само могу да буду та досадна мјесташца у нас. 

Трчао је све док му дрон није нестао из видокруга и одлетио ка својој бази. Брезе су утихнуле. Пожелио сам другачији крај. Искрено сам навијао да стигне дрон, да га  ухвати својим малим рукама и понесе кући своју нову играчку. 

Вјероватно је овај живахни дјечак режисеру кварио замишљени кадар. Јер нема мјеста животу и смијеху у причи о Босни. Нема мјеста за Муамеров бенд. Крваве приче су скупље од људских и животних у хладној и промишљеној глави искусног филмског продуцента. 

Дјечак са дроном и моја Михаеала ваљда још имају шансу да живе своје животе, да имају своју животну причу, прије него добију готову, нашу причу, прије него их научимо на којој су страни, ко су наши, а ко њихови. Прије него их натоваримо добро припремљеним теретом историје и прошлости. Прије него почнемо све по старом. Све је до нас. 

Или ћемо изабрати да мртве оплачемо, људски и безусловно, и да онда изаберемо живот, једини који имамо. Или ћемо бити бесконачно тупав људски материјал за минут крваве приче у телевизијском дневнику досадних, а успјешних земаља. 

Трећег нема, па како нам буде, рођаци. 

 

Енглисх версион : Александар Трифуновић: Сребреница, А Боy анд А Дроне

БУКА АРХИВА

 

 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.