Ана Галић, професорица филозофије и социологије из Бањалуке: Мислити значи не уљуљкивати се у оно што нам је познато!

Мислити значи константан духовни напредак, у крајњем, преузимање онога стеченог у нашој култури и цивилизацији, унапријеђење и продужетак ка будућим генерацијама.

Maja Isović Dobrijević / 20. новембар 2019

Foto: BUKA

 

Професорица филозофије и социологије из Бањалуке Ана Галић у петак ће представити Кратки водич за све љубитеље мудрости „А ШТА ТО ЗНАЧИ МИСЛИТИ“. Ана кроз свој рад популарише филозофију организујући догађаје под називом Софиа кафе у којима разни аутори у угодној атмосфери једне бањалучке пицерије причају о разним филозофским темама и ради у двије бањалучке средње школе.

Пред саму промоцију разговарали смо са Аном о томе шта је филозофија, шта је мишљење, темама о којима она промишља.

Ана, у Бањалуци ће убрзо бити представљен Кратки водич за све љубитеље мудрости „А ШТА ТО ЗНАЧИ МИСЛИТИ“. Можеш ли нам укратко одговорити на питање које постављаш у самом називу своје књиге: шта то значи мислити?

Тако је. У петак, 22. новембра, са почетком у 19 часова, у Банском Двору грађани Бањалуке имаће прилику да чују нешто више на промоцији мог првијенца, а својеврсне личне карте и увода у свијет филозофије. А одмах ћу и одговорити на само питање – мислити значи не уљуљкивати се у оно што нам је познато; значи бити храбар, бити толико одважан да се усудиш крочити другим и другачијим стазама; значи пригрлити различитио, оно чудно и до сада непознато преименовати у нешто добродошло. Мислити значи константан духовни напредак, у крајњем, преузимање онога стеченог у нашој култури и цивилизацији, унапријеђење и продужетак ка будућим генерацијама.

Колико је мишљење као филозофски појам тежак и неухватљив, имајући у виду да су се тим питањем бавили најзначајнији филозофи, а ни они нам нису могли дати неки јасан и конкретан одговор?

И те како је тежак појам. И чак га се многи ни не дотичу уопште него сама та могућност мишљења остаје по стране – немишљења, јер се ми на неки начин већ увијек налазимо у мишљењу самом, па се зато врло лако на примјер логичко мишљење и сама логика уопште не зна представити нити објаснити на практичним примјерима па је зато волим поредити као са дизањем тегова у теретани. Иако је дизање тегова вјештина која нам неће донијети новац нити ће нам помоћи да добијемо посао, бар не директно, она јесте битна за функционисање нашег организма на оптималном нивоу, исто тако константно логичко размишљање, доношење судова, ставова, закључивање и објективно преиспитивање сасвим сигурно придоноси нашем бољем функционисању у свакодневним животним обавезама. Епистемологија, гносеологија се баве овим питањима, питањима могућности спознаје уопште и да, велико је то питање и питање, бар за сада, својствено само човјеку. Разлог више да се његује.

Колико људи који нису по вокацији филозофи размишљају о самом мишљењу?

То је већ питање личног афинитета. Неки људи заиста имају таленат за осмишљавање свога живота, за пропитивање о циљу и сврси постојања, неким баналним а тако типичним филозофским питањима, попут слободе, постојања загробног живота и сл. и са њима се може врло лако ступити у дијалог јер они већ посједују вољу за комуникацију. При томе заиста није битно да ли се баве филозофијом као предавачи или не. С друге стране, имате људе који се не могу одмаћи, односно издићи изнад материјалног, чулног и опипљивог без обзира колико се год они чак и уколико су на таквом радном мјесту као што је професорско – они не могу направити онај Јасперсов скок ка горе.

Шта је тебе подстакло да напишеш овај водич, коме је он намијењен?

Повод за водич јесте напор уложен приликом рада са средњошколцима који се по први пут сусрећу са типично егзистенцијалистичким темама а које сваког младог човјека прогоне – прве раскрснице, прве битније одлуке, избори, узимање слободе у своје руке, грађење личног идентитета и сл. те увида поготово у раду на ИБ програму Међународне матуре, колико заправо ти ученици јесу способно да изнесу знања током само пар година свога школовања, те колико су иностране методе рада напредније у односу на наше. По први пут сам у овом програму видјела да се за потребе проласка и добијања дипломе на овом програму студенти морају обучити и тестирати у писању сопственог филозофског есеја са заданим параметрима и тематиком, што у нашем наставном плану и програму није случај, па чак није био случај ни на факултетским основним студијама. А то је поражавајуће, Предмет филозофија, а прије тога логика служи дакле само да би се репродуковало знање из ове области а не да би се млади таленти оспособили да заиста и сами постану једни од будућих познатих и признатих ауторитета. А то се у иностранству управо његује. И то и сама покушавам да радим. теорија, бер директне примјене тога стеченог знања, ама баш ништа не значи. Само ишчитавање филозофских дјела, без икаквог рада на њима, ништа нам не користи. А да се може, чак и за једног средњошколца, научити много из саме историје филозофије и тако стећи потребно знање како би се задовољили критерији квалитетно написано референцираног есеја, за то су нам доказ управо наши ученици и у средњим школама а и на факулету. У овај водич сам уврстила и прво представљање филозофије као науке на Ноћи истраживача 2018. године, гдје сам заједно са својом екипом Младих филозофа освојила четврто мјесто са пројектом Декартовог буђења субјекта.

 

 

Кроз свој рад настојиш филозофију приближити свим људима који је желе упознати, извући је из строгих професорских кабинета. Колико нам је, према твом мишљењу, филозофија битна у свакодневном животу, јер тешко да можемо да замислимо човјека који бар једном није себи поставио питање: ко сам, шта радим овдје? А то су већ темељна филозофска питања?

Ту сам већ помало субјективна и тешко да могу направити одмак од саме себе јер сам филозофији допустила још од средношколских дана да ме окупира са својим мени најдражим питање Зашто? Па ми је онда и тешко да схватим како је могуће да неко себи не поставља питања која немају везе са уобичајеним квази-битним животним вриједностима гдје је једино битно имати запослење, једно, друго, треће, удати се ако си жена и изродити мноштво дјеце, а затим и остале материјалне ствари типа аутомобил, мало већи телевизор, редовно набављање најновијих верзија мобилних телефона и сл. Али таквих људи има и има их много. Пошто не би имало смисла да смо сви исти, материјалисти и идеалисти се разилазе у крајњем, па се онда слично сличном радује.

Филозофија је ипак у данашње вријеме изгубила на снази, људи су све мање заинтересовани за филозофска дјела. Можемо ли филозофији вратити некадашњу величину?

То је тачно, пад је примјетан, како и кроз продају филозофских дјела, тако и кроз сам рад али и кроз филозофски ангажман. Па рецимо да је најпогубнија по филозофију крилатица та да од филозофије нема користи и да се неко ко има талента за њу ради оглушује о своје истинске пориве те ће ради сигурне зараде и уздржавања своје будуће породице радије отићи па чак и надничити и донијети тај новац кући, него ишчитавати три Кантове критике и гледати како му породица нема комад хљеба. Бити филозоф ипак значи да треба и бити човјек и своје приоритете у одређеном моменту преокренути. А када нам се економска ситуација у држави ријеши онда ће и филозофи нићи као печурке послије кише.

Задњи пут кад смо разговарале тражила си посао у струци који данас ипак имаш, радиш у средњој школи. Колико ти тај стални додир са филозофијом даје снагу да не одустанеш од ње?

Недавно сам потписала уговор на одређено у којем стоји – година дана радног стажа. А наредне године пуним 10 година откако сам дипломирала филозофију и социологију. Много времена сам утрошила радећи послове како бих само прехранила себе и своје дијете јер као што рекох када ти је потребан комад хљеба приоритети се мијењају и ако будем морала опет ћу и чувати старце с раком на мозгу, чистити кафиће, тржне центре, зграде, бити помоћна куварица, новинарка, копирка и шта све не, а када год имам прилику враћам се својој љубави и читам, мислим и пишем. Да, поново радим као замјена на пар мјесеци, до наредног пута. Ученици ме питају па знају ли они да ви немате од чега живјети када престанете радити, и тиме заврши сва наша прича.

Ту долазимо до оне Марксове, прво база па духовна надградња. Колико нам је потребно да имамо ријешену егзистенцију да бисмо се могли бавити филозофским темам, је ли то филозофију чини, на неки начин, привилегованом „дисциплином“?

Доколица као извор филозофије, рече Аристотел. Да, управо је о томе овдје ријеч. А да ли је привилегована, прије бих рекла да је веома веома огроман напор и труд потребан да би се зауставила сва ужурбаност уобичајеног животног ритма како би се посветило вријеме управо сагледавању живота самог, људи око нас, наших живота и смисла наших живота. Бављење филозофијом није привилегија, управо обрнуто.

Из којих филозофа и филозофских тема ти црпиш снагу и инспирацију за рад?

Филозофи који мене  надахњују су сви они који су се искрено забринули над својим животом, они који су признавали сами себи падове и тежину коју живот сам са собом носи или што би рекао сам Сартр – цијеним људе који заплачу, који признају да су кукавице, али који крену даље. Моја неисцрпна мотивација јесте управо у стицању сопствене снаге да наставим са својим животом упркос свим препрекама које ме снађу на путу, а онда и да сво то стечено зање пренесем на друге.

Имајући у виду садашњост, каква нам је, према твом мишљењу, будућност?

Живимо у тренутку, живимо данас и то је најбољи рецепт који можемо преписати једни другима. Јер, будућност је неисписана и ама баш нико не може знати шта нас чека, нити кога појединачно нити друштво у најопштијем погледу. Дан по дан градимо и садашњост и будућност.

Везан текст:

Бранка Љубојевић, професорица српског језика: Далеко смо од многих европских стандарда, али у интелигентној и доброј дјеци не оскудијевамо!

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.