АНАЛИЗА Што ће бити с Хрватима у БиХ након хашке пресуде?

"Не знам што ми тко замјера. Моје је да водим једну политику у име свог народа. Нема ниједног разлога да ја као предсједник државе коментирам првоступањске пресуде, нећете наћи примјер било које друге пресуде коју сам коментирао тако. Наравно, када дођу другоступањске пресуде као ова сутра, ја ћу је апсолутно с те стране прокоментирати. Мислим да нема разлога да додајем било што је већ казао хашки трибунал о господину Младићу", изјавио је у интервјуу за Нову ТВ дан прије изрицања пресуде херцеговачкој шесторки Драган Човић, предсједник ХДЗ-а БиХ и тренутни предсједавајући Предсједништва БИХ у којем представља хрватски народ.

Gordan Duhaček / 05. децембар 2017

Унаточ томе што је Младићева војска протјеривала и убијала Хрвате у Хрватској и БиХ, унаточ томе што су се о хашкој пресуди ратном злочинцу Младићу огласили сви премијери и предсједници у регији, Човићу је то наводно испод части. Тренутни предсједник у сваком смислу пропадајуће БиХ још индиректно дијели лекције лидерима сусједних држава да су политички дилетанти јер су коментирали пресуду Младићу.

Ријеч је заправо о само још једном примјеру тога да се политички лидер босанскохерцеговачких (с нагласком на херцеговачких) Хрвата савршено уклапа као равноправан фактор у покварености, лицемјерју и неспособности тренутних лидера Срба и Бошњака у БиХ, Милорада Додика (предсједника Републике Српске и предсједник СНСД-а) и Бакира Изетбеговића (бошњачки члан Предсједништва БиХ и предсједник СДА).

Данас су у БиХ Хрвати најугроженији

Но не треба направити погрешку и Човићеву равноправност Изетбеговићу и Додику у демагогији тумачити и као равноправност босанскохерцеговачких Хрвата, једног од три конститутивна народа, у тренутном политичком уређењу БиХ. Баш обратно, непријепорно је да су бх. Хрвати у изнимно лошој позицији у институционалном смислу као најмалобројнија етничка заједница те да је одржавање таквог стања један од разлога пропадања БиХ. Такођер, бх. Хрвати су у међувремену маргинализирани не само због интервенција међународне заједнице у уређење Федерације БиХ и због катастрофалне бошњачке политике која све више исказује хегемонијске тежње, него и због низа потеза лидера попут Драгана Човића и ХДЗ-а БиХ, као и због Туђманове политике према БиХ из 1990-их те каснијег несналажења РХ када је ријеч о политици према сусједној држави.

Прије него што се позабавимо промашајима политике Човића и ХДЗ БиХ, те РХ, потребно је нагласити да се исти процес индоктринације национализмом и политизације религије од 1990-их до данас догодио и Бошњацима подједнако као и Србима и Хрватима у БиХ. То што су Бошњаци били неупитно највеће жртве рата у БиХ од 1992. до 1995. заправо је додатно појачало осјећај о себи као о безгрешној жртви који се до данас само још повећао. С друге стране, Бошњаци су увјерљиво најбројнији народ у држави и у међувремену њихов национализам угрожава БиХ подједнако или више од српског који си је геноцидом изборио 49 посто територија.

Не треба погрешно мислити да су Бошњаци у 2017. у друштвено-политичком смислу исти као Бошњаци из прве половице деведесетих. Из Сарајева артикулирана бошњачка политика - која би и у националистичкој и у квазиграђанској верзији резултирала бошњачком доминацијом - показала се у постратном периоду промашеном за будућност БиХ као и српска и хрватска. Мајоризација Хрвата кроз двоструки избор Жељка Комшића у Предсједништво као представника Хрвата који је де фацто изабран гласовима Бошњака само је додатно заоштрила односе међу Бошњацима и Хрватима у Федерацији БиХ. Актуално одбијање Изетбеговића и СДА да промијене изборни закон како би то убудуће било онемогућено само је један од бројних израза штеточинске бошњачке политике, која сада отворено ради на разбијању БиХ, само с другачијих позиција у односу на оне из Бања Луке и западне Херцеговине.

Бакир Изетбеговић је непријатељ боље будућности

Толерантни босанскохерцеговачки ислам је такођер доживио негативну трансформацију у протеклих двадесетак година, инфициран екстремизмом увезеним из Саудијске Арабије, али и тиме да се вјера претворила у средство јавне легитимације и друштвеног статуса. Примјерице у бошњачком дијелу Федерације БиХ петком од подне је значајан број јавних институција парализиран због чињенице да је добар дио запосленика на џуми, а Сарајево Филм Фестивал датум свог одржавања мијења прилагођавајући се рамазану. Некадашња донекле колонијална еуропска перспектива на Бошњаке као “племените дивљаке” односно “добри Бошње” посве је промашена и штетна када је ријеч о анализи БиХ у 2017. години. Бакир Изетбеговић је непријатељ боље будућности за БиХ и људе који у њој живе као и Додик и Човић.

Највећа је трагедија заправо у томе што Бошњаци данас у превеликој мјери производ злочиначке политике Радована Караџића и Ратка Младића. Потоњи их је по уласку у Сребреницу 1995. описао као “Турке”, а данас то де фацто чини Бакир Изетбеговић својим улизивањем Ердогану и измишљотинама о томе како је његов отац Алија Изетбеговић тренутном турском предсједнику на самрти оставио Босну “у аманет”. Немоћни да успоставе хегемонију над цијелом БиХ, па ни над Федерацијом БиХ као већим ентитетом, а оправдано незадовољни актуалним стањем нефункционалности федералних и државних институција чему, парадоксално, и сами дају свој дио доприноса, Бошњаци су фрустрирани и деструктивни као и друга два конститутивна народа.

Али све то и даље не може бити оправдање за Човића и ХДЗ БиХ који су неко вријеме глумили како представљају мотор приближавању БиХ Еуропској унији. Идеја Трећег ентитета у којем би бх. Хрвати имали већину није а приори лоша, но она тражи промјену Датонског споразума, за што тренутно нитко у међународној заједници није заинтересиран. Трећи је ентитет ипак можда неповратно компромитиран у презентацији, јер су га баш Човић и ХДЗ БиХ представили као насљедника тзв. Херцег-Босне, исте оне творевине којој је сад Хааг пресудио као удруженом злочиначком потхвату. Идеја да се Бошњаке може придобити за Трећи ентитет а да га се позиционира као насљеднике творевине која их је масовно стрпала у концентрацијске логоре 1993. толико је глупа и неодговорна да се види како је произашла из актуалне политичке елите сусједне државе. Додатни је проблем Човићев савез с Милорадом Додиком (успут, највјеројатније и разлог зашто је предсједник ХДЗ-а БиХ шутио о злочинцу Младићу), што значи да би се успостава Трећег ентитета требала догодити мимо Републике Српске, из које су Хрвати чак и успјешније него Бошњаци етнички очишћени. Но у западној Херцеговини су још почетком деведесетих одлучили отписати све друге Хрвате који живе у БиХ у корист својих партикуларних интереса, а данас их још додатно вријеђају као “даиџе” ако нису на службеној линији коју диктира ХДЗ БиХ и Човић. Како је ХДЗ БиХ компромитирао идеју Трећег ентитета Тотални је мистериј зашто је итко у западној Херцеговини мислио да је паметно истовремено бранити злочиначку Херцег-Босну и њено ратно водство, а онда у том контексту прозивати скандалозно непроцесуирање злочина Армије БиХ над Хрватима. Упозоравати да су се “њихови” злочинци извукли, а притом “наше” уздизати у хероје невјеројатно је националистичко лудило и, још важније, лоша и неучинковита политика. Да су се политички и интелектуални лидери бх. Хрвата барем тактички одмакнули од глорификације Херцег-Босне и ратних злочинаца, приједлог Трећег ентитета имао би много већу политичку тежину. Ослањање бх. Хрвата на Загреб досад није получило ама баш никакав резултат у остваривању Човићевим декларираних политичких циљева. С обзиром на међународну репутацију РХ то и није неко изненађење. Парадно састанчење Човића с Колиндом Грабар Китаровић и Андрејем Пленковићем који ни Хрватској нису у стању помоћи, само подсјећа на истовјетан - и подједнако неуспјешан - образац из деведесетих када се ходочастило Фрањи Туђману, наставак удруженог злочиначког потхвата другим средствима и с новим актерима. Загреб не може помоћи босанскохерцеговачким Хрватима Ако су босанскохерцеговачки Хрвати досад ишта могли научити, онда је то да кад загусти не рачунају на Хрватску, која ће - посве логично - увијек прије жртвовати њихове интересе него своје. То је доказао још Фрањо Туђман и кроз успостављање и кроз касније укидање Херцег-Босне, оба пута јер је то примарно њему било у интересу. Уосталом, без обзира на велику буку протеклих дана с деснице, значајан дио грађана РХ, ако не и увјерљива већина, нема намјеру ишта жртвовати у име било којег конститутивног народа из сусједне државе. У РХ не постоји већинска подршка да се још једном петља у БиХ, што год говорили из службених кругова. Пресуда херцеговачкој шесторци је била и окидач за нову рунду јавне мржње између Бошњака и Хрвата коју само ријетки покушавају спријечити, док већина у свему томе здушно судјелује. Кренуло је спаљивање хрватских застава и хакерски напади на неке западнохерцеговачке медије, чиме се на још један начин демонстрирају бошњачке хегемонијске намјере и бахатост према најмањем конститутивном народу. То је само још једно подсјећање да јучерашње жртве могу бити сутрашњи починитељи. Због тога се у знак протеста самоукинуо и популарни западнохерцеговачки портал Поскок, баш у складу са сулудим Праљковим потезом јавног самоубојства којег су хвалили као хероја. Праљак је против пресуде о себи као ратном злочинцу просвједовао суицидом који је засјенио све жртве злочина ХВО-а, а Поскок против реалне угрозе слободе говора просвједује тако што остварује оно што је и била намјера хакерских напада - ушуткавање тог медија. Све супротно од разума. Док се у БиХ Бошњаци и Хрвати свађају, профитира Милорад Додик Праљково самоубојство је, нажалост очекивано, довело до тога да се и бошњачка и хрватска политика у БиХ додатно укопају у постојећим деструктивним позицијама. Код Бошњака се може примијетити да се хашка осуда лидера Херцег-Босне у рату користи као потврда исправности бошњачке политике у 2017., што је прозирна манипулација. Човић и екипа су се пак одлучили још више завезати уз идеју којој је пресуђено као удруженом злочиначком потхвату и још једном заиграти на карту Загреба, што ће још више маргинализирати позицију бх. Хрвата. Због своје бројчане доминације унутар Федерације БиХ те веће политичке моћи, за додатно заоштравање односа већи дио одговорности сноси бошњачка политика. Умјесто да се из Сарајева бх. Хрватима изађе у сусрет, њих се напада. Сватко своју катастрофалну политику оправдава туђом. И док се грађански рат Бошњака и Хрвата преселио на друштвене мреже и у подручје дигиталног, све са стране са задовољством гледају Милорад Додик и Република Српска. Повијест се понавља, иако не као фарса, него као наставак трагедије из деведесетих - од бошњачко-хрватског сукоба највише користи ће имати насљедници злочиначке и геноцидне великосрпске политике Ратка Младића и Радована Караџића.

 

Инде


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.