Андреј Николаидис: Интелектуалци су људи који не знају ништа о стварности

Одаћу вам једну тајну из интелектуалачког заната. Кад си фудбалер и у противничком шеснаестерцу ти побјегне лопта, тражиш прву противничку ногу и бацаш се преко ње. Кад си интелектуалац који је управо изрекао глупост, на располагању ти је читав низ фраза.

Andrej Nikolaidis / 09. септембар 2015

 Један од поузданих знакова да смо отишли предалеко и да нам нема спаса је цвјетање култа интелектуалаца као коментатора такозваних „друштвено-политичких збивања“, илити „стварности“.

Најприје: интелектуалци не знају ништа о стварности. Бити интелектуалац значи умјети на псеудо-елоквентан начин властиту субјективну стварност представити као објективно тумачење стварности. Једноставније речено: интелектуалац је човјек који вам властити трип продаје као анализу.

ИМАЛИ СМО ОД КОГА НАУЧИТИ

Овако вам то изгледа: почне такозвано Арапско прољеће. Интелектуалци се јаве и кажу: величанствено, покрет маса у правом смјеру, истинска демократија, прави учесници Дантона и Робеспјера су данас на тргу Тахрир, Европа би се демократији имала учити од Арапа...   Неколико година касније јасно је да је резултат Арапског прољећа било уништење секуларних диктатура и затирање сваке могућности да се у блискоисточним државама формира просвијећена средња класа, потом (или прије свега) јефтинија нафта за Западњаке, па онда још и ИСИЛ и избјеглице које су, шта да вам кажем, драги Европљани, нежељен додатак на цијену за јефтинију нафту.  Бити такозвани јавни интелектуалац и тако се просути на питању Арапског прољећа је исто као бити астроном и Сатурн смјестити у средиште црне рупе која граничи са нашом галаксијом, доље десно, изнад Албаније.  Али, сваки прави интелектуалац има спреман, учен и ефектан одговор на сваку глупост коју је икад рекао/написао – упс, заборавио сам да се изразим на лијепом и надасве прегледном политички коректном говору, дакле: рекла/написала-рекао/написао-рекло/написало. Имали смо од кога и научити. Од највећих. Фуко је подржао Хомеинија. Чомски Пол Пота. Хајдегер Хитлера. Па је онда, Хајдегер, промрмљао нешто о „унутрашњој величини национал-социјалистичког покрета“ и у посљедњем интервјуу поручио како „нас може спасити само један Бог“. Са чим се слажу и Фатмир Алиспахић, Амфилохије Радовић и Марко Перковић Томпсон.  Одаћу вам једну тајну из интелектуалачког заната. Кад си фудбалер и у противничком шеснаестерцу ти побјегне лопта, тражиш прву противничку ногу и бацаш се преко ње. Кад си интелектуалац који је управо изрекао глупост, на располагању ти је читав низ фраза које ем објашњавају како си, заправо, био у праву, ем још стварају утисак да си начитан. Рецимо, овако: то што сам рекао није тачно, али јесте истина: на појавном нивоу то је криво, али у суштини истинито. А истина се у свакодневно пробија једино уз извјесна искривљења. Ваљал’ ова?   

НАЈБОЉЕ ЈЕ ОСТАТИ НИЈЕМ

Године 1937. група лијевих европских интелектуалаца, које је предводила Нанц Цунард (у тој групи био је и .Х. Ауден) из Париза је послала, данас бисмо рекли, отворено писмо на адресу 200 писаца. Сматрали су да ситуација у Шпанији таква да захтијева да се интелектуалци, је ли, јавно очитују. Стога су писцима поставили једноставно питање: јесте ли за Франка или за Републику? Добили су одговор од 147 аутеура. Нјих 126 подржали су Републику. Пет њих подржало је Франка. Док је шеснаест писаца саопштило: НЕУТРАЛАН. А ко су ти шупци, питате се сад? Великани, бојим се: Х. Дж. Велс, Хаксли, наравно Езра Паунд и - Т. С. Елиот.     Елиотов одговор могао је изненадити само оне који о његовој идеолошкој позицији (за Паунда је, рецимо, било изненађујуће што није директно подржао фашисте – што ће, као што знамо, касније и учинити) нису знали ништа. Био је то човјек који је у свом часопису Тхе Цритерион годинама тражио такозвани Средњи пут, Виа Медиа, између фашизма и комунизма. „Иако природно осјећам симпатије (за шпанске борце за слободу), ипак сам увјерен како је најбоље да ипак неколико људи од пера остане нијемо“, написао је Елиот у писми Цунардовој.  Елиотов конзервативизам и његово схватање хришћанства водили су га ка таквом одговору. Свега двије године касније, у јануару 1939.,  његов Тхе Цритерион престао је да излази - дошао је до краја Средњег пута који није водио никамо. Елиот је показао како је држати се средине (тај прецијењени „здраворазумски“ став) понекад најгора ствар коју можете учинити.  Са друге стране, понекад је, заиста, најбоље остати нијем. Понекад је једини интелигентан одговор – не дати одговор. Увјерење да разумијемо процесе којих чак нисмо ни свјесни од интелектуалаца ствара дворске луде владара свијета. Наша улога на њиховом двору је да критички мислимо и тако пук замлаћујемо а моћније засмијавамо. Наводно је Арсен Дедић у једном разговору Бори Ђорђевићу рекао: "Немој никоме причати о ономе што сам ти прешутио".  Ето супротности нашем интелектуалном дискурсу луде.

(зурнал.инфо)


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.