Андреј Николаидис: Наш примарни проблем није глобални капитализам него локални идиотизам

Успркос великим ријечима, уздигнутим и спаљеним заставама, фашистичким поздравима и хиперинфлацији протестних нота, суштина актуалног српско-хрватског спора је врло проста те изнимно ниска и кварна, пише Андреј Николаидис за Ал Јазеера Балканс

Andrej Nikolaidis / 08. август 2016

 Изгледа ли вама данас, док пратите вербално препуцавање између Србије и Хрватске, ратне игре којима недостаје само пуцање, да је овдје неко научио лекцију деведесетих година 20. вијека? Док гледаш параду хрватских неонациста у Книну, можеш само констатовати како није научена ни лекција из четрдесетпете.

Упркос великим ријечима, уздигнутим и спаљеним заставама, фашистичким поздравима и хиперинфлацији протестних нота, суштина актуелног српско-хрватског спора је врло проста те изнимно ниска и кварна.

Са једне стране, ХДЗ-ова Хрватска кроз прославу одбрамбене и легитимне акције ослобођења свог окупираног територија, покушава легитимизирати монструозну НДХ, а њену идеологију представити као мало десно скретање на исправном, патриотском путу који је нацију из бездржавне таме прошлости водио до ослобођења Книна.

Са друге стране, кукњавом о НДХ и хрватском фашизму, Србија покушава легитимизирати властити и оправдати окупацију Хрватске коју је спровела деведесетих.

Четврт је, дакле, вијека прошло - и ни макац. Један корак напријед, два назад. Иста мета, исто одстојање. Допуните низ омиљеном вам народном мудрошћу.

Тако је то: за разлику од гадости, која се на и у човјека лијепи и не можеш је испрати, добре и лијепе ствари су ломљиве, лако од њих остану тек крхотине у руци.

А ко није био заведен?

Ако сте се прије коју годину нашли у центру Загреба чинило се како нема мјеста на овој планети које је даље од Тхомпсонове естетике и усташке етике. Нисте могли не помислити како револуција само што није. Студенти су блокирали факултете и борили се за бесплатно образовање, на трибинама су лијепи и паметни млади људи позивали на директну демократију, у Пифу је сједио Мишо, као Тито у вишкој пећини, и ковао велике планове који су реализовани у Кину Еуропа, гдје се одржавао Хорватов Субверсиве Филм Фестивал, уз Корчуланску школу најважније окупљање лијевих интелектуалаца икада одржано на југословенском простору; на све стране, гдје год да кренеш или сједнеш, морао си чути вербалне обрачуне са глобалним капитализмом.

Али као што је након Бреита постало јасно да лондонски Цит није Енглеска, тако је данас очито да Кино Еуропа није Хрватска.

Једном сам на трибини која је одржана баш у Загребу, баш у оквиру Субверсиве Филм Фестивала, говорио о томе како су радници Фабрике грађевинских машина "Радоје Дакић" из Подгорице, у јануару 1989. године, у националистичким демонстрацијама свргнули црногорско комунистичко руководство и на власт довели “младе, лијепе и паметне”, а да данас немају ни посао ни фабрику, али и даље имају власт коју су својеручно инсталирали прије 27 година.

У то се из публике јавио неки радикални љевичар из Београда, који је изразио негодовање начином на који Николаидис и остали либерални интелектуалци ("Коме матер!", пожелио сам устати и викнути, али сам као добар малограђанин сачекао да друг доврши говор) за све окривљују радништво. То је велика неправда, рекао је, јер радници нису ништа криви: напокон, они су посљедњи прихватили национализам.

Тако је, Сократе, тако и никако другачије. Радници нису зајахали бика национализма, који је порушио све пред собом. Нису гласали за националне/националистичке странке. Нису се хомогенизовали као припадници нације и религије. Нису мрзили раднике других нација и религија, и ни случајно их нису убијали. Они су, радници, добри људи, које сви одувијек искориштавају. Они су били заведени.

А ко није? Од свих ствари које ме нервирају код љевице, најиритантнија је, држим, пресумпција невиности радничке класе: црвено инсистирање на томе да се радништву прискрби статус жртве.

Такав се приступ одабраној класи не разликује битно од начина на који националист посматра свој народ: и тај је народ увијек благородан, али је жртва историјских неправди, злих сусједа, политике великих сила, урота разних центара моћи, наиван и заведен у својој чистоћи…

Сви желе бити жртве

Напокон, данас као да сви једино желе бити жртве. Чак су и серијске убице жртве: и они су, по правилу, били злостављани као дјеца. Сви са највећом страшћу бране свој статус жртве, као да је бити жртва само по себи највећа врлина, која у себи обједињава и врједношћу надилази све друге врлине. Осврните се око себе: свуда наоколо тако много кукњаве, тако мало врлине.

Сви су за нешто закинути, нешто им није признато, нешто им се пориче. Свијест о томе да се ствари могу мијењати на боље само врлином, трудом и борбом нестаје пред нашим очима.

Сјајни хришћански мислилац Борис Гуњевић упорно истиче како се љевица, жели ли имати успјеха, мора наоружати врлином. Борба тражи аскезу, каже Гуњевић, јер и сама аскеза је врста борбе. На свијету већ има довољно љевичара који се воле надувати, напити пива, обући мајицу са Цхеовим портретом, изаћи на улицу и викати: "Слобода! Једнакост! Правда!" Нјихова бројност гарантује неуспјех.

А како би било да се мало сједи кући и чита да се, што рекао друг Лењин, учи, учи и само учи?

Нетрпељивост која се показује према такозваним салонским љевичарима само је артикулација нетрпељивости према интелектуалном, нетрпељивости по којој, како је учио Лацан, непогрјешиво препознајемо олош. А лијева олош није ми ништа ближа од оне десне: напокон, ако смо ишта научили, то је да се флуктуација олоши са љевице на десницу никада не прекида. Олош је, као и вода на овоме свијету, једна и свеповезана.

Разум је све што имамо

Идиотска идеја да је боље изаћи на улицу и узвикивати пароле него сједити код куће и читати нас је и довела до овога. Шта треба, као пчела са цвијета на цвијет, трчати са протеста на протест, са перформанса на перформанс?

Ох, ено револуција у Египту... Супер, напријед наши! Упс! У Египту побиједили исламисти?! Нема везе, то не значи да нисмо били у праву. Ох, ено протести у Не орку, Франкфурту и Подгорици... Напријед наши! Упс! Наши опет доњи, али нема везе, борба се наставља.

Критичку свијест ништа не може надомјестити. А критичка свијест нас, између осталог, чува од тога да сваки пут када нека будала на улици узвикне "Слобода и једнакост!" суспендујемо све што знамо и у име наде одустанемо од разума.

А он, тај разум, није пуно – али је све што имамо.

Стога, када чујемо данас врло популарни рефрен, оно “ко нас завади”, када чујемо како су за распад Југославије криви Американци, Нијемци и мултинационалне компаније, укључујући Цоца-Цолу, дакле да је крив свако осим нас, није лоше напоменути како наш примарни проблем није глобални капитализам него локални идиотизам, како вјечна ватра етничке мржње и данас гори, рат се одвија другим средствима, а државне лажи о прошлости цвјетају зато што је и даље на снази општенародни консензус с почетка деведесетих: пусти сад материјалну базу, дај да се покољемо због духовне надградње.

(Андреј Николаидис, Вјечна ватра етничке мржње и данас гори на балканс.аљазеера.нет)


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.