Анте Томић: Ако се страшних 80-их по лијепом сјећамо, то је због Нових фосила

Нови фосили заувијек су нам остали заробљени у временској капсули, у задњој деценији социјализма у једној мањој источноеуропској метрополи. И сваки пут кад засвирају у ауту, кафићу или у три у ноћи на бензинској пумпи на аутопуту, нама се врати то

Ante Tomić / 09. август 2020

Сва су загребачка јутра једнака. Из магле израњају кумице замотане шаловима и марамама, носећи торбе с мокрим зељем, жутим жганцима, сиром и врхњем из Туропоља и Подравине, на колодвору се, након двадесет три године избивања из родног града, искрцава Филип Латиновицз, два кондуктера из Азрине пјесме пију ракију на Ремизи, а једна млада лијепа жена смеђе косе прође у полупразној једанаестици што завија из Драшковићеве у Влашку улицу, замишљено загледана кроз орошено трамвајско стакло. То је, препознајете је, Милена.

Премда прича каже да је она у стварности била Македонка, медицинска сестра коју је аутор упознао једне ноћи након концерта у Херцег Новом, за нас је насловна јунакиња великог хита Нових фосила увијек била и бит ће загребачка дјевојка, благајница у Конзуму, кухарица у студентској мензи или чистачица у Петровој, некаква сиротиња која је у главни град доселила из Крижеваца или Јосипдола и с цимерицом живи у влажном подстанарском кућерку на Трешњевци. Дечко из средње без објашњења ју је оставио и оженио другу, а она се годинама касније од тога ударца није опоравила.

Истина, има их да, слушајући тужну пјесму о радничкој жени која крије смежуране дланове и испуцани лак на ноктима, пред очима имају другачију судбину, замишљају неку Милену из Тузле, Кавадараца или Шкофје Локе, али за већину нас све што је покојни Рајко Дујмић написао напросто се некако не може одвојити од једног града. Медене поп пјесме на Yамахином синтесајзеру, које изводе плава пјевачица и четири мушкарца у широко раскопчаним кошуљама од ламеа, сви озарено се смијешећи бијелим зубима, то је нама Загреб. Или, прецизније, Загреб осамдесетих.

Нови фосили заувијек су нам остали заробљени у временској капсули, у задњој деценији социјализма у једној мањој источноеуропској метрополи. И сваки пут кад засвирају у ауту, кафићу или у три у ноћи на бензинској пумпи на аутопуту, нама се врати то мјесто и то доба, Милка Планинц, редукције струје, несташице горива, Мимарина збирка, Универзијада, Ћирин шампионски Динамо, неукротива грива Иве Погорелића и Грлићеви филмови. Милена је најбоља пријатељица Штефице Цвек, њих двије поподне заједно пију шверцану каву. Прођете ли Зеленим валом у глухи ноћни сат и данас ћете чути како Марко Млинарић, Цицо Крањчар и Томислав Жидак у Караки загрљени урлају “за она добра, добра, добра стара времена”.

Биле су то тешке године, године криза, инфлација, првих штрајкова које су још срамежљиво звали “обустава рада” и познате “хрватске шутње”, потиснутог, фрустрираног национализма који ће на крају деценије провалити као црна вода из канализације и отплавити нас у рат. Ако се страшних осамдесетих нечега по лијепом сјећамо, било је то због Нових фосила. Једна суморна епоха освијетљена је, као оштром зраком блиставог сунчевог свјетла између сивих облака, ведрим акордима Рајка Дујмића, мелодијама које је он једноставно и лако градио око стихова сплитског писца и новинара Момчила Попадића званог Попе.

Добро, има и других који су писали за Нове фосиле. Па и сама “Милена” је, напокон, из сурадње са Зринком Тутићем, али с Попадићем је Дујмић, нека се нитко не наљути, ипак био најбољи. Перфектно су се поклапали. Двије њежне душе, два осјећајна, рањива мушкарца, одрасла уз хладне и неприступачне очеве, испуњени страховитом жудњом за љубављу, непогрешиво су гађали публику. Пришуљали би се нечујно и шчепали за срце, који пут само једном, генијално погођеном нотом и два стиха, и баш би се свима, и гимназијалкама и њиховим професорицама, и инжењерима и адвокатима и шоферима, сузе слиле низ образе.

“У мраку се жари једна цигарета као свјетионик на крају свијета” - јеби га, народе, тако се пише љубавна пјесма.

Није, нажалост, дуго трајало. Нови фосили заправо једва и да постоје прије и послије осамдесетих, изван деценије коју су музички снажно обиљежили. У студеном хиљаду деветсто деведесете од тешке и шокантно кратке болести је прво умро Попе, а и Дујмић је затим нестао, изгубио се у овисностима, одлутао у неке магловите и мрачне шуме, међу звијери и духове. Био је помало као Схане МцГоwан из Тхе Погуеса.

Обојица су некако у исто вријеме, осамдесет друге, треће бљеснули и обојица се угасили као репатице. Деведесетих су као аутори престали постојати. Као што алкохолом разорени МцГоwан одавно више није онај чудесни пјесник који је једном написао “Раинy Нигхт Ин Сохо”, ни у Дујмићу није било снаге за љепоте као што су “Скитница” или “Кључ је испод отирача”.

Али, онда опет, било је тренутака, истина, сасвим ријетких, кад би се видјело какав је величанствени талент једном кључао у томе малешном музичару. Била је прије неколико година, сјећам се, једна вечер посвећена Попадићу, гдје су различите пјевачице и аутори пјевали “Опрости ми папе” и “Лаку ноћ Луиђи, лаку ноћ Бепина”, и све је било, хја, онако, уредно и под конац, без грешке отпјевано, али без жара. Није ту било искре ни да запали суху траву и макију у коловозу у шибенском залеђу, све док се на позорницу није попео Дујмић и видљиво несабран кренуо штрапати по клавијатури.

На тренутак смо се сви мало укочили од нелагоде, али само тренутак касније, кад је почео пјевати “Тонку”, нама је била гваља у грлу. Тип је једноставно растурио.

Узели сте вјеројатно, као и ја, посљедњих дана слушати све оне слатке тужне пјесме које је он написао и сложит ћемо се око једнога. Испратили смо и веће ауторе од њега, али ни за једним није било више суза.

Преузето са Јутарњи.хр 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.