Анте Томић: Божја казна за Хрвате

Ниједно љето није заправо испунило наша очекивања. Толико смо ридали и јецали, цмиздрили и цмољили да је великом Богу на небесима то на крају досадило. “Туристичка сезона вам је подбацила, је ли? А гледајте ово”, рекао је Свемогући злобно

Ante Tomić / 24. мај 2020

 

Памтите ли страх који нас је једном испуњавао? Није дуго прошло, још би вам требало бити свјеже у успомени како смо незадовољно вртјели главама гледајући бујице туриста које су куљале из авиона ЕасyЈета и Германwингса. Одмјеравали смо змијолике колоне усијаног лима пред наплатним кућицама аутоцеста и забринуто примјећивали како су лањских година биле много дуље.

Тешка срца пролазили смо уским каменим калетама, сударајући се с међународним мноштвом, с Нијемцима који су котачићима путних ковчега стругали као да улазе тенковима у Варшаву, с америчким умировљеницима који су с ходалицама и цјевчицама у носу, вукући боце с кисиком, неустрашиво грабили за туристичким водичем, с Талијанима који су збуњену сладоледарку увјеравали да су јој платили новчаницом од тисућу куна, с бљедопутим и пјегавим енглеским младићима који су између два кафића пијано пјевали навијачке пјесме Ливерпоола и Тоттенхама, са Швеђанима који су каснили на трајект за Брач и Низоземцима који су се упутили на Вис, заустављајући се накратко само да чешким самоубојицама у јапанкама и купаћим гаћама покажемо најкраћи пут до врха Биокова. И никако се нисмо могли отрести једне ужасне мисли.

Туристичка сезона је подбацила.

То нам је, напокон, потврдио сваки угоститељ с којим смо разговарали. Док су за свим столовима гости жустро сјекли крваве бифтеке, тријебили драче зубатаца и шкарпина, сркали каменице, гушили се црним рижотом, жлицама похлепно грабили дрхтаве жуте рожате и налијевали се безбројним бутељама дингача, пошипа и бабића, газда је био неутјешан. “Катастрофа, пријатељу!”, јадиковао је упропаштени подузетник налакћен на шанк. “Никад као ове године. Падамо с ногу послужујући некакве пропалице, некакав олош који ништа не троши. Што су долазили”, чудио се човјек огорчено, “ако им је скупо дати шездесет еура за боцу воде?”

Једнаку ствар углас су говорили и туристички радници на телевизији, само се нису могли договорити тко је крив за црне економске показатеље. Оптуживали су се међусобно, малне се тукли столцима у студију вриштећи како због глупости и лијености ове или оне власти у липњу и српњу имамо три зарез један посто мање ноћења него у истом раздобљу прошле године, а водитељ их је умиривао вичући:

“Господо, господо, молим вас, идемо према крају емисије. Да закључимо, зашто нас заобилазе туристи дубљег джепа? Што требамо учинити да с наше обале отјерамо источноеуропску сиротињу која на љетовање долази с путним фрижидерима накрцаним паштетама и парадајзом и привучемо госте високе класе, који за већ доручак, раном зором, поједу килограм и пол пршута и пашког сира, цијело печено јање, велику тећу брујета од јастога и седамсто, осамсто фритула?”

Из године у годину били смо све жалоснији. Премда је зарада од туризма постојано расла и милијуни су се слијевали на наше рачуне, свеједно нас је фрустрирало, трајно, неизљечиво, проклето, да смо могли боље. Да смо могли уграбити више новца за мање труда. Ниједно љето није заправо испунило наша очекивања. Толико смо ридали и јецали, цмиздрили и цмољили да је великом Богу на небесима то на крају досадило. “Туристичка сезона вам је подбацила, је ли? А гледајте ово”, рекао је Свемогући злобно.

И послао нам Цовид-19. За пријатеље, коронавирус.

Иако није прошло дуго, тек десетак мјесеци, лањско љето данас нам се чини као нека давна, заборављена срећа. Након пандемије која је похарала свијет ходамо пустим каменим калетама и једва се више сјећамо вишејезичног жамора, гужве и стругања котачића путних ковчега. Нестале су витрине с десецима окуса сладоледа и мирис ужеглог уља из фритеза. Нема више ни америчких умировљеника, ни пијаних енглеских навијача, ни чешких самоубојица. Само смо ми, домаћи, овдје.

Поражено буљимо у празне столце, у склопљене сунцобране и високе ступове бијелих тањура, у затегнуте бијеле плахте у апартманима, у сандолине, педалине и лежаљке уредно сложене на плажама, у трајекте који у лукама разјапљених утроба чекају госте који неће доћи, у блокове смрзнутих срдела и ћевапа које нитко неће појести, и просто не можемо вјеровати какве смо незахвалне будале били кад смо зановијетали да у липњу и српњу имамо три зарез један посто мање ноћења него у истом раздобљу прошле године.

Угоститељи који су прошле године били огорчени ако би ткогод наручио само предјело, а дрзнике који су хтјели једино нешто попити једноставно су отјерали, опсовали им циганску матер и шутнули их ногом у гузицу, данас би за свакога спремно прострли чисте столњаке. Донијели би боцу воде по набавној цијени, за тридесет пет еура, само да им нетко дође.

Изненада више нитко не разврстава туристе према њиховом имовном стању, и прворазредни и другоразредни и трећеразредни, сви су добродошли на наш плави Јадран. Нећемо се љутити ни ако Херцеговци донесу паштете и парадајз у путним фрижидерима. Срби, вратите се, све вам је опроштено.

Након што је пандемија коронавируса у само неколико мјесеци морално, интелектуално и економски скршила наш свијет, разоткрила какви се слабићи, кукавице, покварењаци и глупани крију иза образина ауторитета, поштења и учености, и какав су крхки привид наша такозвана сигурност и наше наводно благостање, ткогод би можда помислио да у томе има неке више правде.

Да нам је велики Бог на небесима послао болест не би ли нас опоменуо да не будемо незаситни, да се не сматрамо вазда незадовољнима и закинутима, већ да требамо бити понизнији и скромнији, захвални за свој живот и бољи једни према другима. Али, наравно, то је само тлапња, трансцендентални иди ми дођи ми. Нити горе има Бога, нити су се људи овдје доље икад ичему научили.

 

Извор: Јутарњи лист

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.