Анте Томић: Генијалац Никола Тесла ипак се прерано почео радовати

Каква је горка иронија да је још 1896. Тесла одвео струју од Ниагариних слапова до Буффала, а да она ни данданас, 125 година касније, није дошла до његовог народа око Вргинмоста

Ante Tomić / 05. јануар 2020

Точно се зна кад је почело модерно доба човјечанства, било је то у једном непојмљиво кратком одсјечку времена, кад су у поноћ 16. студеног 1896. године спустили прекидач у хидроелектрани на слаповима Ниагаре и једва трептај касније, у граду Буффалу, засјале жаруље. Струја која је из погона, саграђеног по револуционарним замислима Николе Тесле, високонапонским далеководом муњевито јурнула између двије точке међусобно удаљене двадесетак километара, није у основи другачија од струје која данас освјетљава наше домове, покреће вешмашине, усисиваче, телевизоре и штедњаке. У једном клику отприје стотину двадесет пет година садржане су милијарде кликова које свакодневно, често без размишљања, механички чине сви људи на Земљи.

Никола Тесла наслућивао је размјере свог подвига. “Много је споменика прошлих стољећа”, записао је нешто касније, “имамо палаче и пирамиде, грчке храмове и кршћанске катедрале. У њима је видљива снага људи, величина народа, љубав према умјетности и вјерска побожност. Али споменик на Ниагари има нешто своје, више је у складу с нашим садашњим мислима и тежњама. То је споменик вриједан нашег знанственог доба, истински споменик просвјетљења и мира. Означава подчињавање природних сила у служби човјеку, прекид барбарских метода, ослобађање милијуна из оскудице и патње”.

Ако вам се ове Теслине ријечи чине нешто претјеране и нескромне, погледајте сателитске снимке безбројних сићушних точкица свјетла на тамној страни нашег планета. Телевизијски спортски новинари, често површни и слабо образовани разметљивци, истичу како је једна мала Хрватска, а сви без изнимке, примијетили сте свакако, са силним домољубним ганућем понављају ту фразу, како је дакле “једна мала Хрватска” дала несразмјерно много врхунских голмана, стопера, предњих бекова, стражњих везних и управо генијалних центарфора. Но, то и није некаква изванредна ријеткост, сјетите ли се Николе Тесле.

Колика је заиста вјеројатност да се у једној провинцији некадашње Аустро-Угарске, на самом рубу Царства, у сиромашној, неписменој, запуштеној Војној крајини, у некаквом Смиљану поред Госпића, у пизди материној, да опростите на изразу, родио једини, у цијелој повијести људског рода, чије се животно дјело види из свемира? И да је он, к томе, Србин, православац. Нигдје се поуздано није догодило ништа слично, да је једна мала етничка заједница, једна скрајнута и обесправљена национална и вјерска мањина дала већег човјека. Човјека који је породио модерно доба.

Морате се насмијати кад чујете нешто тако блесаво. Али, чекајте, виц није готов. У истој тој Војној крајини, у Кордуну, Банији, Лици и дијеловима Далмације, око Доњег Лапца, Книна и Врлике, многи од Срба још се грију и кухају на дрва, на шпахеру угрију мало воде кад се пожеле окупати, на шкртом свјетлу петролејки шапућу своје православне молитве, као у стара доба, док је Турска још била иза брда, а хајдуци пљачкали трговачке караване. Тједник Новости у броју од петка на двије стране доноси причу о невољницима који живе у забаченим селима изван електричне мреже или се споро и мучно укључују у њу, који гледају жаруљу као чудо, а пред сивом кутијом с осигурачима и црвено насликаном муњом падају на кољена као пред иконом светог Василија.

На почетку 2020. године, па и прије ових избора у недјељу, вриједи то свакако прочитати и замислити каква је горка иронија да је још у студеном 1896. Никола Тесла у једном непојмљиво кратком одсјечку времена, у трептају, одвео струју од Ниагариних слапова до Буффала, а да она ни данданас, стотину двадесет пет година касније, није дошла до његовог народа око Вргинмоста. У српским селима попут Дивосела, замислите, једва десет километара од Смиљана, узалуд подижу и спуштају прекидач, клик, клик, клик... ништа!

Добро, струје је једном било, али је онда био рат. Идиоти су препилили ступове, каткад да украду бакрене жице и продају их за безначајан новац као секундарну сировину, а каткад можда тек онако, низашта, из голе злобе према сусједима погрешне вјере и нације. Од тога времена ријетки Срби повратници чуче у мраку чекајући да се Лада Нива с грбом електродистрибуције заустави у високој трави у њиховом дворишту. Већ се готово четврт стољећа спремају да кавом и ракијом почасте електричаре у комбинезонима, а обично су старији људи и многи неће видјети тај свечани и лијепи дан. Неће их обасјати свјетло прогреса. Умријет ће чекајући да се, како кажу, промијени политичка клима, да се стекну увјети. Јер, знате и сами, ране су још свјеже.

Чак и када се у Загребу премијер и министар с представницима Самосталне демократске српске странке договоре о поновној електрификацији забачених српских села, то се на нижим разинама споро и невољко проводи. Локалним се властима не жури.

Ако и имају новац да развуку бакрену жицу до српских кућа, знате и сами, прије ће га подијелити жупницима или дати за наградни фонд некаквог малоногометног турнира бранитеља. Модерно доба, ако њих питате, никад не мора доћи до њих у Доњи Лапац и Госпић. Ни Хрватима ни Србима. Јер, они заправо нису другачији. Ако им на строповима и свијетле жаруље, густи је мрак у њиховим националистичким тиквама. Никола Тесла прерано се почео радовати. Колико год бисмо жељели да 2020. буде година просвјетљења и мира, подчињавања природних сила служби човјеку, прекида барбарских метода, ослобађања милијуна из оскудице и патње, не треба се превише заносити, то се вјеројатно ипак неће догодити.

 

Извор: Јутарњи лист


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.