Анте Томић: Хрвати су неукротиви, свадбена герила устат ће против душманских епидемиолога!

Потраје ли корона, развит ће се црно тржиште склапања брачних заједница, никнут ће широки покрет отпора младенаца

Ante Tomić / 27. јул 2020

 

Познајући неукротиви дух нашег народа, овдје ће се ускоро вјенчања одржавати у тајности. Потраје ли корона, развит ће се црно тржиште склапања брачних заједница, никнут ће широки покрет отпора младенаца, кумова, родбине, пријатеља, музичара и жупника, свадбена герила која ће правдољубиво устати против строгих ограничења епидемиолога.

Инспектор ће, на примјер, доћи да сватовима попише особне податке, измјери им температуру, отпрати свакога до његовог мјеста и читаву вечер будно пази да се не узима храна из заједничких посуда и не плеше у гомили, али ни до девет навечер нитко се од сватова неће појавити у ресторану.

“Да им се није штогод десило?” забринуто ће главни инспектор, пијући четврти пелинковац за шанком.

“Колико вам пута морам поновити, данас немамо заказаних вјенчања”, одговори му у пролазу мрзовољни конобар, носећи телеће одреске у умаку од шампињона јединим гостима, средовјечном пару за столом у куту пусте и тихе ресторанске сале.
“Али, мени овдје лијепо пише”, свеједно ће инспектор надланицом лупајући по папиру, “Мирјана и Игор, вјенчање у уском обитељском кругу, двадесет шест људи, деветнаест и тридесет, ресторан Код Руже.”

“Чуј, вјенчање за двадесет шест људи?!” зачуди се конобар, заустављајући се на тренутак да вирне попис. “То је вјеројатно нека зајебанција.”

“Немам појма. Читаву вечер зовем, нитко ми не одговара”, настави инспектор поновно с телефоном на уху. “Ево, и сад звони... Игоре, ви сте?!” ускликне јер му се управо тада младожења с друге стране напокон јави. “Овдје Јанковић из Наставног завода за јавно здравство.

Па, гдје сте ви, човјече, читаву вечер вас чекам?!... А је ли?” запањи се одједном. “Невјести је мама умрла”, добаци инспектор Јанковић шапатом конобару, дланом начас покривајући слушалицу, па настави с Игором: “Како, мајку му Божију? Немојте ме зезат?! Па, млада жена.

Пренесите, молим вас, госпођици Мирјани изразе моје најдубље сућути. Ма, наравно, за нови датум вјенчања ћемо се накнадно договорити. Само се ви... Опростите, слабије вас чујем, нека је музика тамо код вас”, рече инспектор. “Кажем, нека је музика тамо... Ево, прекинуло ме.”

“Видиш ти”, рече жалосним гласом службено лице из Наставног завода за јавно здравство спремајући телефон у джеп, “њих се двоје требали вјенчати, а њезину маму јучер ујутро под тушем стрефио инфаркт. Шездесет шест година. Јадница се само изврнула.”

“Што кажу, човјек снује, Бог одлучује”, закључи конобар фаталистички. Покаже инспекторов готово попијен пелинковац и љубазно понуди: “Може још један на рачун куће?”

“Како не. Како не...”

“Мени се чини да је повјеровао”, добаци задовољно Игор Мирјани, вичући да надгласа ресторански оркестар у исто вријеме неколико километара источно.

Невјеста у бијелом на то побједнички стисне шаке, младожењин отац подигне палац, а свекрва враголасто намигне. Једино пуница смркнуто рече:

“Добро, ниси баш морао рећи да сам ја умрла. Могао си и штогод друго измислити.”

“Опростите, нисам ништа лоше мислио”, исприча јој се зет Игор па се нагне и раздрагано је цмокне у образ, а кћи је ухвати за руку и одвуче у средину сале да плешу.

Потраје ли ово тешко стање, народ ће се око вјенчања свакако довијати. Неће допустити да га епидемиолошки душмани сломе. Слободарски ће устати против диктатуре, борити се за своје свете традиције не питајући за цијену, не марећи хоће ли се ткогод заразити и умријети.

Једни ће тако направити службени попис од двадесет шест имена и послати инспектора у ресторан Код Руже, док ће њих седамсто до осамсто, већ какав је у нас ред и обичај, пити шљивовицу из једне боце, грлити се, зајапурени скакати, пењати на столове и сјећи кравате у ресторану Код Љиље. Други ће напросто чекати да власти оду. Тетке, стрине, јетрве, заове, рођаци, пријатељи, тамбураши, жупник и фотограф крит ће се у мраку у гаражи до тренутка док службени Фиат Наставног завода за јавно здравство не напусти сеоско двориште.

Колоне неокићених аута пролазит ће средиштима насеља у тишини. Нитко неће ни стиснути сирену, ни вијати државни барјак сједећи на прозору, ни пуцати из калашњикова у небеса, баш се ни по чему неће видјети да је двоје младих упловило у брачну луку. Но, све ће опет бити једнако кад сватови дођу на тајну адресу. Вани ће на фасади стајати плоча за вулканизерску радионицу, педикерски салон или тако нешто безазлено, али иза врата ће бити савршено звучно изолирана, већим дијелом укопана, голема сала за вјенчања капацитета пет хиљада људи.

Стотине конобара између дугачких ће столова спретно носити пладњеве с печеном прасетином и крумпирима, безбројним орошеним боцама вина, пива и сокова, брдима еклера, принцескрофни и шаумрола, а бенд на позорници полетно ће пичити и усташке и четничке. Народ ће се једнако веселити, распојасано, похотно, хватајући се за груди и стражњице, и тјелесне текућине ће прскати около, зној, слина, сузе кад некога пјесма погоди у срце или крв ако се расијече на разбијену чашу.

Колико год број заражених растао, ништа нас неће зауставити. Занемарит ћемо ограничења броја сватова, заборавити упозорења о удаљености коју ваља држати, о рукама које треба прати и маскама које треба носити. Ништа неће зауставити велика вјенчања, сви ћемо доћи да будемо с драгим и блиским свијетом, а ако се касније открије да је то било жариште короне, ако се ткогод разболи и понека баба умре, Боже драги, па што онда? И спроводи су такођер красне прилике да се обитељ окупи.

Јутарњи лист


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.