АНТЕ ТОМИЋ: Издегенечимо све оне који иду на цајке да науче цијенити слободу

Ратни инвалиди позвали су власт да забрани један фестивал на којему ће пјевати српски турбо фолк пјевачи, народњаци или, како их овдје нешто поспрдно зову, цајке.

BUKA portal / 16. новембар 2019

Није то оно за што смо се ми борили, кажу, није то онај свети циљ за који смо ми оставили младост, здравље и разум у блату ровова. Сви хрватски бранитељи, сви инвалиди, драговољци, домобрани и хосовци, зна се, имају његован укус и велико глазбено знање, одгојени су слушајући Вивалдија, Бацха и Лудwига ван Беетховена и просто их вријеђа слушати некакве ненадахнуте, траљаво складане и очајно оркестриране српске фолклорне глупости. С неколицином њих разговарали смо у кладионици преко пута Глазбеног завода.

“Сјећам се, у јесен деведесет прве”, прича нам Златко из Удруге бранитеља филхармоничара, “вратио сам се с концерта у Лисинском, покојни тата и ја слушали смо поноћне вијести на радију. Славонија је горјела, Дубровник је био бомбардиран, четници на Шибенском мосту. И ту ја преломим. ‘Тата’, кажем, ‘ја ово више не могу. Ја се идем борити.’ ‘Јој, Златко, јеси луд’, каже тата. ‘Погинут ћеш.’ ‘Па нека погинем’, кажем ја тати, ‘али ове српске звијери треба нетко зауставити. Ако их не зауставимо, они ће нам овдје доћи. Дебуссyја ће забранити. Цлаудеа Дебуссyја нам, тата, неће дати слушати.’ ‘Па онда ајде’, сложи се и тата. И ја сам сутрадан одмах продао фагот да купим калашњиков и отишао на Банију.”

“Ми смо на Велебиту обавезно двапут тједно, сриједом и суботом навечер, да се опустимо од војничких обавеза, од стреса и шока изазваног непрестаним четничким бомбардирањем, имали мале концерте”, почиње Хрвоје из Академског збора Мирко Норац Кево.

“Свирали би виолончело, кларинет, ксилофон, француски рог, шта је тко имао. Један Станко из Осијека донио је био харфу. Заборавио сам му презиме, али и дан-данас кад се сјетим како је он нама на положају, на својој великој харфи с три педале свирао ‘Влтаву’ Бедřицха Сметане, мени се, ево, погледајте...”, показује бранитељ подлактицу на којој се свака длачица усправила, а онда начас зашути и потресеним, свечаним гласом дода: “Погинуо је, знате. Кад су четници у вељачи деведесет треће кренули у протунапад, ми смо се морали брзо повући. Станко је, међутим, заостајао. ‘Пусти харфу, јебала те харфа!’ викали смо му, али он није могао без свога инструмента. Та је харфа била, усудио бих се рећи, његова Хрватска.”

“У нас на дрнишком бојишту већином су се слушали Мозарт и Хäндел”, надовезује се Љубо из Удруге гудача лијечених од посттрауматског стресног поремећаја, “а имали смо повремено и концерте ренесансне глазбе. Натпоручник Дарко из Доњих Вињана красно је свирао лутњу и петком пријеподне нам држао сатове солфеггиа. Српски положаји били су врло близу, као одавде па, по прилици, до онога паркиралишта. Ако је било примирје, обустава ватре, могли смо чути и ми њих и они нас. Често смо се знали смијати њиховој глазби с транзистора. Али, једног јутра, натпоручник Дарко се кренуо бријати и одједном, сам од себе тихо запјевао: ‘Осмехом ми душу грејеш, најлепша си кад се смејеш.’ Ми га запрепаштено погледали. ‘Господине натпоручниче!?’ викнуо је нетко, а он се пренуо. ‘Шта је било?’ ‘Мирослава Илића сте пјевали.’ ‘Ма, није могуће!’ рече он.

Сутрадан након ручка, опет. Сунчан прољетни дан, сједимо ми у уоколо по камењу, нетко игра шах, нетко пише заручници, нетко замишљено чита партитуру ‘Концерта за виолину и оркестар у е-молу’ Фелиxа Менделссохна, а натпоручник Дарко пребире по лутњи. Кад изненада пусти он глас, заурла колико га је грло носило: ‘Дотако сам дно живота-а-а-а-а!’ И само што је то запјевао, он схвати што се догодило, зарумени се и рече: ‘Опростите, момци, ово српско лелекање је заразно као заушњаци.’ ‘Немојте више, молим вас’, упозори га нетко, ‘могао би ткогод из топништва помислити да смо Срби па нас бомбардирати.’ ‘Нећу’, каже натпоручник.

Али, касније те вечери, мене управо први сан ухватио, нетко ме тихо зове: ‘Кс-кс, Љубо! Љубо!’, каже. Отворим ја очи, а оно натпоручник Дарко, плаче као љута година. ‘Шта је било, господине натпоручниче!’ ‘Љубо, мој’, каже, ‘Лепу Брену сам пјевао. Пјевао сам: Чачак, Чачак, шумадијски рокенрол.’ ‘О, крух ти јебем!’ опсујем ја горко. ‘Па шта ћемо сад, господине натпоручниче?’ ‘Љубо, пријатељу, убиј ме’, каже натпоручник и гурне ми пиштољ у руку. ‘Ако ме волиш, убиј ме.’ И ја, шта ћу...”

Љубо се овдје заустави, тешко уздахне и обрише једну сузу из ока.

“Убио си га?”, упита шапатом Хрвоје из Академског збора Мирко Норац Кево.

“Убио сам га”, климне Љубо тужно.

“Морало се, таква су била времена”, објасни нам Златко из Удруге бранитеља филхармоничара. “Ниједан Хрват није слушао цајке. То је била велика срамота.”

Бранитељи, који су једном обранили Лијепу нашу и њезину вјековну еуропску културу, њезине ренесансне градове, њезин барок, њезине кршћанске и хуманистичке вриједности од великосрпских вандала, с великим огорчењем гледају како се млади данас бесрамно предају грешној наслади турбо фолка. Забранити један концерт заиста је најмање што можемо направити за наше заслужне и угледне ратнике. Ваљало би свакако затворити и клубове и угасити радио станице које пуштају цајке, а њихове власнике и уреднике послати на много година у затвор. Напокон, зашто не, могло би се и претраживати грађане, прегледати њихове мобилне телефоне и компјутере, и ако коме нађу Цецу и Брену, добро га издегенечити, док не поплави од батина, па ће онда ваљда кретен напокон научити цијенити ову слободу у којој живимо.

Преузето са Јутарњи.хр


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.