АНТЕ ТОМИЋ: Кад би Шкоро показао свој моћни инструмент, сви би четници моментално испразнили цријева у чакшире…

Дакле, кад би Мирослав Шкоро на бојишту потегнуо тамбурицу, то је било нешто. Кад би Шкоро показао свој моћни инструмент, сви би четници моментално испразнили цријева у чакшире

Ante Tomić / 22. септембар 2019

Немој, Мирославе Шкоро!” преклињали су га именом и презименом и Шешељеви Бели орлови и Арканова Српска добровољачка гарда јер његово тамбурашко јунаштво било толико да су га с обје стране, и наши и њихови знали. “Немој, брате, ако бога знадеш!” повикали би избезумљено четници бацајући пушке и високо подижући руке.

Шкоро им се, међутим, не би смиловао. Безобзирно кршећи Женевску конвенцију, оплео би један брзи, осјећајни соло на најтањој жици, на што би се ратни заробљеници, као у партизанским филмовима, стали грчити и извијати и с криком рушити по трави.

Трзајући се у агонији ткогод би од њих својим задњим дахом горко шапнуо:

“Проклет био Мирослав Шкоро и његов смртоносни бећарац.”

Шкорина тамбурица често је била најбоље што је наша војска имала.

Па и ако Шкоре није било у Хрватској, а није га било већи дио рата. Тамбурица је била чудовишно интерконтинентално оружје за какво би Ким Yонг-ун без много размишљања дао и лијеви и десни тестис.

Тамбурицом је Шкоро преко читавог Алтантика, на више од седам тисућа километара зрачне линије, из Питтсбургха у Пеннсyлванији прецизно гађао српске циљеве око Винковаца, Петриње и Дрниша. Тек што се то, све до прије неколико дана, није знало.

Необично је код Домовинског рата да се он стално мијења, сваки је дан другачији, као ријека. Што би онај филозоф рекао, не можете двапут угазити у исти Домовински рат.

Домовински рат из 1991. није ни налик ономе из 1997. или 2008., а да 2019. ни не спомињемо. Двадесет пет година од рата овдје се још откривају нови јунаци и нова јунаштва. Ето, на примјер, за Мирослава Шкору би до јучер рекли да је био обична, цивилна кукавица која је негдје далеко у Америци писала традиционалне народне пјесме о вранцима и ораницама, тамбурашке баладе с познатим мотивима у којима се, напокон, ни не спомиње рат.

Послушајте једном позорније “Не дирајте ми равницу”, како је то Мирослав Шкоро лукаво написао. Пјесма би, за разлику од “Чавоглава”, свирала на радију и да су Срби побиједили. Нема у “Не дирајте ми равницу” ни једног јединог стиха по којему би се закључило да је то нешто о праведној борби голоруког хрватског народа против многоструко бројнијег српског агресора.

То је значење у пјесму, богзна зашто, касније уписано. Све домољубље Мирослава Шкоре заправо почиње из једне заблуде, читав његов углед неустрашивог борца за хрватску ствар темељи се на шаљивом неспоразуму.

Тип има мање бранитељског стажа од Виктора Иванчића, а наступа поносно и увријеђено као да је он, лично, ослободио домовину.

Он је данас икона наше борбе и страдања. Он је, каже, “1991. на рамену носио тамбурицу.” Па то је збиља за попишат се од смијеха. С друге стране, у суботу је у Огулину један градски трг добио име покојног генерала Петра Стипетића и то је прошло врло тихо.

Није дошао ни премијер, ни предсједница, ни министар обране Дамир Крстичевић, није се појавио, да не набрајамо, нитко заиста важан, премда су Стипетићеве заслуге за Хрватску управо неизмјерне.

Преузео је високу заповиједну дужност још у рујну 1991., на самим несигурним почецима Хрватске војске, још док је Давор Домазет Лошо у Београду крњав чекао да му војни стоматолози избрусе дентијеру, а Мирослав Шкоро у некој питсбуршкој пекари, прстом показујући крух на полици, с цедуљице с муком срицао: “Гив ми дет пис оф бред.” Стипетић је, напокон, ту остао све до самог краја, у коловозу 1995., кад му је пуковник Чедо Булат на пустој банијској цести одсјечно салутирао и предао читав Двадесет први кордунски корпус Републике Српске Крајине с пет тисућа војника.

Генерал Петар Стипетић је, укратко, и почео и завршио рат. Свиђало вам се то или не, због Петра Стипетића ми данас плаћамо у кунама, Љубо Ћесић Ројс је дипломирани инжењер промета, а “Не дирајте ми равницу” хрватска домољубна пјесма. Али, то је један други Домовински рат, онај прави из 1991. и 1995. који нема много везе с овим измишљеним јунацима и јунаштвима Домовинског рата 2019. године. Због тога нитко заиста важан није у суботу дошао у Огулин. Петар Стипетић и његова храброст, доброта, скромност и поштење напросто се не уклапају у лажи у коју нас десничари устрајно увјеравају.

(Преносимо с портала Слободне Далмације)


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.