Анте Томић: Казали су да Беким не заслужује државне почасти, али ја бих рекао да је прије обратно, да држава не заслужује њега

Завршило је, нажалост, како је завршило, са скандалом. Казали су да Сејрановић не заслужује државне почасти, али ја бих рекао да је прије обратно, да држава не заслужује Сејрановића. Кад погледаш тко је ту нетко и нешто, боље ти је остати нитко и ништа.

Ante Tomić / 28. мај 2020

 

Да Милорад Додик несретно угази на грабље скривене у високој трави, па да алатка поскочи и стрефи га дршком у чело, тако снажно да се политички вођа босанских Срба намах сруши и остане беживотно лежати раширених руку и ногу насред башче, би ли то био разлог да цијела држава тугује?

Или да, шта ја знам, Драган Човић дође жедан у кухињу и халапљиво се напије киселине за одчепљивање одвода коју је кућна помоћница несмотрено оставила на судоперу, би ли се због њега на гробљу пуцали почасни плотуни?

Или да Бакир Изетбеговић, на примјер, крене иза куће подрезати гране шљиве, не слушајући жену Сабију која му је лијепо рекла: “Бакире, болан, искључи моторну пилу док се пењеш мердевинама”, би ли то био разлог да јавна телевизија, умјесто Халида и Ханке, седам дана емитира искључиво такозвану озбиљну музику?

Чија је селидба на ахирет вриједна службеног жаловања, који је људски губитак вриједан државних комеморација, књига жалости, минута шутње и неутјешних ђачких саставака, због кога се сви требају нијемо зауставити, отворених уста, у пословичном шоку и невјерици, упитате се читајући о смијешном скандалу који је прије неколико дана узнемирио сусједну Босну и Херцеговину.

Нечувени скандал

Чиновнике је, видјели сте вјеројатно, ужасно насекирало да се Мартина Млинаревић Сопта, босанска велепосланица у Чешкој, на вијест о смрти Бекима Сејрановића дрзнула државну заставу спустити на пола копља и с неколико реченица на друштвеној мрежи опростити с талентираним писцем и драгим пријатељем. Савјетници и помоћници и тајнице потпетицама су журно куцкали дугачким ходницима Министарства вањских послова, згрануто шапћући о нечувеном скандалу као да је Млинаревић Сопта, брат брату, читав годишњи буджет велепосланства оставила у прашкој коцкарници, сексуално узнемиравала чешког премијера или на Карловом мосту службеном лимузином дрогирана прегазила трудницу.

Зар је спустити заставу за једним мртвим писцем стварно таква свињарија, па још у Босни и Херцеговини, гдје заставама свакодневно покривају лијесове бараба и битанги, грме плотуни за будале и варалице, високи свећеници свих вјера моле за душе незаситних пљачкаша и читави парламенти устају да се у тишини опросте од ратних злочинаца, углас рекну “слава му” за баш сваким националистичким говном?

Ако се већ с државним почастима покопавају изравни кривци да је Босна и Херцеговина срамота од државе, нитко у кога је остало трун поштења и памети неће замјерити босанској велепосланици да је тугујући за пријатељем и писцем спустила заставу на згради, премда он то по протоколу, богзна зашто, не заслужује.

Замјерили би јој можда, али врло опрезно, скрупулозно и тихо, само да њезин пријатељ није био особито протоколаран и службен човјек. Напротив, Беким Сејрановић био је вагабунд, скитница. Откако је у младости отишао из своје куће у Брчком, он није престао путовати свијетом.

Свугдје туђи

То мило и племенито створење, тај ненадмашни причалица читавог је свог кратког живота блиједио пред граничним бркљама, био вјечно устрављен да ће га неке усељеничке власти затећи без папира. Чак и кад је имао уредне папире, прогањало га је да је због нечега у кривњи, да он ту не припада, и у Норвешкој, и у Хрватској, и у Босни свугдје се осјећао туђи, ни једна држава и застава није заправо била његова.

Спуштајући у Прагу на пола копља плаву заставу са жутим трокутом и бијелим звјездицама, Мартина Млинаревић Сопта једнога је вагабунда вратила кући, једнога босанског писца његовој босанској домовини и књижевности. Била је то у једну руку кривотворина, али у другу руку прекрасна људска и родољубна геста с којом је босанска велепосланица поручила: “Ти си, Бекиме душо, наш”.

Завршило је, нажалост, како је завршило, са скандалом. Казали су да Сејрановић не заслужује државне почасти, али ја бих рекао да је прије обратно, да држава не заслужује Сејрановића. Кад погледаш тко је ту нетко и нешто, боље ти је остати нитко и ништа.

Слободна Далмација


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.