АНТЕ ТОМИЋ Након што му је ХДЗ отказао концерте, Мирослав Шкоро напросто не може к себи доћи на какав се олош намјерио

Шкоро је примијетио како је ХДЗ уствари срање

Ante Tomić / 12. август 2019

Ствари се овдје чудно обрћу. Прво је пјевач Мирослав Шкоро пожелио бити предсједник државе, а онда је предсједница државе Колинда Грабар-Китаровић, као за инат, пожељела бити пјевачица. Такав лукави маневар нитко није очекивао.

“Чувај ме се, драговићу. Кад си већ ти наумио дрско отети мој посао, узет ћу ја твој”, поручила је предсједница пјевачу изокола и неизравно. И једно и друго ваља разумјети, и Шкору, који је сконтао да није тешко бити бољи предсједник од Грабар-Китаровић, а и Грабар-Китаровић кад је за државни празник у Книну без сустезања пустила глас, схваћајући да се овдје такве глупости пјевају, да се, практички, не можеш осрамотити.

Предсједница је имала неисцрпан избор дискографских наслова на располагању. Што год да је узела пјевати, није могло бити горе од онога што пјева њезина конкуренција. Свака је пјесма Далибора Бруна, Крунослава Киће Слабинца или Миле Хрнића за антологију сувремене хрватске лирике успореди ли се са Шкорином “Мило моје”.

“Мило моје” чини се више као посљедица радијације него као пјесма. Након што чујете “Мило моје, мило маме своје/Више моје него маме своје”, стихови “Пожурите, коњи бијели/Журите, ево, свиће дан” или “На кантуну кућа стоји/Мала кућа, људи моји” звуче скоро као нешто што је написао Артхур Римбауд или Wалт Wхитман.

Како било, између пјевача и предсједнице управо је почео естрадни и политички рат до истребљења. Немилосрдно млаћење у којему се противници не држе ни кућног одгоја, ни Женевске конвенције, ни Декларације о људским правима. Мирослав Шкоро просто не може к себи доћи на какав се олош намјерио. Занимљиво је како је у њему нечујно и споро, десетљећима расла та спознаја.

Након што га је ХДЗ прво 1995. запослио у дипломатској служби, па 2001. ставио да води Цроатију Рецордс, па 2007. намјестио за заступника у Сабору и, напосљетку, 2008. истакнуо за кандидата на пријевременим изборима за градоначелника Осијека, Мирослав Шкоро је напокон, након 25 година, интелигентно примијетио да је ХДЗ, уствари, срање.

Али ни ХДЗ њему не остаје дужан. Открило се прије неколико дана да су у четири мјеста које воде хадезеовци, Нашицама, Имотском, Градини и Ругвици, отказани унапријед договорени концерти Мирослава Шкоре. Пјевач је констерниран како му се освећују, ускраћују му право на рад и гуше његов умјетнички израз, но оно због чега би се заправо требало згранути, мени се чини, прије је множина његових наступа плаћених новцем порезних обвезника, из благајни локалне самоуправе или кроз бранитељске организације.

Ту очито није ријеч о обичним, комерцијалним концертима, јер нешто такво локални политичари не би могли отказати. Нитко у Нашицама, Имотском, Градини или Ругвици не може забранити да музичари, како год се звали и одакле год долазили, наступају под окрутним тржишним увјетима. Хладно пиво, Дарко Рундек, Халид Бешлић, Милица Тодоровић или Фрајле дођу у град, а да локални ХДЗ или ХВИДРА можда и не знају да су они у граду

. Они су независни од политичке моћи јер не питају ништа. Све своје рачуне, од најма дворане, преко разгласа и пратећег бенда до редара на вратима, поштени музичари поштено плаћају новцем од продаје улазница и ријетким спонзорствима. Ово Шкорино, с друге стране, дотирани су наступи за повлаштену, такозвану домољубну естраду, какав је био и недавни Тхомпсонов концерт на сплитској Риви за четири стотине хиљада куна из градске благајне, и право је да политика, градоначелници и начелници опћина одлучују о томе, заказују и отказују догађаје.

Очекује ли Мирослав Шкоро да хадезеовци финанцирају његово умјетничко дјеловање, ред је да буде пристојан с њима, као што је и досад, готово 25 година, био пристојан дечко и пазио да их не увриједи.

Погледајте, уосталом, Антуна Врдољака, који је у филму “Генерал” учинио вјечним министра бранитеља Тому Медведа, а није, сложит ћемо се, да је Медвед некаква важна и незаборавна повијесна личност без којега филм, цијела прича о Готовини и Олуји, не би функционирао. Прије ће бити, по мом мишљењу, да је редатељу требала некаква услуга Министарства бранитеља и да се он за ту услугу лијепо, људски одужио министру. Успут, не знам јесте ли примијетили, али откад је Врдољак снимио филм о њему, Анте Готовине нема ни чути ни видјети. Као да се прослављени генерал скрива. Знанци га зову у кино, зову и након кина да упитају шта је истина, а шта умјетничка слобода, али Готовина се никоме не јавља. Причају чак да се невољник, кад је чуо да филм није нешто нарочито, поновно дао у бијег. Безглаво је утекао од своје екранизиране биографије као онда, прије петнаестак година, кад је шмугнуо од оптужнице Међународног суда за ратне злочине. Али неће дуго; Врдољак је, наводно, већ издао заповијед: “Лоцирати, идентифицирати, ухитити и трансферирати на премијеру.”

Него, да се вратимо Шкори и предсједници.

Предсједничка кампања још право није ни почела, а њих се двоје сукобило на начин који нитко не би очекивао. Сад кад је она почела пјевати домољубни репертоар - а има, кажу, врло лијеп лирски сопран - могла би без проблема испунити празнину која је настала одласком Љерке Палатинуш и Вере Свободе. Није немогуће ни да Тхомпсону и Шкори сруши цијену и изгура их из бизниса. Ако је Шкоро не побиједи у утрци за Пантовчак, нека моли Бога да она не изгуби, јер ако она изгуби, он се догодине у коловозу може поздравити с уносним гажама у Триљу и Имотском. Кад Колинда Грабар-Китаровић озбиљно почне музичку каријеру, Мирослав Шкоро бит ће сретан кад га позову да пјева на свадби.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.