АНТЕ ТОМИЋ Нема диктатуре која није била направљена за наше добро

Имате ли живаца гледати тај медијски треш, опазит ћете да се деведесет посто програма састоји од лова на најгоре међу нама, ноторне неодговорне појединце.

Ante Tomić / 30. март 2020

"А ди је маска?" питају пролазници. Непознати на улицама отворено вас прозивају за кршење хигијенских прописа. Прођете ли мртвим и тихим градом у сутон, поред затворених дућана и замрачених гостионица, од троје њих с којима ћете се у пола километра мимоићи, један ће свакако, с друге стране колника, с више од десет метара удаљености, оптужујуће примијетити како немате медицинску маску преко уста и носа.

На страну сад да маска, став је свих стручњака, не помаже против заразе коронавирусом. Да би је требали носити само лијечници и сестре, а њима их свакодневно недостаје, можда управо стога што су сви луђаци нагрнули у љекарне и за себе, жену и пуницу купили маски у количини коју један клинички болнички центар с четрдесет одјела и неколико стотина запослених потроши у пола године. На страну и то да крпа коју многи носе на лицу не изгледа особито свјеже и чисто. Чини се као да је пајдо носи још од прошле суботе, да је спавао с њом, усисавао стан, купао пса, резао нокте на ногама и употријебио је као убрус након што је ручао трипице.

Ништа од тога није важно јер смисао правокутног зеленог комада памучне тканине није заиста у заустављању злоћудних микроорганизама, већ је он постао као легитимација, доказ грађанске исправности, њиме се разликују добри од лоших, наши од њихових. Ево га, душманин, не носи маску, вичу послушни. Издајица, вриште подобни. Јер нетко једноставно мора бити крив, некога морамо обиљежити и изопћити из заједнице, а како број заражених расте, није више довољан нормалан опрез, разумне мјере дезинфицирања руку и избјегавања социјалних контаката. Опасност постаје све неразумнија.

Као што деведесетих многима није био довољан стварни рат, већ су измишљали српске снајперисте и шпијуне на балконима у сусједству на сплитским Блатинама или у загребачком Запруђу, тако и сада хистерија расте. Људима је завладала ирационална жудња да на једној страни истакну своју покорност и своју будност, свима покажу како су они своје ништавно ја ставили у службу колектива, несебично се жртвовали за веће добро и, ево, гледајте, херојски носе маску преко уста, а да с друге стране некога прокажу као непријатеља, мангупа у нашим редовима, петокоронаша, како би духовито рекао Теофил Панчић.

Нешто је шаљиво, а нешто језиво гледати у колико су се нас пробудили мали злобни Сјевернокорејци, испрепадани становници диктатуре који просто не могу дочекати да некога пријаве властима. Хрватској телевизији то је, чини се, особити ужитак, праведнички пјенити због некога тко је кашљао у трамвају, нечистим рукама дирао тјелесне отворе, преко реда ушао у Конзум или жлицом прокопао тунел испод дворишта да побјегне из самоизолације.

Имате ли живаца гледати тај медијски треш, опазит ћете да се деведесет посто програма састоји од лова на најгоре међу нама, ноторне неодговорне појединце. Да вам је ткогод давао само десет липа сваки пут кад је нетко на Хрватској телевизији у посљедњих четрнаест дана споменуо неодговорне појединце, сада бисте имали као Иво Санадер.

Страх од заразе потакнуо је дисциплинирање становништва, а дисциплинирање се отело у зазивање полицијске државе. ХДЗ је, видјели сте, прије неколико дана, потпуно озбиљно, без зајебанције, у Сабор донио приједлог једног закона којим би се поништиле одређене грађанске слободе. Полиција би имала допуштење преко мобитела пратити гдје се крећемо. За наше добро, разумије се. Нема диктатуре која није била направљена за наше добро, представила се као очински блага и разумна, апсолутно нужна и неизбјежна, док миц по миц није одвела у тоталну контролу, умијешала се у све, завладала сваким дијелом живота.

Погледајте затим хрватског министра унутрашњих послова. Мушкарац просјечне памети, људска јединка која се до јучер ничим није истицала и коју вјеројатно нисте ни примјећивали, некадашњи службеник у пулском Уреду за опћенародну обрану сплетом необичних околности нашао се у прилици да читава нација зури у њега и упија његове ријечи као свето писмо. Један епизодист изненада се нашао у главној улози и то га је, природно, пренијело, чисто је пошандрцао од моћи и нашао да се у све разумије.

Није то непознато, појава је исцрпно истражена и описана у литератури, сви су се диктатори, од Стаљина и Хитлера до пуковника Гадафија и цара Селасија, разумјели и у медицину, и у грађевинарство, и у метеорологију, и у фотографију и, поред свега, прекрасно свирали клавир. Господин Давор Божиновић је тако на конференцији за новинаре изволио примијетити сљедеће: “Идемо према томе да људи што мање излазе. Молим веће трговине и супермаркете да се престану рекламирати с некаквим акцијама, ово није вријеме кад се треба рекламирати купња јефтинијег телевизора или не знам чега. Позивам надлежне да људе с одјела који продају артикле који нису нужни прераспореде на друге послове”.

Па, јебем ли те, војни референте, не шаљи сина даље од Дервенте, запјевао би сада вјеројатно да је жив мој пријатељ Милорад Бибић Мосор. Зар министар унутрашњих послова има власт и над телевизијским оглашавањем и подјелом послова у дућанима? Шта он уопће зна о томе и какве то тајанствене везе има с борбом против коронавируса? Пожелите ли, све се може представити борбом против коронавируса.

Диктатуре се, рекли смо већ, мијешају у све. Допустите ли им, луђаци ће непријатеље почети налазити на све чуднијим мјестима и све их страственије осуђивати, организирати хајке на неодговорне појединце, викати на непознате на улици, прислушкивати и пратити. Необично, у тренуцима кад се препоручује да будете што приватнији, суздржани и дистанцирани, сви живи гурају нос у ваше ствари.

 

Преузето са јутарњи.хр 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.