АНТЕ ТОМИЋ 'Нема разлога за очај, било је овдје и много горе'

Ante Tomić / 24. март 2020

Кад су попуцали зидови и попадала жбука и жене рађале у аутомобилима испред Петрове, многе су испунили безнађе и страх. Малодушно су помислили да је ово крај, да нас Бог кажњава јер смо псовали, хулили, усвојили Истанбулску конвенцију и носили сандале преко чарапа. Што би се заиста још могло догодити, након што је у пуном замаху једне смртоносне заразе ударио и потрес и дјеца нам долазе на свијет у студени и снијегу на болничким паркиралиштима?

“Хоће ли сада навалити и скакавци? Хоће ли жабе падати с неба?” упитала је плачним гласом моја пријатељица мужа јучер рано ујутро испред њихове зграде у Травном насељу.

Али, њему је друга ствар била на памети.

“Знаш”, рекао је замишљено гледајући пахуље кроз шофершајбу, “кад већ сједимо у ауту, могли би инсталирати Уберову апликацију па зарадити коју куну”.

“Будало”, рекла је она, “теби је све зајебанција.”

Била је, као, љута на њега, али јој је било драго. Јер сви ми у тешким тренуцима желимо чути нешто умирујуће и смијешно, нешто супротно од безумља с друштвених мрежа, од узнемирености и бијеса, од теорија урота и оптуживања овога или онога за зло које нас је задесило.

И знате што ћу вам рећи, саберите се. Удахните дубоко и престаните цендрати. Ако вам није зид пао на главу, ако нисте она несретна петнаестогодишња цурица за чији се живот боре лијечници у Клаићевој, немате разлога очајавати. Било је овдје и горе, много горе, и не тако давно. Наше благостање, наш спокојни и сити свијет који се накратко заљуљао нису уопће стари како се чине. Вама се можда чини да су топли радијатори, WиФи, Пеугеот на леасинг и шарене чоколадне мрвице на сладоледу од шумског воћа одувијек ту, али нису. Још 1938., како пише Рудолф Бићанић у својој великој и важној књизи “Како живи народ”, тек сваки четврти становник наше земље је имао кревет.

Кад вас ухвати страх од будућности, кад помислите да ваш живот више неће бити исти, сјетите се како су наши дједови и баке били сироти, рашчупани, сврабљиви и ушљиви замазанци који су спавали у слами, на дашчаном поду изнад штале, а каткад и на голој земљи, у истој просторији са животињама. Јели су из чађавог лонца који је висио на ланцу над отвореним огњиштем, а ако би их заболио зуб, пошли би до сеоског ковача да им га извади великим клијештима за поткивање коња. Смијешно и срамотно је ово можда некоме чути, али не треба се ни смијати ни срамити, него бити поносан.

Ваља се поклонити прецима који су имали снаге и упорности уздигнути се изнад биједе, прљавштине и неукости. Захвалити им да су устајали након сваке невоље, преживјели и ратове, и поплаве, и суше, и глади, и заразе горе од коронавируса и потресе снажније од онога јучер ујутро.  Да су напокон дошли у разбијеним цокулама и закрпљеним капутима из провинције у главни град, да су се запослили у творницама, школовали се, да су стјецали и напредовали, поштено и тешко, миц по миц, селили из влажних подстанарских рупа у простране, свијетле станове у Новом Загребу, куповали аутомобиле, зидали клијети у Загорју и викендице на Шолти. Чинило им се каткад да фрустрирајуће споро напредују, али заправо су направили силан, херојски подвиг, у кратком времену превалили големи пут из каменог у индустријско доба.

И зато не треба клонути духом јер жене рађају на паркиралишту. Тај нам призор заправо треба бити надахњујући. Многи су се овдје колико јучер рађали у горим околностима, па су свеједно остали живи и постигли што су постигли. Па и тај Загреб који се јучер заљуљао, зграде које су попадале по плочнику, зар је то нешто непоправљиво? Деведесет посто онога што видите у граду млађе је од сто година. Да се вратите у 1920. у своју улицу, времеплов би вам се заглавио у шикари. Наше баке и дједови су имали визије и смјелости подићи град на блатњавој ледини, па ћемо га и ми подићи. Побиједит ћемо зло као што су и они побиједили.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.