Анте Томић: Неподношљива лакоћа Голужина брљања

Спортски успјеси не смију се успоређивати с војним побједама јер на Олимпијади нема мјеста национализму.

Ante Tomić / 10. август 2012

Позната је америчка глумица можда коментирала изјаву нашега рукометног селектора, а можда и није, него је то написао нетко с лажног профила. Али, тко год је био, она или нетко други, аутентичан или лажан на друштвеној мрежи, Славка Голужу је исправно поучио да се спортски успјеси не смију успоређивати с војним побједама јер на Олимпијади нема мјеста национализму.

Заиста, неколико је разлога зашто је ово било мудро рећи. За почетак, ту је онај који зна сваки ђак, тко је год ишао у основну школу сјећа се лекције како су хеленска племена прекидала ратове у доба спортских игара.

Ако су још у Жељезном добу Олимпијаду схваћали као мирољубиву, ненасилну приредбу, ако су стари Мирмидонци и Коринћани и Тебанци голоруки излазили у арене, није вјеројатно претјерано очекивати да и хрватски тукци, двије тисуће и седамсто година касније, науче што се приличи, а што не.
Ложење страсти

Успоређивати побједу у утакмици са Србијом с војним тријумфом у акцији Олуја осим тога је, под два, и опасно, јер сјетите се само какве смо ужасне призоре видјели кад су наши и њихови посљедњи пут играли рукомет.

У Новом Саду српски су хулигани сјекиром пробили кров аутомобила с хрватским навијачима, а у Вуковару Хрвати каменовали српске куће. Жели ли Славко Голужа ложити националне страсти, можда би прије тога требао доживјети да сједне у кола, а нечије ноге изненада забубају на крову, масивно челично сјечиво затим пробије лим изнад његове главе и заустави се који милиметар од тјемена, баш да му направи још један раздјељак на оној ђилкошкој фризури.

И да му осигуравајућа кућа призна штету на ауту, та би га згода поуздано излијечила од проуд то бе Цроат будалаштина. Напокон, под три, ту је и сама Олуја с којом је селектор изволио нескромно успоредити успјех своје екипе.

Седамнаест је пуних година управо прије неколико дана прошло од тога догађаја, но још нам је жив у успомени, сви добро памте гдје су били врелог коловоског јутра кад је кренуло. Мене су из “Слободне” пробудили да дођем дежурати у деску. Готово смо клицали како су нам долазиле вијести о хрватским трупама у Дрнишу и Грачацу.

“Наши су ушли у Грозни!” - завикао сам у једном тренутку весело јер је Хрватска војска тај дан уистину дјеловала тако силно, да се чинило да би успут, из зајебанције, за окладу, могла и руско-чеченски сукоб окончати.

Сутрадан сам и сâм пошао на терен и из редакцијског аута раздрагано одмахивао прашњавим војницима на оклопњацима. Било је стварно добро вријеме, дани потпуне, непомућене среће што је једна мора завршила. Ипак, осјећаји су ми се ускоро почели мијешати, и не само зато јер су дошли гласови о пљачкама и палежи и убојствима цивила. У годинама што су услиједиле боље сам упознао тај крај и изблиза видио несрећу народа.

И једних и других, и Хрвата и Срба, без разлике. Били су то добри људи, којом се год руком крижали. Гостољубиво су износили преда ме своју сиротињу, мало козјег сира и каштрадине у отученом емајлираном тањуру, у биједним чађавим избама без текуће воде. Нитко се од њих стварно није усрећио ратом. Ратни побједници, захваљујући бранитељској пензији од тисућу и по куна, живјели су можда тек незнатно боље од поражених.
Мртве ништа не може вратити

Ту сам се мало засрамио онога свога весеља. Јер, видите, по страни од печене јањетине и домољубних корачница из разгласа на дернеку у Чавоглавама, неки су људи у томе крају крваво гинули. Нетко је изгубио оца или брата. Младићи рањени у трбух очајно су дозвали матер придржавајући своја цријева у амбулантним колима. Овце које су војске у пролазу обијесно покосиле рафалима трунуле су у камењару, а краве избезумљено мукале у запаљеним шталама. И од тога времена једва да се ишта промијенило.

Марко Перковић Тхомпсон вратит ће се у свој загребачки пентхоусе који је купио не знам којим парама, а јадна кршевита крајина остат ће једнака, заробљена у неимаштини и мржњи. Заиста, ако се баш не зовете Иван Чермак, нема пуно разлога због којих бисте данас требали бити поносни на Олују, а још је неподношљивије кад нетко на Олимпијским играма у Лондону, нетко на девизним дневницама, у новој чистој тренерци с ушивеним логом спонзора, дрзне свој труд изједначавати с ратном патњом и страдањем.

 

Кад се нешто тако безазлено и лако као што је рукомет стави у исту раван с нечим тако озбиљним и тешким попут рата, као да у основи нема разлике између тога да нетко изгуби утакмицу и случаја кад нетко изгуби сина. То што је Славко Голужа рекао једноставно је скандалозно, одвратно и срамотно.

 

Текст је преузет из Слободне Далмације

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.