АНТЕ ТОМИЋ О ЈЕДНОМ КОРОНА-ФЕНОМЕНУ: "Такав ужас не памте ни најстарији Загрепчани..."

Што на великој, што на малој нужди, мудријаши су грдне милијуне намлатили, па заправо и не чуди да нема захода код ХНК.

Ante Tomić / 06. јул 2020

Такав ужас не памте ни најстарији Загрепчани. “Млади се окупљају код ХНК”, шапућу умировљенице у фризерајима. “Сједе на клупама и разговарају”, описују, крижајући се, вјерници на јутарњим мисама у цркви Рањеног Исуса. “Пију пића с високим постотком алкохола”, снебивају се пијанци у бифеима. “Остављају смеће уоколо”, криче кумице на Долцу. “Мокре у грмљу”, тврди свједокиња која је из разумљивих разлога хтјела остати анонимна.

Грађани су, у једну ријеч, згранути дивљаштвом у центру града, код једног нашег, какти би рекли, храма културе. Није, међутим, јасно што би власти требале направити. По којој би основи послали полицијске снаге да разјуре омладину, да их ауторитативним наступом или, ако је који непокорнији, пендреком потјерају на спавање? Већину онога што дјевојке и младићи чине код ХНК савршено је легално.

Нема закона који забрањује да се окупљате на јавној површини и разговарате, у коју год дневну или ноћну уру пожелите, јер тргови управо за такве прилике и постоје. Па ни вињак или пелинковац не можете забранити ако је боца у руци пунољетне особе, а бацање смећа изван канти или мокрење и бљување мимо захода може се само прекршајно казнити, иако то није обичај. Полицијски службеници за такве изгреде невољко ваде блокић и кемијску из джепа. Чешће ће само усмено опоменути простака који је одређеном тјелесном излучевином пошкропио бегоније на травњаку.

Напокон, да млади за собом оставе такво брдо згњечених пивских лименки и употријебљених презерватива, да се жута францјозефска кремпита ХНК не види од њега, а воњ њихове мокраће да се све до јарунског језера може намирисати, то би било мање гадљиво од клајнбиргерске моралне панике, од оних чистунаца који од постанка свијета вазда једнако уздишу: “И ми смо једном били млади, али ово данас, мој господине...”

Они који почињу реченицу са “и ми смо једном били млади”, или никад заправо нису били млади или безочно кривотворе своје њежне године. Мокрити у грмљу, молим вас лијепо, па то је смисао младости. То су нам најљепше успомене. Десетљећима касније, на свим годишњицама матуре грцамо од смијеха причајући како је у свибњу осамдесет седме један Јанко у три сата иза поноћи узалудно тражио ортодонтску протезу у бљувотини или како је једна Дивна задигла хаљину и спустила гаћице да се попишки иза шимшира, а на првом кату се упалило свјетло и један мушки глас с прозора упитао: “Дивна, душо, јеси то ти?”

Помислите како би наши животи били тужни да нема нема таквих глупих и срамотних успомена кад идући пут прођете покрај Казалишта, гледајући из трамваја некакву млађарију како се у топлој љетној ноћи, под звијездама, смије, љуби, пије и галами. Баш ништа погрешно они не раде, ништа што нисте радили и ви и безбројне генерације прије вас, ваљда још тамо од Мезопотамије. Вама се само чини да је то погрешно јер сте уморни и поспани. Посриједи је мрзовољни доживљај једног прдоње који одавно нема снаге лумпати цијеле ноћи, него само чека доћи кући, ископрцати се из ногавица, опрати зубе челом наслоњен на зидне плочице и онесвијестити се у постељи.

 

У реду, ако ујутро смрди мокраћа, онда то можда ипак није само доживљај. Нетко се збиља попишкио и оставио лименке и боце на трави код Мештровићева Зденца, али не схваћамо, зашто се због тога осуђују млади? Једнака количина смећа вјеројатно се нађе и у Марији Бистрици након великогоспојинског ходочашћа, или након утакмице на Максимиру, или након предизборног скупа с печеним волом и тамбурашима. Па ни книнске ледине ујутро послије прославе годишњице војно-редарствене акције Олуја не миришу другачије. И нитко због тога ходочаснике, навијаче, тамбураше и бранитеље не назива прљавим животињама. Окупи ли се негдје већи број људи, комуналне власти једноставно пошаљу већи број чистача с цистернама и шмрковима. Ако то функционира у провинцији, у Марији Бистрици, очекивали бисте да још и боље функционира у Загребу код ХНК.

Осим тога, зар су студенти криви јер у центру главнога града нема јавног захода отвореног након девет сати навечер? Не чини ли вам се да је ипак нечија туђа срамота да ми расправљамо о превентивном постављању модрих пластичних кабина покрај жуте хисторицистичке грађевине Фердинанда Феллнера, као да је Загреб некаква грмечка висораван на којој се бикови боду роговима? Сјетите се само афера; да је претрести новинске архиве, нашло би их се десетке у посљедњих неколико десетљећа диљем земље у којима су локалне власти градиле заходе за десетке тисућа еура по четворноме метру. Арапски принчеви и султани Брунеја којипут су мање плаћали своје купаонице с позлаћеним славинама и подовима од мрамора из Царраре него што је порезне обвезнике овдје стајала припроста бијела шкољка с црном даском и пластична четка из Певеца.

Што на великој, што на малој нужди, мудријаши су такве грдне милијуне намлатили да заправо и не чуди да нема захода код ХНК. Заход код ХНК, на ову скупоћу, не би стајао мање од Пељешког моста. И на то једино смијете бити љути ако рано ујутро, пролазећи покрај Казалишта, намиришете мокраћу из грмља. Љутите се на себе, кротке клајнбиргерске бедаке који не виде даље од властитог носа. Ви сте криви јер сте то трпјели као магарци, јер сте пуштали да вас пљачкају и опетовано гласали за лопове. Млади који се ту окупљају сасвим су недужни. Вјерујте, они су још испали добри какав сте ви олош.

(Јутарњи лист) 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.