Анте Томић: Парада чини наш град бољим

Доћи ћу да би ова земља била цивилизираније мјесто, ходат ћу с лезбијкама и педерима да би моја дјеца живјела у бољем свијету, гдје мржњом испуњени олош неће камењем и увредама изражавати нетрпељивост према друкчијима од себе, него ће сватко имати право изражавати став који не угрожава слободу, достојанство и живот другога.

Ante Tomić / 30. мај 2012

Данас је широко прихваћено да се одређени постотак људи боље служи лијевом него десном руком, а било је вријеме кад су такве изопћавали или их чак покушавали промијенити вежући им љевицу на леђима. Црква, која је онда, као и данас, усрдно потицала сваковрсно барбарство, лијеву је руку називала ђаволском и нечистом. Хомосексуалност и нелагода коју та појава изазива у дијелу друштва у цијелости се, један кроз један, може пресликати на некадашњу дискриминацију љеворуких. Као и љеворуки Лезбијке и педери су, за почетак, у једнаком удјелу присутни у свим културама и цивилизацијама, кроз цијелу повијест човјечанства, управо као и љеворуки људи. Под два, чињеница да они постоје независно о друштвеним приликама, обичајима и одгоју, несумњив је доказ да је та склоност, као и љеворукост, урођена, а не стечена. Под три, хомосексуалност се, баш попут некада љеворукости, држи неприродном и нечистом те се прогања или, као, покушава излијечити. И напокон, под четири, као што смо прихватили и не налазимо ништа зазорно ни зло да нетко пише или једе лијевом руком, разумно је прихватити једноставну биолошку датост да неке од нас тјелесно привлаче особе њихова спола, да они притом не чине ништа неприродно, него управо напротив, одговарају зову своје природе и због тога нису наказе и чудовишта, већ људи као и ми. Не знам познајете ли којег хомосексуалца. Ако и познајете, лако је могуће да сте устукнули пред сазнањем што је он због оне мучнине и одвратности која окружује овај друштвени табу. Нисте жељели чути његову исповијед, побјегли сте и касније му дигли поздрав, а он вам је заправо желио казати нешто што вам је врло блиско и људски, нешто што сте и сами некад зацијело искусили, а то је онај страшни осјећај одбачености. Сваки је од њих педера и лезбијки, откривајући своју сексуалност у оним адолесцентским годинама кад је сви откривамо, био ужаснут кад је схватио да је другачији. Био је испуњен тјескобом и паником у друштву хетеросексуалних вршњакиња и вршњака, несретан и јадан што је у биолошкој лутрији баш њега допао тај листић. Да може, сваки би га од њих тада, с четрнаест или петнаест мијењао за онај прави, хетеросексуални листић. Да има пилула која ће га учинити једнаким остатку разреда, хомосексуални би је адолесцент без размишљања прогутао, а многи би то учинили и касније, јер су читав живот у непомирљивом сукобу са својом истинском природом. Хомосексуалце се често приказује обијесним и незаситним особама које отворено и бесрамно удовољавају тјелесним нагонима, но истина је управо супротна. Многима је од њих та ствар проклетство, крију је и потискују оптерећени социјално увјетованом кривњом и срамом, а они најнесретнији се и гаде сами себи, не мање него што се гаде вама. Бити хомосексуалац, да скратим и резимирам, обично значи имати срање од живота, нарочито ако живите у једној биједној, затуцаној земљи као што је ова наша. Невољени и одбачени Због свега овога мудро је и добро, па и ако нисте хомосексуалац, као што ја, неугодно ми је признати, нисам, судјеловати у Паради поноса и мирним маршем кроз средиште града показати да немате ништа против педера и лезбијки. Ова ће земља и друштво у цјелини једноставно постати мрвицу бољи ако помогнемо некоме коме није лако, ако му покажемо да га прихваћамо, да не треба бити несретан што је друкчији, да и он може остварити своје темељно људско право да воли и буде вољен. Не мора вам се заиста свиђати исти спол да схватите и проживите о чему се ту ради, и сами сте се свакако који пут осјетили невољени и одбачени међу друкчијима од вас. Бити хомосексуалац, видите, у основи који пут није друкчије него бити Хрват. Родиш се с тим, а да те нитко није питао хоћеш ли или нећеш, и вучеш кроз живот у добрим и лошим временима. Нађеш се који пут у мањини, међу људима који те увјеравају да се не каже крух него хлеб, а некад прођу и читава десетљећа да није паметно ни пробитачно истицати национални идентитет, али ти свеједно, управо као и педери, не престајеш бити оно што јеси. Чак си и поносан на то што јеси. А нема, увјеравам вас, особитог разлога да нетко буде поносан што је Хрват, а не буде поносан што је педер. Дапаче, међу педерима је неуспоредиво више великих људи, Мицхелангело, Тхомас Манн, Пиер Паоло Пассолини, Литтле Рицхард, да узгредно набројим само неке, него међу Хрватима. Већ због искуства националне, вјерске, политичке, које год хоћете мањине, у којој се сватко од нас нашао, ако баш није читав живот провео не излазећи из свог села, ваља подржавати сексуалне мањине и право да се сватко освијести и еманципира у ономе што јест. И зато ваља изаћи на улицу и понијети некакав натпис изнад глава пролазника. Аргумент оних што, као, немају ништа против хомосексуалаца, али их смета да они парадирају у јавности, јер да би то морала бити интима коју је неукусно показивати изван њихова четири зида, бесмислен је и смијешан јер ово данас јест прворазредно политичко питање. Да није, ваљда се не би десничарски политичари и политиканти тако зажарено противили Поворци. Витешки у мањини Поворку поноса хомосексуалци и њихови симпатизери не организирају, као што се уобичајено мисли, да би јавности показали како се они весело хватају за гузице, него да би упозорили на своју објективну обесправљеност и супротставили се мржњи која их окружује. Они имају озбиљан политички проблем због којега су, као што се то и иначе чини кад су политички проблеми посриједи, изашли на улицу просвједовати. Од освита цивилизација, видите, још од првих друштава то се тако ради, широко је распрострањено и свакодневно. Велечасни Мартхин Лутхер Кинг тако је због дискриминације црнаца повео свој народ у асхингтон, управо као што су и синдикални повјереници “Каменског” повели швеље на Марков трг. Казати да би педери и лезбијке требали остати код куће у длаку је једнако као када бисте казали да је радницама “Каменског” приватан проблем то што су гладне. Ви их иначе разумијете и прихваћате, али чему забога шетање и транспаренти? Зашто те кројачице не гладују између своја четири зида? Часно је, витешки и одважно, осим тога, бити у мањини. Стати на страну слабих и незаштићених. И премда ти ноге дрхте, као што су у Поворци поноса мени лани дрхтале, од руље што се безумно дере и баца камење на тебе, знаш да чиниш праву ствар и да ће ти касније бити драго да си био ту. Усран си од страха, али у теби је опет више храбрости од иједнога од оних луђака у гомили. Јер не треба, знате и сами, богзна каква храброст да би се стајало у гомили. Они су у гомили управо зато јер су људска кукавељ, набили су се скупа јер знају да су слабићи и да је сваки од њих појединачно биједан и безначајан. И због њих ћу, можда и више него због хомосексуалаца самих, да будем сасвим искрен, још једном судјеловати у овој приредби. Доћи ћу да би ова земља била цивилизираније мјесто, ходат ћу с лезбијкама и педерима да би моја дјеца живјела у бољем свијету, гдје мржњом испуњени олош неће камењем и увредама изражавати нетрпељивост према друкчијима од себе, него ће сватко имати право изражавати став који не угрожава слободу, достојанство и живот другога. Ето, то су по прилици сви разлози због којих ћу 9. липња ја поновно изаћи на Риву, а и вама бих једнаку ствар топло препоручио. Немојте бити педери, дођите у Поворку поноса. Текст преузет из Слободне Далмације

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.