Анте Томић: Писцима је јако тешко! Е, па што?

Умјесто тога, хрватским ћу писцима и накладницима рећи само ово. Немојте мислити да сте богомдани и да је проблем у читатељима. За читатељеву пажњу, како год вам то зазорно и понижавајуће звучало, морате напорно радити. Ако сте фрустрирани и бијесни на читав свијет, неће вас вољети, како људи ни иначе не воле оне што су фрустрирани и бијесни на читав свијет. И напокон и прије свега, будите забавни.

Ante Tomić / 22. јун 2012

Тешко се данас живи од књижевности, понављају писци и накладници узрујано, али нитко их, чини се, не схваћа озбиљно. Као што их заправо и не треба озбиљно схваћати. Јер, опростите, што би икоме у овој земљи требала значити тврдња да се од књижевности тешко живи?

Знају ли можда писци и накладници нешто од чега се данас лако живи? Прилике су у издаваштву, наравно, ужасне, али гдје нису? Ако пропадају трговци и месари, ако се гасе грађевинска подузећа и инвестицијска друштва, ако се не запошљавају економисти и инжењери, ако у државној благајни нема новца за бродоградитеље и пољопривреднике, ако се не граде болнице и вртићи, гдје би у празном складишту социјалне солидарности и разумијевања нашли утјехе за трагични случај да се аутор перфектно структуриране, стилски ненадмашне и потресне кронике своје обитељи између два рата једнолично храни рижом и крумпирима?

Размислите ли пажљивије о накладничком и књижевном цмиздрењу, оно је, које год идеолошко стајалиште заузели, воља вас марксистичко, воља неолиберално, сасвим неутемељено. Нема заиста ништа чиме би они увјерљиво поткријепили тражење државног новца, осим њихове дирљиве, али ријетко кад оправдане вјере како пишу и штампају дјела бесмртне умјетничке вриједности, којима неизмјерно задужују и нас глухе и ћораве, незахвалне сувременике и, надајмо се интелигентнија, покољења која долазе.

Увријеђене величине
Слушајући патетичне вапаје увријеђених величина наше писане ријечи, заборављених класика с опусом од двије танке збирчице приповиједака и издавачких гиганата који ништа нису објавили у тиражи изнад двије стотине примјерака, не можете се управо начудити како је озбиљан аутистични поремећај на ствари.

То што они раде као да је потпуно изглобљено из хрватске стварности. Јутарњи лист је прије неколико дана тако донио драматичну исповијест малог накладника којему је Министарство културе ускратило потпору за представљање неколицине његових аутора у Не орку, но с изнимком једног уистину изнимног имена, ријеч је о скупини безвезњака и литерарних невјежа који не успију сакупити десет читатеља.

Што је био смисао њихове екскурзије у Не орк? Ако их Хрвати не читају, можда Американце успијемо зајебати?

У Јутарњем су, истина, споменута и нека вриједна дјела које Министарство никако није смјело одбити, попут опсежне музиколошке оставштине покојног Лјубе Стипишића, и такви нас примјери зорно упозоравају како је у култури много тога некомерцијално, па и тржишно потпуно безнадно, а што ипак ваља безрезервно чувати и помагати.

Има и даровитих пјесника и сликара и казалишних редатеља који не могу плаћати рачуне оним што зараде, и њима треба и давати стипендије и откупљивати радове и слати их на међународне смотре. Лоше је, међутим, да у томе, типично хрватски, нема баш никаквих критерија и да се будале шлепају заједно с вриједним ауторима. За државне потицаје, управо као и међу мљекарима, туку се и они са стотину грла и они што музу једну мршаву кравицу талента и надахнућа.

Промијените занимање
Новца за све, дакако, нема и не може бити. У двије хрватске организације писаца је, немам појма, вјеројатно осам стотина чланова, а прилично је невјеројатно, сложит ћемо се, да је ријеч о осам стотина књижевних генија у трајном неспоразуму с околином. Нешто мора бити криво у томе, па и мимо познате истине да наш народ не воли читати.

Лаж је да се прозни наслов не може продати у више од тисућу примјерака. Ако се заиста потрудите, вјерујте, можете продати и петнаест пута више. Могао бих вам сада именом и презименом навести неке свијетле примјере, али нећу да не би испало да се курчим.

Умјесто тога, хрватским ћу писцима и накладницима рећи само ово. Немојте мислити да сте богомдани и да је проблем у читатељима. За читатељеву пажњу, како год вам то зазорно и понижавајуће звучало, морате напорно радити. Ако сте фрустрирани и бијесни на читав свијет, неће вас вољети, како људи ни иначе не воле оне што су фрустрирани и бијесни на читав свијет. И напокон и прије свега, будите забавни.

Јохнатан Френзен у једном је новинском разговору недавно казао како му је важно да његове књиге буду забавне. Када један стварно велики писац тако нешто призна, неће ни вама пасти круна с главе ако се потрудите да не будете досадни.

И то је заправо све. Ако ништа од овога не упали, не знам што бих вам још казао осим онога задњег савјета који можда не желите чути.

Ако не можете живјети од књижевности, вјеројатно је вријеме да промијените занимање.


Текст преузет из Слободне Далмације

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.