Анте Томић: За шверц тетка најбитнија ти је клима

Херцеговац је несмотрено умро у Хрватској и учинио велику невољу обитељи, навалио им на грбачу језив бирократски пакао да га, како је ред, врате у родни крај и у мјесном гробљу покопају крај његових предака. Да избјегну неугодност објашњавања што се и како догодило и губе живце с папирима и печатима, у бескрај обилазе уреде и конзулате, болнице и погребна друштва, најближи су покојника напросто укрцали на стражњи сиц, натакнули му шилтерицу и тамне наочале, намјестили га као да дријема и довезли до границе, гдје им је гранични полицајац, једва подижући главу с крижаљке, беневолентно махнуо да прођу.

Ante Tomić / 13. јул 2012

Чему нас учи овај необични случај? Овај нас случај, за почетак, учи како је добро имати кола с климатизацијским уређајем и управо не можете довољно платити за то технолошко достигнуће. Истина, данас сви имају климу, али помислите каква би била патња прије десетак или петнаест година на жеги, каква је посљедњих дана у нас, превести мртваца преко границе. Бога ми драгога, кад би упекло под лимаријом и кад би тетак завоњао, како већ воњају покојни тетци ако их не чуваш на прикладној температури, свима би кренуле сузе на очи и још би га прије гробља оплакали. “Спусти прозор, прчинтисса!” дерали би се Херцеговци ужаснуто и свако се толико заустављали и истрчавали да ухвате зрака и још би се до Вргорца сви живи од муке побљували. Возач би на граничном пријелазу блијед и ознојен дрхтаво пружио путне исправе кроз прозор, а службеник у свјетлоплавој униформи би намрштио нос. “Шта ван то смрди?” “А ђавлу, купили смо зеру сира”, објаснио би возач ноншалантно. “Онога зеленог, француског. С плијеснима”, промумљао би сувозач кроз марамицу на устима. Бољи је цамемберт “О, роуефорт”, кимнуо би гранични полицајац зналачки и звекнуо им штамбиље, а возач би кроз прозор пружио руку да узме путовнице. “Или, не, не, чекај”, зауставио би се полицајац у посљедњи трен и измакао документе, а ови у ауту би се скаменили од страха гледајући га како склопљених очију замишљено њуши зрак. “Је ли то роуефорт или цамемберт?” “Ови други”, рекао би сувозач нервозно. “Зна сан”, осмјехнуо би се гранични службеник задовољно. “И мени је цамемберт дражи. Сретан пут, момци.”

Морате ли из Херцеговине у Хрватску по некога тко је напрасно умро, нипошто се не препоручује ауто старијег годишта, без климе. С климатизацијским уређајем је, наравно, друга пјесма. Превести мртваца у расхлађеном аутомобилу лака је и угодна задаћа. Ставиш климу на четири и још се зајебаваш: “Тетак, је ли ти пуше?” добаци нетко весело покојнику на стражњем сицу. “Ма какви, он је кул”, рече други досјетљиво и онда се сви у ауту развале од смијанције. Пожељно је, осим тога, да су кола пространија, јер знате како је. И жив се човјек укочи од вожње, а можете замислити како изгледа кад ригор мортис наступи у опел цорси или малом цитроену. Истина, у Херцеговини их нема много да возе цорсу или Ц2, јер не могу од срамоте, цијело би им се село смијало, али свеједно је добро знати ову ствар прије него дођете у Лјубушки и схватите да мртвац не може ван из аута. Скврченог ћете га напосљетку морати извлачити кроз гепек, а тетка вам никад неће опростити да сте га закопали с главом међу кољенима. За пријевоз мртваца најбоље је заправо узети хладњачу, а за то, Богу хвала, не би требало бити већег проблема. Безброј хладњача свакодневно прометује граничним пријелазима између Хрватске и Херцеговине са свакаквом, често и непријављеном робом, и једва да би итко у Вињанима Горњим примијетио да у товарном листу нисте навели некаквог тетка. Укрцај ми стрица Много је начина на који се ова ствар може обавити једноставније, без чекања потврде из конзулата и смртовнице коју покојник особно мора потписати, без бесмисленог, исцрпљујућег чиновничког зановијетања и папрених трошкова за погребна кола. Некога од сусједа увијек можете замолити да вам учини услугу. “Миљенко, иђеш ли можда ових дана до Макарске?” “Нисан планира, а шта ти триба?” “Ма, стриц ми је умро, па сан мислио да га когод на повратку укрца до куће.” “А колико ти је хитно?” “Па шта ја знан, није толико хитно”, рече Лјубушак помирљиво, “али би исто волио да дође до наредних хрватских парламентарних избора. Гријота би била да не гласа на листи за дијаспору.” Текст преузет из Слободне Далмације

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.