Апорофобија - болест новог доба?

Филозофкиња Адела Цортина закључује да се данас "не одбацује странац, него сиромах".

Marin Jurjević / 10. август 2019

 

Шпањолска филозофкиња Адела Цортина привукла је значајну пажњу знанствене, али и опће јавности, објашњавајући нови феномен и врсту фобије која је постала карактеристична појава нашег времена. Живећи у времену великих миграција, избјеглиштва, нараслих ксенофобија и обнове најрадикалнијих националистичких идеја те најконзервативнијих теорија, Цортина језгровито закључује како је у сржи свих тих појава једноставна чињеница да се "не одбацује странац, него сиромах", јер се у основи свега налази апорофобија или страх од сиромаха. Страх од сиромаштва "производи се" и код оних који стрепе да не упадну у ту категорију.

Адела Цортина и концепт апорофобије

Цортина је проф. емеритус Етике и политичке филозофије на Свеучилишту у Валенцији. Нови појам апорофобија означава и дефинира одбацивање сиромашног. Она поставља питање: Сметају ли нам заиста странци или је оно што нам заиста смета - "сиромашан човјек" , па био он странац или "домаћи" (или како она каже "сиромах из наше властите куће") ? Њезин одговор гласи како је бит одбацивања тих људи аверзија према њиховом сиромаштву, што имплицира да ни најзатворенијим ксенофобним срединама не сметају "богаташи", ма одакле долазили.

Цортина је права мајка овог неологизма, новонасталог појма до којег долази 2017. године када ријеч апорофобија улази у Диционарио Де Ла Реал Ацадемиа Еспанола. Након уласка појма у Рјечник Шпањолске Краљевске Академије он се универзализира и полако улази у све свјетске језике те је данас опћеприхваћен. Ријеч је о фобији која има карактеристике свих осталих фобија.

Наравно да је извор једне друге фобије: ксенофобије, која је уско везана за апорофобију, у ставу да желимо бити само с онима "који су попут нас". Неки објашњавају како се ту ради о својеврсном колективном психолошком атавизму јер је човјек кроз повијест увијек био дио неке затворене групе која је стајала насупрот другој непријатељској, конкурентској затвореној групи (племену или сл.).

Али, да би објаснила своју теорију Цортина уводи једну нову синтагму. Наиме, по њој су људи "узајамне животиње" ("анималес реципроцадорес"). Односно, људи су специфична бића која функционирају на темељу односа "давања и примања". Такав однос изискује постојање одређеног споразума. Писаног или неписаног. Дуга је традиција те теорије. Почетке можемо наћи још код грчких софиста, али се она посебно дефинира у 18. и 17. стољећу у дјелима Тх. Хоббеса, Ј.Лоцкеа и Ј.Ј.Роуссеауа. Зато и Цортина сматра како је "уговорност" ("цонтрацтуалисмо") извор нашег друштва.

Појединац је, према њој, спреман испунити своје дужности уколико држава испуњава своје обвезе према њему, односно штити његоова права. То је тај однос "дајем - примам" и то је бит друштва размјене, договора, уговора. Из свега овога она извлачи логично питање: А шта с онима који немају ништа да нам дају за размјену? Тко су ти који нам не могу дати ништа на размјену? Како се они зову? Зову се сиромашни, одговара Цортина. Према њима зато постоји одбојан однос или фобија, страх, одбацивање, неприхваћање које се у сувременим друштвима манифестира и као насиље над њима.

Појам је комбинација двије грчке ријечи: áпорос, која значи сиромашан и ријечи пхобос која значи страх, панику и сл. Тај "страх од сиромашних", сматра ауторица, има "церебралну базу" и зато је универзалан. Наиме, страшимо се оних који нам не могу дати ништа заузврат и зато их, у најбољем случају, покушавамо избјећи и држати се пострани. Наравно, људски мозак се да "обрадити" и моделирати (што је у основи сваке пропаганде, идеологије, производње стереотипа, образаца понашања, социјализације итд).

Пошто Цортина сматра да се апорофобија налази с ону страну или насупрот људског достојанства истиче како је образовање најефикаснији начин за постизање циља мијењања понашања људи на боље. Као што се врло флексибини људски мозак може моделирати и "програмирати" у негативном правцу, он се образовањем може мијењати у позитивном смјеру. Зато је образовање најефкаснији начин мијењања понашања које је испод људског достојанства, а које може бити, између осталог, и посљедица апорофобије.

Искључивост као темељ апорофобије

Сувремено друштво, нажалост, све је више карактеризираном искључивошћу која је све бјелоданија код проблема третирања избјеглица. Свакодневно се суочавамо с том трагичном истином. Управо ових дана и неке од наугледњих свјетских информативних кућа (ББЦ) проблематизирају нехумано понашање хрватске полиције према избјеглицама на источним границама земље. Исто тако се о америчком предсједнику Трумпу већ говори као о човјеку који отвара "концентрацијске логоре за дјецу" која се одвајају од својих родитеља (латинскоамеричких избјеглица) и изолирају их у посебним камповима у којима владају нехумани увјети.

Мађарски премијер Орбан постаје звијезда ксенофобне еуропске деснице, у Италији то иде према још већем екстрему, итд . Наравно да било која искључивост стоји насупрот демокрацији пошто демокрација, ео ипсо, мора бити укључива. Једна од темељних карактеристика демокрације је нужно - укључивост. Цортина зато и наглашава како је бит апорофобије управо јако наглашена искључивост.

Али и сами смо свједоци како и у нашем друштвеном амбијенту свака различитост постаје проблематична: било сполна, национална, вјерска, родна, идејна, итд. О сиромаштву као дискриминаторном фактору уопће и не размишљамо. А јаке друштвене институције све агресивније промовирају такав начин понашања, свјетоназора и идеала, иако би њихова мисија требала бити сасвим другачија, обратна.

Наравно да је логично како не може постојати друштво које је истовремено апорофобно и демократско. Цортина закључује како су "сва друштва која познаје апорофобна". Важност филозофског образовања, образовања о основним људским вриедностима овдје мора играти улогу. У времену великих прича о "курикуларној реформи" заиста се морамо запитати коју врсту образовања смо одредили нашим младим генерацијама - јер одговор на то питање увелике ће одредити смјер наше заједничке будућност. Туризам смо прогласили нашим спасом, иако овисити једино о туризму значи одмах потписати како смо земља коју чека извјесна економска нестабилност и несигурност.

Драги су нам богати странци, а према странцима које је трагедија рата, невоља и биједа натјерала на избјегличку судбину готово и не размишљамо као о људским бићима - иако је њихова трагична судбина великим дијелом само посљедица неодговорних империјалних еуропских политика, посебице сјеверноамеричких империјалних политика 20. стољећа.

Што су сиротиња и сиромаштво?

Ако некога означимо предзнаком "сиротиња" он се у нашој идеологизираној свијести идентифицира са својеврсним "паразитом" јер од нас, од нашег друштва, наше државе - добива одређене бенефиције, а заузврат нам "не даје ама баш ништа". Зашто је тај човјек (мушкарац, жена, дијете) сведен на стутус и трагедију избјеглице или мигранта који је присиљен да се бори за голи живот и који је ишчашен из своје заједнице, свог друштва - то нас није брига. Они су једноставно изван нашег концепта, изван прихваћене праксе "игре узајамности" која је у нашим главама темељ наше заједнице.

Гледајући њихову биједу и ми се у односу на њих "осјећамо богатима" (иако смо унутар конкретне друштвене структуре можда веома ниско позиционирани) па самим тиме и бољи. Апорофобија, од које можда не знајући болујемо, нагони нас на закључак како неимаштина избјегличке и мигрантске сиротиње угрожава наше богатство (па ма како оно у стварности било релативно). Резултат таквог нашег доживљаја доводи нас до категорије “искључених" у коју трпамо све те људе као аморфну, обезљуђену, пријетећу надирућу масу.

Што је уопће сиромаштво? Оно није само економско питање. Индијски добитник Нобелове награде за економију Амартyа Сен дефинира сиромаштво као лишавање од стјецања темељних способности, а не само као недостатак одређених прихода. Лишавање од стјецања способности (од свега што би нетко могао бити) пуно је шири појам који укључује и лишавање адектавне могућности образовања и стјецања одређених знања и вјештина.

Наравно, ту спада и искључивање великог броја људи из сустава здравствене заштите па тако и од очекиване дуљине живота, а да се не спомиње лишавање елементарних предувјета живота попут хране, питке воде, становања….. Поред којих се судјеловање у политичким процесима, одлучивањима и сл. заиста доживљава као чиста апстракција или знанствена фантастика.

Без обзира што је човјеку као људском бићу у законима, као апстрактном појму, загарантирано све то – у пракси, у конкретном животу гдје нетко постоји као конкретна јединка, понекад му није признато баш ништа ништа. Млади Марx би ту дихотомију између човјека као апстрактног и конкретног бића назвао "хомо дуплеxом". Сен сматра како је развој предувјет слободе пошто сиромаштво и недостатак економских могућности увјетују недостатак остварења фундаменталних људских слобода. Зато је пут у неслободу поплочан лишавањем великог дијела човјечанства предувјета достојанственог живота. Колико је томе допринио и колико таквом стању и даље доприноси онај развијени, богати дио свијета важно је питање које не можемо занемарити уколико желимо схватити актуална глобална збивања.

Генерални секретар УН-а недавно је изјавио како "искорјењивање сиромаштва није питање милосрђа него правде". А један велики дио свијета лишен је правде. Опћа декларација о људским правима прихваћена на засједању Опће Скупштине УН-а 10. просинца 1948.г. у првој реченице своје преамбуле изричито каже како је "признање урођеног достојанства те једнаких и неотуђивих права свих чланова људске обитељи темељ слободе, правде и мира у свијету".

Запитајмо се у коликој мјери су ова ("загарантирана") апстрактна људска права призната и у конкретном животу сваког људског бића, у конкретној људској заједници? Можда дођемо до поразног одговора. Недавно су објављени службени подаци Интернационалне организације рада (ОИТ) за 2019. годну према којима у овом тренутку 700 милијуна људи живи с 3.20 америчка долара дневно (око 2.80 еура). Посебно је важно што су управо млади при томе најугроженија скупина.

У Неw Yорку је управо завршено засједање Политичког форума на високом нивоу на којем је изнесен податак да млади (16-24 г.) имају три пута више изгледа од старијих да не нађу посао. Тако је стопа незапослености младих 2018.г. била 12 посто у односу на стопу незапослености одраслих од 4 посто.

Жене су најугроженије у тој скупини незапослених јер их је 5,4 посто незапослено, у односу на стопу незапослености мушкараца од 4.7 посто. Прошле, 2018. године, чак 30 посто младих није било обухваћено процесом образовања или рада док је обухват старијих био 13 посто. Што се тиче плаћа, мушкарци имају у просјеку 12 посто већу плаћу од жена (на истом послу), а када је ријеч о руководећим пословима ту су жене у великој мањини и потплаћене су чак за 20 посто у односу на мушкарце.

Нове технологије и сиромаштво

Дистрибуција незадвољства зато није равномјерна. Оно се концентрира у неразвијенијим дјеловима који имају најспорији развој, али и у одређеним добним, сполним, етничким скупинама. Нови је феномен што и најразвијеније средине долазе на удар и то, да апсурд буде потпун, због брзог техолошког напретка, односно галопирајућих нових технлошких иновација.

Тако професорица с Цамбридгеа, Xиалун Фу, директорица и утемељитељица Тецхнологy анд Манагемент Центре фор Девелопмент (ТМЦД) недавно у Неw Yорку каже како су "нове технлогије оружје с двоструком оштрицом" наглашавајући како ће "скоро 50% занимања у развијеним земљама и 2/3 занимања и послова у државама које се налазе на путу развоја доживјети својеврстан удар због технолошког развоја", па закључује како ће "само особе великих способности и државе са снажном инфраструктуром имати користи од технолошких иновација".

Стално, континуирано образовање постаје нужност како би се избјегле лоше посљедице брзог технолошког развоја који у скорој будућности може проузрочити сиромаштво и оних слојева друштва који тренутно нису угрожени. Без сталног образовања нема економског раста, нема продуктивности, а за неоспособљене ће бити све мање пристојних послова, а тако и предувјета за пристојан живот.

Филозоф Јохн Етцхемендy, донедавни ректор Свеучилишта Станфорд зато је недавно упозорио како "технологија располаже с огромним потенцијалом наношења штете". Дарја Исакссон, директорица Шведске Организације за Иновације (ВИННОВА) тврди како развој технологије води ка нестанку неких занимања, али и стварању нових. По њој "већина занимања постојати ће још низ година, али ће промијенити своје задатке", што подразумијева континуирано "формирање" нових знања, "стални тренинг" јер оно "што знамо данас….није довољно заувијек", а будућност свијета и Земље све су угроженији и економски раст постаје упитан.

Планету "морамо сачувати за будуће генерације" што подразумијева и нове еколошке политике (о чему најбогатији "владари свијета" не воде рачуна) али и "циркуларну економију", "кружно господарство" које се неће базирати на искључивости него укључивости. Али, проблем је у томе, као што то каже холандски есејист Роб Риемен, што "елите нису заинтересиране да мијењају друштво". Те свјетске квазиелите концентрирају богатство на неколико пунктова и у мало руку, па су незадовољства и упитна будућност човјечанства све извјеснији.

Када говоримо о сиромашнима или екстремно сиромашнима у иначе богатом свијету, нужно отварамо тему правде. Када је руски интелектуалац, истраживач, геолог и географ, племић Петар Алексејевич Кропоткин, један од отаца "анархистичког комунизма", почео објављивати серију чланака у паришким анархистичким новинама Ле Рéволтé (1892. г. обједињених у књизи Ла Цонqуете ду Пан, Освајање Круха) у којима развија тезу да и капитализам, попут феудализма (али на други начин), производи не само богатство (за једне), него и биједу и неимаштину (за многе) -  отварио је тему привилегираних слојева друштва и у заједници људи која се након Француске револуције декларирала као заједница људи који су слободни и "једнаки по рођењу".

Ускоро ће правне норме декларативно све људе прогласити једнакима, укидајући дотадашње рођењем гарантиране привилегије, али ће конкретан живот стално, неуморно репродуцирати неједнакост и неправду који ће се манифестирати у облику неподношљиве збиље за многе пред којима ће и даље стајати циљ "освајања круха" или голог преживљавања.

Неједнакост се неће производити само у процесу рада, у процесу производње, него и у процесу дистрибуције богатства заједнице. Кропоткин зато говори о "праву на благостање за све"; а не само одабране и привилегиране јер, по њему "све ствари припадају свима". Ако оголимо ове тезе од њихове утопијске димензије поново долазимо до актуалног питања сиромаштва у сувременом друштву, права свих на достојанствен живот, али и до питања апорофобије, страха од сиромашних. Зато Кропоткин поново постаје итекако актуалан и занимљив.

Страх од сиромаштва "производи се" и код оних који стрепе да не упадну у ту категорију. Ако гледамо новије раздобље онда је "доктрина шока" Милтона Фриедмана (једног од најутјецајнијих економиста 20. стољећа, добитника Нобелове награде за економију 1976. и то након што је постао "отац" економског модела пучистичког профашистичког генерала Пиноцхета у Чилеу) најчешће је код грађана производила прави шок.

Награђивана новинарка Неw Yорк Тимеса, синдикална активисткиња и ауторица неколико значајних књига Наоми Клеин сматра да је циљ те доктрине "укротити"  и дестабилизирати владе" како би оне затим увеле Милтонову "доктрину прилагођавања" што је само еуфизам за производњу сиромаштва. Она се примјењује у различитим формама у различитим земљама, зависно о увјетима. Њено дјеловање изазива код људи пријетњу, "страх од катастрофе". Сиромаштво се зна појавити као нуспојава илузије како се бјежи од њега.

Посебно је занимљива појава тзв. "квазисредње класе". Она се судара с психологијом "конзумистичког сиромаштва". Страх од губљења позиције на социјалној љествици у неолибералном концепту друштва је огроман. Стратегије доминације људима се мијењају и када се почиње живити од обећања и надања то је добар пут ка паклу несигурности и доминацији страха у свакодневном животу.

Милтонов концепт је на примјеру Чилеа потврдио тезу како је неолибарални економски модел ("магична, невидљива рука тржишта" која најбоље регулира све) итекако спојив с најбруталнијим политичким диктатурама неофашистичког типа. Пиноцхет-Фриедманов Чиле након војног пуча 11. рујна 1973. је на бруталан начин потврдио како су филозофија слободног тржишта, политичко насиље и диктатура итекако спојиви с неолибералним економским моделом друштва. То откриће је заиста заслужило Нобелову награду!

Култура сиромаштва

Рођено је нешто што увјетно можемо назвати "социологијом сиромаштва". Шездесетих година се почело писати о "култури сиромаштва" и о "субкултури сиромаштва". Већ раних шездесетих година социолози су анализирали елементе "културе сиромаштва" у Мексику, Лими и Неw Yорку. Тај појам увео је антрополог Осцар Леwис проучавајући урбану сиротињу (из "приградских барака" латиноамеричких градова и великих америчких урбаних центара). По њему та сиротиња мрзи власт и њен репресивни апарат, с цинизмом гледа на Цркву као "лицемјерну" институцију која их је напустила, оријентирана је само на садашњи тренутак и не планира никакву будућност, бори се за живот из дана у дан, итд.

Наравно да та сиротња представља експлозиван "социјални материјал". Припадници "културе сиромаштва" имају по Леwису "јединствен сустав вриједности", не ради се само о недостатку средстава. Припадници те "културе" имају посебну "визију свијета", посебан карактер, специфична су очекивања дјеце и младих који расту унутар те културе, која им каже да су они искључени из свијета благостања, достојанственог живота, једнаких шанси итд. У међувремену стање у свијету се драстично погршало због нових ратова, дестабилизације огромних дијелова свијета, империјалних интереса моћних владара који због неодговорног односа према природи угрожавају и сам живот на земљи.

Ствара се "ново структурално сиромаштво", појавјују се "интракласе", сиромаштво се у великом дијелу свијета "феминизира", класични лумпенпролетаријат се јавља у новим формама "подкласа", урушавају се класичне подјеле. Већ и сама Еуропа говори о својој "новој сиротињи", а у њу спадају сви они који своју позицију у друштву доживљавају као положај "испод фаворизираних" дијелова друштва.

"Сиромаштво развијених" се манифестира на посебан начин, који је другачији од сиромаштва неразвијених, пошто се ту ради о "конзумеристичком незадовољству"; а не о егзистенцијалној угрожености. Припадници тог психолошког профила могу бити посебно рабијатни према припадницима "сиромаштва неразвијених" које се појавило у виду избјеглица који у Еуропу стижу из најсиромашнијих и најнестабилнијих дијелова свијета.

Политички интереси и сиромаштво

Осим тога, биједа се производи и из политичких интереса и разлога, како би се непоћудне владе дестабилизирале економским блокадама које за резултат имају раст сиромаштва, нефункционирање социјалних компоненти неког друштва, урушавање господарства, здравства, достојанства људи, итд. Најновији примјер је економска блокада Венезуеле као средство бацања на кољена комплетног народа који би због свог ужасног стања требао силом срушити владајући режим и тако остварити циљ оних коју ту изолацију проводе.

А све тобоже у име демокрације и интереса баш оних који су највише погођени њом и њеним посљедицама. Жртве очито нису битне. Битан је једино циљ. Куба је земља која је најдуље под таквом блокадом, а сада се она покушава провести над Венезуелом, Никарагвом, Ираном итд. Биједа, жртве, ужасни предувјети живота људи намјерно се производе.

Они постају пожељно стање јер се рачуна како ће њихов очај у који се намјерно бацају од стране "хуманог, демократског остатка свијета" срушити непоћудне (у правилу лијеве) политичке режиме. Наравно да су основи свега економски интереси, нафта, плин, друге вриједне сировине, итд. Производња каоса на Блиском Истоку, Ираку, Либији, покушаји у Ирану, рат у Сирији, разноразна "арапска прољећа", мијешања у латинскоамеричку политичку збиљу, све је то резултирало никада до сада виђеним миграцијским кретањима у правцу Еуропе и Сједињених Америчких Држава.

Те се миграције све више претварају у праве социјалне покрете и највећим дијелом су посљедица неодговорних политика и империјалних интереса богатих, моћних Владара Живота. УНЕСЦО је тако објавио како је миграција "дјеце без пратње" у само шест година (2010-2016.) нарасла с 66 000 на чак 300 000. Претпоставља се да данас у Америци има око 19.9 миљуна миграната, од чега је чак 52 посто малодобно. Посебно је значајан податак Лијечника без граница (МСФ) да су око 70 посто миграната из Централне Америке који бјеже преко Мексика у УСА - директне жртве насиља.

Али, комплетна Латинска Америка се буквално стотинама година дестабилизира, рушиле су се демократски изабране владе, подржавале диктатуре, војни профашистички пучеви, до крајњих се граница раубовала радна снага прекомјерном експлоатацијом, због интереса великих компанија безобзирно се уништавао околиш - па се и Америка сада суочава с посљедицама властите империјалне политике према том подручју (а само од Мексика отела је ратом 55 посто њиховог државног територија ) те је и она данас постала логичан "усисивач" латиноамеричког избезумљеног, пауперизираног и малтретираног становништва. Директна последица тога је чињеница да је тражење азила у Америци порасло за 150 посто у задњих неколико година.

Никакви зидови то неће успјети, на дугу стазу, зауставити. Наравно да се на то надовезује невиђени тероризам (најсвјежији случај је некидашњи масакр у Ел Пасу инспириран мржњом према "хиспаносима" којег је Мексико доживио као "тероризам против Мексиканаца" директно подгријан Трумповом политиком), све израженији културолошки међусобни сраз, пропаст концепта мултикултиралности, раст свих врста мржње….посебно вјерске и етничке, тешко објашњиво безумље, одбацивање свих рационалних принципа и тотална нестабилност ионако еколошки тешко рањене Планете која полако издише због сулудог, ирационално неодговорног уништења биосфере читавог човјечанства у име новог Бога владајућих - у име Бога Профита и политичке доминације.

Капиталистичко чудо и "социјалдемокрација"

Генерални секретар Римског Клуба Граеме Маxтон говори о томе како је данас ипак "најмање сиротиње" до сада јер је око миљарду људи изашло из сиромаштва (посебно захваљујући Кини која тврди да је у њој из подручја сиромаштва "побјегло" 700 милијуна људи). У 90-тим годинама, по критеријима Свјетске Банке, сматрало се да је нетко сиромашан уколико појединац за живот (храна, становање, здравље, образовање, обућа, културне потребе, итд.) дневно располаже с мање од једног америчког долара. Послије, 2005. године Свјетска Банка године да је нетко сиромашан уколико има мање од 1.20 долара дневно (око 8 куна) ….а Маxтон закључује "Када би укључли инфлацију, по мени, данас би то било око 2.90 дневно", а да се човјек не сматра сиромашним. Дакле, ријеч је о износу од око 19 куна дневно.

Дакле, по овим "најиздашнијим критеријима" и "границама сиромаштва", уколико нетко располаже с 19 куна дневно он више не спада у "сиромашне"!? То је чак и за нас смијешна цифра. Наравно да и сам Маxтон због тога, ипак објективно закључује, како су ти супер-ниски критерији само дефинитивна потврда да смо "остали без капиталистичког чуда" које смо очекивали. Узимајући у обзир економску ситуацију, али и безобзирно уништење планете Земље, односно биосфере цијелог човјечанства, Маxтон тврди да Африка данас живи "лошије него прије 3о година".

Тако је шпањолски Ел Паис објавио податке да је 1980. године однос бруто друштвеног производа (БДП) између Еуропе и Субсахарске Африке био 7:1 у корист Еропе, а данас је тај однос порастао на 11:1 у корист Еуропе. Истовремено, 1980. године Еуропа је имала више становника од Субсахарске Африке, а данас Субсахарска Африка има 2.5 пута више становника од Еуропе.

Наравно да тај еуропски "испражњени демографски простор" и њена економска моћ усисавају афрички - економски уништен, а демографски експлозиван корпус. Стимулирани ратови све су то само још више погоршали. По Маxтон , раст постоји, али се не ради о "безграничном расту" и право питање постаје питање праведне расподјеле друштвеног богатства. Он сматра да је социјалдемокрација, примјењујући свој концепт, створила од Еуропе "друштво благостања". Зато се залаже за нужност повратка Еуропе на "социјалдемократски модел" који је подразумијевао праведнију расподјелу, а не само вођење бриге о расту под сваку цијену.

Осим тога, социјалдемокрација је више водила бригу о проблем контаминираности и о еколошком моменту, него што се то данас ради (а посебно од доласка Трумпа на чело САД-а). Та социјалдемократска политичка филозофија доминирала је Еуропом 70-тих година прошлог стољећа и Маxтон се залаже за повратак на њу јер је управо тада, по њему, Еуропа "постала најбољи континент за живот".

"Сјећам се дугог периода енормног економског раста, али такођер и друштвене биједе". Наиме, индустријска револуција је разорила околиш и осиромашила већину "све док није била коригирана социјалним политикама демократске љевице", закључује он. Генерални секретар Римског клуба сматра како сада "трпимо другу технолошку револуцију, која попут оне претходне доноси више неједнакости и незапослености"… Тим више што се најразвијенија технологија све мање употребљава за развој, а све више за доминацију. Тренутно "дигитална револуција не доноси више благостања него само још више отуђења, сиромаштва и раста доминације нових плутокрација", песимистички закључује Маxтон.

Чињеница да су твитови постали начин глобалне, па тако и оне политичке, комуникације само потврђује овај феномен. Уништава се класично новинарство, нема више критичких анализа и информација…билиони твитова су ко плима преплавили све, па су се у њима утопиле и некадашње велике репортаже. А све то је под контролом власника Тwиттера, Гооглеа и Фацебоока, у договору са сигурносним и обавјештајним агенцијама свјетских суперсила.

Друштво је духовно осиромашено, дигитална револуција "појела је" низ малих фирми, радних мјеста и запосленика, а свиме тиме су се окористили дигитални плутарси. У таквим увјетима све више јача десница која се храни страхом од глобализације и имиграција, па тим више улога љевице мора бити важнија, али се у пракси, нажалост, она најчешће и сама утапа у безбојности и подилажењу просјечности - тзв. "миддле оф тхе роад" политици.

Свјетска Банка у свом Извјештају из 2019. године потврђује да још увијек миљарду и 200 милијуна људи живи с приходима испод једног долара дневно (6.5 кн), а то значи да четвртина становништва Земље још увијек живи у најекстремнијем сиромаштву.

Затим, 2 миљарде и 800 милијуна људи живи с мање од два долара дневно (13 кн), а 48 посто свјетског становништва је потхрањено, нема адекватну настамбу, одјећу и обућу, здравствену услугу, образовање, информације, а културне потребе да и не спомињемо.

Хрватска и апорофобија

У таквим околностима говоримо о планетарној појави опасне нове фобије, апорофобије или страха од сиромашних. Ако то смјестимо у домаћи амбијент добијемо управо оно чему свједичимо ових дана. То је оно што смо добили у Книну и Сплиту за вријеме обиљежавања Дана државности - када смо се умјесто са сањаном скандинивизацијом Хрватске сударили с њеном “скејизацијом” (према ноторном Марку Скеји који усташки поздрав "За дом спремни" изједначава с поздравом "Хваљен Исус и Марија") толерирањем усташоидних испада.

Незаинтересирано проматрање дјеловања једног опскурнијег дијела Хрватске друштвене сцене води нас директно у антицивилизацијску барбаризацију, удаљавање од вриједности демократског свијета и најгору, опасну примитивизацију живота, а све ради "пар политичких пуната" владајућих. Најгоре је што иза подгријавања свега тога стоји неодговорна политика тзв. "урбане струје" ХДЗ-а која се уочи предсједничких избора престрашила недовољне подршке најпримитивнијег дијела свог десног бирачког тијела.

Таква игра с ватром увијек има своју цијену коју на крају плаћамо сви ми, а ради интереса уске групе привилегираних који никоме не полаже рачуне за оно што ради. Наравно да црна боја постаје најпопуларнија, најпожељнији декор политичких дернека па се тако, на перверзан начин, полако али сигурно претвара у нашу доминантну "националну боју".

Па зато и није никакво чудо што исту вечер након Тхомпсоновог концерта на сплитској риви руља црмомајаша трчи градом и гађа флашама туристе "криве боје коже" и то, да апсурд буде још већи, оне боје која је иначе њима најдража - црне. Крајњи је час да разумијемо опасност ових процеса и да им се супроставимо - док још уопће има времена за то .


Халтер


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.