Арундхати Роy: Толико је много људи, а тако мало ресурса, воде, земље; свуда је очај

Толико је много људи, а тако мало ресурса, воде, земље; свуда је очај. А онда видим птицу која свија гнездо и кажем: хајде да оставим запис о томе шта нам је учињено, нашем уму, нашој имагинацији.

Gary Younge / 20. јул 2019

 

Разговор поводом изласка из штампе ауторкине књиге сабраних есеја на 1000 страна „Мy седитиоус хеарт / Моје бунтовно срце” (Хамисх Хамилтон 2019).

Како је могуће да нас резултати избора и даље шокирају? Моди у Индији, аустралијски избори – десница не само да побеђује, него поново побеђује. Можда ће и Трамп поново победити. Могуће је и да Борис Джонсон постане британски премијер. И сваки пут ми се опет шокирамо.

Управо сам се вратила из САД и заиста је интересантно то што је сасвим реално да неко попут Трампа, коме се ругају и смеју, може да добије још један мандат. Ипак, велика је разлика између Модија и Трампа. Моди иза себе има 95 година стару организацију, са 600.000 волонтера. Људи већ дуго раде на томе.

Упркос нашим методама отпора, изгледа да левица није у стању да створи нешто делотворно на основу чињенице да изводи већи број људи на улице. Необјашњиво је да се у Америцисамо за последње две године одрже четири највећа протеста у историји, а да је Трамп и даље политички могућ.

Када се у Индији говори о левици, мисли се на комунистичке партије. Њихов пресудан неуспех је у томе што нису у стању да реше питање касти. Претпостављам да је у САД проблем то што нема решења за расно питање. У свим својим текстовима се бавим тиме, од Бога малих ствари до данас, јер је кастински систем мотор који покреће савремену Индију. У Индији се не може рећи да је каста исто што и класа. То није тачно.

Мада нам се прилике разликују, у извесном смислу се може говорити о истом моделу који се понавља на разне начине: Трамп долази после Обаме, Болсонаро после Радничке партије. Ми стварамо простор, ми лоше градимо у њему и онда неко дође и све сруши. Да ли је то неуспех политичког образовања или неуспех агенде? Шта то погрешно радимо?

Лекцију сам научила после масакра муслимана 2002. када је на улицама побијено 2.000 људи. Писала сам о томе и мислила сам да је сам опис свега што се десило нека врста политике. Да је довољно рећи: „Ево шта се догодило, ови људи су убијени“. Али многи су само одмахнули и рекли: „Па шта? Заслужили су“. Онда схватите да саосећање није довољно. Слично се дешава и сада, са тим махнитим страхом од имиграната.

Свако мало, ипак, чује се неки одговор.Реагују прогресивци, разнолики сегменти грађанакоје погађа овај реакционарнитренутак. Ту су и антиратни протести, па сви они људи који су дочекивали Сиријцена немачкој граници и делили им воду, затим покрети Оццупy Wалл Стреет и Блацк Ливес Маттер. Повремено видимо праве ерупције саосећања.

Да, постоји солидарност. Мислим да је у САД покрет Оццупy променио чак и начин на који се говори о неким стварима. Фраза о 99% и 1% ушла је у свакодневни речник. Изговара се оно што је некада било неизрециво. Ту је Берни Сандерс, који донедавно није био могућ. Јавља се разумевање неких ствари, чак и у САД. Рекла бих да је и у Индији дошло до фантастичног и мудрог отпора који је, мада није однео победу, макар успорио лош ток ствари.

Како то доживљавате, као особа која је добар део свог живота посветила преусмеравању тог тока? С једне стране, уз политичку моћ иде све више новца и корупције, а с друге се јавља отпор, све бољи и паметнији. Да ли вас то испуњава оптимизмом?

То се мења сваког тренутка, сваког дана, свеједно да ли је реч о неким ширим оквирима или непосредним догађајима. Али осећам дубок страх који се не тиче ових избора, који су споредни у односу на оно што примећујем: толико је много људи, а тако мало ресурса. Било да је у питању вода, или земља – свуда су незапосленост, очај. Оно што нам на површини изгледа као сукоб две касте или две вере или две заједнице, у својој основи има наступајућу кризу.

А онда вам пажњу скрене птица која свија гнездо у крошњи, па пробате да све потиснете. Кажем себи, шта год да се деси, хајде да оставим запис о томе шта нам је учињено, нашем уму, нашој имагинацији.

Ваша нова књига је збирка есеја написаних током 20 година. У предговору пишете о изласку романа Бог малих ствари, новцу који је почео да стиже и како су вас дочекали као представницу нове Индије. Каква би очекивања ова књига требало да испуни?

Верујем у моћ наратива. Суштински, ја сам она која прича приче. Чим сам стигла у долину Нармада (одакле је 250.000 људи исељено због изградње бране) знала сам да ту постоји прича. Али о тој долини је требало причати другачије од прича о детињству, идентитету и кастама.

Писци, посебно романописци ретко чине тај прелаз. Да ли им је тако лакше? Имајући у виду све оно о чему сведочите у својој књизи, о претњама смрћу и судским поступцима против вас, свакако сте могли изабрати лакши живот?

Мислим да то нема везе са врстом текста, да ли је реч о фикцији или документу, већ са политиком. Као особа која живи у овој земљи осећам се пониженом због општег одсуства жеље да се она разуме. Додуше, ту је и мој мањак амбиција. Када сам написала роман Бог малих ствари нисам знала да ће бити тако успешан. Била сам срећна што сам финансијски независна, што могу да радим оно што желим и мислим. Међутим, инстинкт ме је удаљио од књижевног света. Са документарном прозом сам чешће јавно говорила, више путовала, јер је потребно говорити о тим темама. Мање сам говорила о себи, а више о ангажману људи око себе.

Многи ваши текстови су укорењени у Индији, али кроз преводе они живе и ван ње, посебно кад пишете о екологији, окружењу, корумпираним властима, фашизму, комунализму. Док путујете по свету, налазите ли да је лако успоставити везу између вашег текста и места које посећујете?

То је врло занимљиво питање. Бог малих ствари говори о малом селу у коме сам одрасла, на југу Индије – што подразумева врло специфичну културу. Преведен је на 42 језика и могла сам отићи у Естонију, а неко би рекао: „Ово је моје детињство, како сте могли да знате?“

Много часописа са запада је тражило да пишем за њих, али нисам желела да будем тумач истока западу. Не желим да се подређујем формату који одговара тим медијима. Желим да пишем онако како желим. Ако вам то одговара, у реду; ако не, опет у реду. Ја пишем за овде. Сукоб је овде, борба се овде води. Нема потребе да то објашњавам, јер су читаоци посвећени у тајну колико и писци, и разумеју ствари. Не морате им подилазити.

Желео сам да вас питам за есеј Доктор и светацгде кажете да су, у намери јачања одређених идеја о Индији, посебно о кастинском систему, индијске елите спречиле Амбедкарово преиспитивање Гандијевог готово божанског статуса. Како у овом тренутку разумети пијетет према Гандију и брисање Амбедкара из историје?

На западу је он, наравно, потпуно избрисан. У Индији је, међутим, увек био и видљив и утицајан. Кад год неко дође у посету, кажем им да у најсиромашнијем дому у Индији неће наћи Гандијеву, већ Амбедкарову слику. Сви смо били изложени фалсификовању историје, што је на неки начин дубоко узнемирујуће и изазива бес.

Изгледа да је то карактеристика модерне деснице та способност убеђивања људи да се десило нешто што се није десило, или да треба да раде ствари које ће њима ићи на штету. Занима ме вештина навођења људи да раде против својих интереса.

Рекла бих да је једна од значајних мана левице, укључујући и комунистичку левицу, свођење свега на материјализам, као и неспособност разумевања сложене психологије људи. У Индији је на стотине хиљада фармера извршило самоубиство због дугова. Није то тако просто: кад су људи гладни, биће револуције. Ствари не функционишу тако.

Шта мислите, колико ће времена бити потребно да то схвати левица, у било ком облику?

Мислим да ће надолазећа криза, тачније удружени напад климатске кризе и машинске интелигенције, захтевати да преиспитамо шта значе термини левица и десница. Те категорије неће бити тако јасне како данас изгледа. Док се ресурси смањују, а мора расту, људи ће се окупљати у племена, касте, расе, нације да би положили своје право на те ресурсе. А десница ће увек бити спремна да понуди мржњу.

Зашто ми не бисмо били спремни?

Требало би да будемо. Али поента је у томе како да предложите правду, ако је то заиста наш предлог, кад она није оружје? Неправда је оружје. Нећу да се исцрпљујемо оптужбама за нашу неефикасност, јер не мислим да је то нужно истина. Замислите колико би сад било горе да није те контра-силе.

На крају предговора за збирку Мојебунтовно срцекажете да смо суочени с питањем ко или шта ће владати светом.

Оно што сматрам правим проблемом сумирала сам у есеју Рат господина Чидамбарама. У средишту је прича о планини са равним врхом у савезној држави Одиши. Када је погледају геолози, они виде боксит и знају да је планину потребно раскопати. Кад је погледају они који ту живе, виде порозну планину, складиште у ком се вековима задржава вода од монсуна и вода из равница. За рударске компаније, планина је вредна онолико колико вреди боксит који се може ископати. За људе у околини, међутим, тај боксит не вреди ништа ако се извади из планине. Есеј се завршава питањем: можемо ли да оставимо боксит у планини? Призива имагинацију коју нема ни левица ни десница. Одлучити како ћете се снаћи без боксита, то је разумевање које нам је потребно.

Мислите ли да можемо оставити боксит у планини? Имамо ли тај капацитет имагинације?

Неки од нас имају, а неки не. Људима који је имају и који воде борбу, потребна је подршка. Први корак би био сачувати ту имагинацију и затим кренути даље.

Тхе Гуардиан, 31.05.2019.

Превела Милица Јовановић

Пешчаник.нет, 19.07.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.