Авиони према Минску препуни су сумњивих типова, је ли у току тиха анексија Бјелорусије?

Бјелорусију потресају вишетједни масовни протести против власти Александра Лукашенка.

BUKA portal / 14. септембар 2020

 

Како се чини, дугогодишњем "посљедњем диктатору Еуропе", бјелоруском "Батку" (оцу) Александру Лукашенку, дошао је политички крај. Он је политички мртав и само се чека његов коначни одлазак.

Но, што је с Бјелорусијом? Постаје ли она у том пријелазном раздобљу Лукашенкова одласка у ропотарницу повијести жртва тзв. тихе анексије од свог великог сусједа Русије која нимало не жели допустити да јој још једна држава из њезина постсовјетског атара измакне контроли и остави је на цједилу без санитарног кордона који је жељела имати према Западу?

Наиме, Бјелорусија је посљедња црта обране данашње Путинове Русије, њезина утјецаја и потврде као велесиле те заштита њезиних простора. Подсјетимо да су многи освајачи у прошлости на путу ка "завјетној" Москви ломили зубе исцрпљујући се у бескрајним бјелоруско-украјинским пространствима која су била бедем Русије. Русија се не осјећа угодно без тог простора који јој пружа сигурност и дистанцу од "непријатељског" Запада. Он се у посљедњих 30-ак година итекако смањио, а некад је био чак на ријеци Елби.

Бјелорусију потресају вишетједни масовни просвједи против власти Александра Лукашенка, који заправо означавају његов крај, али нитко још не може рећи када ће бити готово, поготово јер, како истичу страни обавјештајни кругови и бјелоруска опорба, Русија полако преузима контролу над том земљом, одржавајући Лукашенка на површини док не нађе "новог Лукашенка", прихватљивог њима, колико-толико Западу, али и већем дијелу бјелоруског становништва.

Наиме, Москва је, наводно, потпуно преузела контролу над главним полугама Лукашенкова режима - његовом тајном службом КГБ, војском и полицијом, а руски "савјетници" коло воде. Све иде до тога да су у Минск стигли и провјерени медијски кадрови из прокремаљских пропагандних медијских узданица као што су РТ и неке водеће руске ТВ постаје, који су заузели мјеста бјелоруских колега који су на валу просвједа одбили и даље бити на Лукашенкову режимском броду.

Осим тога, убрзано се иде у реализацију заједничких економских пројеката, у првом реду у енергетици и пољопривреди, како би се Бјелорусија што више и тиме везала уз Русију. Коначно, економска и социјална стабилност Бјелорусије почивала је управо на јефтиним руским енергентима и чињеници да су Руси откупљивали бјелоруске пољопривредне производе и кад им нису требали те по вишим цијенама. Али, све је то цијена "привржености".

Како ствари стоје, Москва потпуно надзире и управља бјелоруским режимом. Осим тога, како стоји у вањскополитичкој концепцији Русије, Бјелорусија је стратешки савезник, а Кремљ је активирао и дуго година таворећи споразум Савезне државе Русије и Бјелорусије (на састанку Путина и Лукашенка у Сочију расправља се о "перспективама развоја интегративних процеса у склопу савезне државе"). Тај споразум из просинца 1999. године (наддржавна асоцијација са заједничком политичком, економском, војном и царинском политиком и пространством) заправо је прича о "уједињењу" двију држава, а да се не зезамо - то је усисавање и припајање Бјелорусије Русији.

И Лукашенко је свјестан да у овом тренутку овиси само о вољи Кремља, као што је и њима кристално јасно да не смију допустити Светлани Тихановској или било коме другом из тог опорбеног координацијског тијела (подсјетимо да су сви чланови, осим нобеловке Светлане Алексијевич, или побјегли ван или су ухићени) јер би готово сватко нови, након Лукашенка, окренуо Бјелорусију од Москве према Бруxеллесу. А то је највећа ноћна мора из Улице бријестова за Путина и његову политичку елиту. Русија има велик проблем како пронаћи неког подобног и проруског, а да нема десетке тисућа просвједника на улицама бјелоруских градова, да нема репресију и зановијетање из Бруxеллеса и Wасхингтона.

Како извршити "тиху анексију" и привезати Бјелорусију к себи, а да то опет не изазове нова трвења и напетости с ЕУ и САД-ом? Пред Москвом су велики проблеми, поготово јер им је још и афера с тровањем водећег антипутиновског опорбењака Алексеја Навалног додатно отежала ситуацију коју имају у Минску. Русија не може допустити нову Украјину или Грузију. Те двије битне бивше републике СССР-а одметнуле су се од Русије и окренуле Западу, што их је коштало: Грузија је остала без више од трећине свог територија - покрајине Абхазија и Јужна Осетија прогласиле су се државама, што је Москва признала, а украјинска "издаја" завршила је отимањем Крима, ратом и оснивањем, према грузијском моделу, парадржавних творевина које дестабилизирају Украјину и не дају јој да у потпуности продише као неовисна држава. Тако обје те државе које су измакле руском загрљају грцају у нестабилности и не могу заокружити властите неовисности ни политички, ни територијално.

Москва сигурно неће само тако препустити Бјелорусију. Русија нема ништа против њихових неовисности док су окренуте лицем према Москви или, како то кажу, остају дијелом "руског свијета", односно прихваћају и даље Москву као своју "мајчицу" и средиште, с Руском православном црквом као водећом те руским језиком као службеним (најмање другим). Но, Русија забија главу у пијесак одбијајући се упустити у разлоге - зашто се све земље из њезина лена у неком тренутку окрећу за трагом сунца, према Западу. Никако да промијене своје империјалне и совјетске манире у односу на "братске " народе. Исто тако Путин и екипа пазе да им се не понови бјелоруски синдром под прозорима Кремља.

Наиме, недавно је највећа живућа руска књижевница свјетскога гласа Људмила Улицкаја у свом отвореном писму колегици Светални Алексијевич без крзмања рекла како су догађаји у Бјелорусији добар модел за оно што слиједи у Русији, односно "наша скора будућност".

Садашња владајућа пословно-политичка елита тога се боји више него Гали да им небо не падне на главу, а и просвједници у далекоисточном граду Хабаровску, гдје се грађани окупљају већ мјесецима у подршци свом ухићеном (за умијешаност у убојство) губернатору Сергеју Фургалу, све више истичу пароле против Путина те дају подршку Бјелорусима. Коначно, недавно је и сам Лукашенко у интервјуу руским медијима рекао: "Ако мене сруше, слиједи ја Русија". Лукашенко инзистира да је овај бунт против њега заправо само америчка, западњачка ујдурма и завјера којој је циљ рушење Путина. (Он каже да се све руководи из америчких обавјештајних центара у Варшави и Прагу). И због тога је Путину важно задржати Бјелорусију у својој домени.

Наводно је већ припремљен нови бјелоруски Устав као најава нових избора, и предсједничких и парламентарних, али Москва дотад мора припремити довољно "својих" странака те наћи свог "побједничког" кандидата. Мора брзо размишљати јер вријеме цури, а просвједи су све већи и бројнији, без обзира на репресије које се нуде.

Неки сматрају да је то с Уставом и изборима идеална, али најтеже проведива варијанта те да је у кремаљским уредима већ разрађена и "грузијско-украјинска" варијанта с расколом не само у бјелоруском друштву, него и на линији "исток-запад" земље. Ту је и тај фамозни Договор о савезној држави, но колико је она могућа без већих конфликата унутар бјелоруског друштва које се пробило? Наиме, Бјелоруси су народ којему је поприлично дуго требало да прихвате властиту државност и неку своју неовисну националну самобитност, већу од фолклорног друштва како је то било у годинама СССР-а. Бјелоруски језик и писменост су практички на умору.

Многи бјелоруски аналитичари знали су говорити да је Бјелорусима неугодно с њиховом неовисношћу те би је они радо вратили, али очито су с временом дошле нове генерације које су свјесније своје самобитности те да Бјелоруси нису тек нека од "варијанти Руса" или "руског свијета". Данас просвједници излазе с националном заставом бијело-црвено-бијело, коју је забранио Лукашенко. Он је вратио некадашњу заставу бјелоруске совјетске републике, рекавши да је "бијело-црвено-бијело" симбол колаборације из Другога свјетског рата. Но, то је симбол који сада доминира антилукашенковским просвједима и с којим се сада идентифицира нова генерација Бјелоруса која се пробудила из зачахурене и затомљене националне свијести својих дједова и очева. Очито је да је дошло ново покољење које је у себи проварило чињеницу да је Бјелорусија држава и да су Бјелоруси засебна нација са својим особитостима која жели бити дијелом "еуропског", а не "руског" свијета.

Но, и Бруxеллесу је јасно да би губитком Бјелорусије Русија постала још непредвидљивија, изолиранија и очајнија те да би без задршке дестабилизирала ЕУ. Путин је недавно измјеном руског Устава себи омогућио још најмање два нова (пети и шести) предсједничка мандата, али није разлог само то, него да он и његова олигархија имају довољно времена пронаћи "новог Путина" који ће одржати, како они мисле, станд бy аранжман, без икаквих потреса какви су задесили све њихове сусједне државе, па и Бјелорусију за коју су многи мислили да је залеђена у свом стању, заборављена и неконфликтна, попут тијеста које се обликује како некоме паше, те да ће прије доћи до Мајдана на Црвеном тргу него у Минску. Но, Бјелорусија је сада руски приоритет број 1. Чвор који се мора разријешити. Како ће се с тим снаћи, тек треба видјети. Украјина је велики поучак.

 

Јутарњи лист


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.